МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Малигни утицај Русије?

Најпре ме нису нарочито дотицале будалаштине о некаквом „малигном утицају Русије у Србији“ док су о томе говорили маргинални трибуни беспамети и вињака, али речена идиотарија већ поприма димензије озбиљне пошасти која се запатила у нас и која прети да заживи као чињеница.

По оној гебелсовској о „сто пута поновљеној лажи“ и ова ће временом постати истина, страхујем, а заиста не бих волео да доживим дан када ће Србија на Русију гледати закрвављеним очима западне погани!

Не зато што хировито волим Русију, није то летња љубав у којој планеш и сагориш, већ она суштинска, непотворена и чиста- насушна љубав због које смо у славу Господа страдали и васкрсавали једни за друге.

Нисмо ми „мали Руси“ како неки веле, већ поносни и велики Срби, а што се мене тиче немогуће је искрено волети Србију а презирати Русију, или је не волети онолико да не разумеш ни реч песме о бесмртном Сибирском пуку, или „Коњ“, а опет плачеш на сваки стих осећајући патњу, понос и славу смрти два народа једне душе, једне вере и једне судбине.

Није то пука опијеност политичарима, пролазни су колико год велики били, љубав је то у којој и када се не разумете не мари јер безначајне су речи тамо где се животима и смрћу разговара!

Животима и смрћу у славу и вечност Србије и Русије!
Стојим иза сваког слова јер упознао сам руску душу: велику ко Бајкал, наоко круту и врлетну ко Кавказ а заправо питому ко непрегледне житишта и распевана једнако ко московска јутра кад затрепере стотину звона.

Звона цркава у којима се моли за спасење Србије једнако, у којима се пева „Тамо далеко“, у којима барем по једна воштаница гори да Србина вазда зна где је за њега светла кад га окују мраком…

Свукуд по Србији, Републици Српској, Републици Српској Крајини, Црној Гори су гробови синова које су мајке с багословом испратиле да им се не врате, не жалећи јер знале су где и за шта иду пострадати.

Гробови су то вековима стари, у саму дроб Србије, уз пупчаник, срце свакога од нас крајпуташ је рускоме брату а душа утеха мајци да јој син довека живи.

Небројено пута сам ходочастио пресветим Косовом и Метохијом с браћом и сестрама, сваку су литургију преклечали на темељима спаљених богомоља, свако од њих је барем шаку свете земље понео са собом, свако је исплакао облак суза…

И, јел то тај „малигни утицај Русије у Србији“?!

Јел око брата Алберта Андиева остало у Метохији залуду, или да гледа Призрен и никоме не да да порекне чији је и ко ће му се, Богу хвала, вратити..?

Чији је оно „манастир“ крај Кошара, онај кавкаски орах- монах с Проклетија што исповеда и причешћује славну васкрслу војску Христову?

Јел „малигно“ то што се Александар Залдастанов- Хирург, вучина „Ноћних вукова“, громада од човека, располути и заплаче кад говори о Србији, о распетој и заветној светињи?

То што су „Ноћни вукови“ тоне помоћи и реке крви дали за Србију?

То што им је у Русији праг дома а у Србији дом?!

Рекох и поновићу, није ово слово заслепљеног Русијом, већ човека који више од свега воли Србију, а не знам да ли бих је искрено волео да ми срце није „Зејтилник“ славе и страдања једних за друге, довека?!

Ако је то „малигни утицај Русије“ дабогда довека боловали од њега!

О „бенигном“ утицају Запада говоре свеже хумке и онколошке клинике у којима…

У којима се очигледно лечимо од Русије, барем како ова силна пашчад лају свакодневно, продајући за шаку проклетих долара своју крв свој род и истину о „добром којем су нам желели“, али је пут до пакла поплочан „добрим намерама“!

Дабогда се довека носили са „злом“ Русије, неголи дан уживали у „доброти“ ђавољег Запада!

Највећа победа ђаволова јесте у томе што је убедио човека да не постоји, а онај рогати гостопримник раширених руку и разјапљених чељусти што дрема под знамењем НАТО и Европске уније је тек варка у коју нам ваља поверовати, док широм не отворимо златна врата пакла…

Од „малигног утицаја Русије“ још нико умро није, од „доброте“ Запада онолике мајке наричу над гробовима деце…