Михаило Меденица: На светковину прекланих вратова рода својег у госте се не иде, Борисе Милошевићу!

Данима се премишљам да ли и шта да ти напишем, Борисе Милошевићу, не зато што тражим какав ваљани разлог за твоју одлуку да у име Срба присуствујеш усташком пиру- “Олуји”, већ надајући се да ћеш на послетку ипак одустати, но…

Искрено, срећан сам што не разумем ни један од разлога који те је натерао на тако што, јер стајати са крвницима рода свог над јамом као над бунаром жеља- не бих могао па да ми је живот у питању!

И, не, нисам због тога бољи од тебе, већ не умем да праштам толико да могу стајати на ливади што рађа кости рода мојега у снопље и славити жетву…

Хришћанин сам, православац, светосавац, Србин, потомак онолико неожаљених и незнаних гробова, па не бих могао, не бих знао у очима звери тражити човека…

Заправо, не бих ни морао, станем ли уз њега начинио бих га човеком, крв рода мојега с његових руку потекла би порама мојих дланова и…

Шта бих друго био до крвник својега племена..?

Опрости, можда грешим и претерујем, можда верујеш да ћеш на Книнској тврђави, у српскоме Книну, стајати као победни, но веруј- стајаћеш као жртва.

Да, жртва коју славодобитно неће преклати јер учинили су ти страшније зло- натакли на кости рода твојега као на колац!
Јаукнути нећеш, нећеш ни осетити бол а они ће славити још једног обезглављеног Србина, јер некад је глава на пању поносније уздигнута ка небу од оне на врату…

Ништа не осећам до жаљена, драги Борисе!

Ни мржње, нит презира, само жалости док по команди будеш аплаудирао убеђен да то чиниш у име српства и Срба!

Да си тамо како би, кажеш, поручио да је доста ратова и мржње!

Коме?

Онима који само у мржњи постоје и који ће те и тог дана гледати с једнаким презиром а смешкати се јер знају оно што ти не знаш или не желиш да знаш: пристао си да име Србиново носиш као ланце уместо благослова.

Пристао си да ти не пусте ни кап крви већ да је сам источиш над јамама, вртачама, ливадама…

Да живиш крварећи како би ти звери вазда пратле траг а ти живео у лажи да ћеш им у очима видети човека.

Ако на послетку шта и угледаш не радуј се, нису то они у њиховим очима, већ лица рода твојега час пре него што су их…

Очи су у човека огледало душе а у звери- тамница жртава, па истрај гледајући довека себе у њима…

Жао ми те је, Борисе, шта ћеш рећи ноћи кад се из Книна, српскога Книна, вратиш дому?

Довека ћеш бити жртва коју ће поштедети јер од ножа се умире у трену, а од ланаца којима си сам себе оковао- довека!

Бити Србин је благослов!

Једно је непокоран, поносан и с Богом помирен стати пред звери, а нешто сасвим друго стати раме уз њих…

На светковину прекланих вратова рода својег у госте се не иде!

Једноставно не иде, Борисе Милошевићу!

Тамо где су јаме пуне села и заселака – Србину је место уз воштаницу, а не звери мртвијех погледа…