МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Луча крвавих мојковачких бадњака

Отац ми је причао, а ти њему, да су те баш негде у ове сате саборци и саплеменици снели кроз сметове с Бојне њиве до какве заветрине где су у крвавом снегу жене видале прострељене мојковачке страдалнике.

Колко су и чиме могле, сироте, пошавши за вама у планине да се вучице нађу својим вуцима…

Која “сретнија” да својега нађе “тек” осакаћеног, која да трупло својег упрти у крпе и одвуче за собом шркопећи сузма крвави снег тог Божића 1916. више Мојковца.

За погинулима се, кажу, није нарицало, јер има ли шта светије него пасти пред врлетном “Витлејемском пећином” причешћен крвавим бадњаком у славу Христа, Црне Горе и Србије?!

Причао је отац и да си тог зимног јутра ’53. појео тек неколико кашика цицваре, умио се оном ледном водом што још бије о точак више куће, обукао ношњу не дозволивши да те ко придржи па поштпајући се о буков бастум обишао сва четири међаша имања, вратио се светој камењари, прекрстио под иконом Архангела Михаила и легао у постељу јекнувши: “Збогом Црна Горо, дошло вријеме мрети”…

Ниси те зиме стигао до Бојне њиве ко толико зима раније, одговорили су те, није у теби било снаге да узјашеш Ћетана и обиђеш међе које би о Божићу крвариле док си гуслама држао опело палој мојковачкој браћи…

Ево гусала ћуте на зиду, до иконе.

Ћуте а зборе, Мијаило мој, јекну немо литургију о Божићу када ни мртви нису падали већ вакта васкрсавали да уставе “Иродове” крволоке по цену да се затру прагови црногорски али да довека живи вера у Господа и братство Црне Горе и Србије!

У коју би гору данас пошао, Мијаило Ђуров Меденице, и о чији бајонет сакатио прса кад једнако крвари снег с Бјеласице, али на аманет ловћенски не удара туђин но туђ у нашему?!

Расрбљују ти несоји и Црну Гору и Србију једнако, једнаки, исти- “положајници” јада и темељаши неке нове вере мимо оне заветне Светог владике Николаја: “Да не беше крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни српског васкрсења на Кајмакчалану”!

Требе Боју њиву не би ли папратиштем изгнали из ње српске крви, једнако колико и у Србији налажу церовину надајући се да ће лажним бадњацима потпалити читав Цер- да плане и нестане у пепелу, па да га ветрови развеју Дрином, а Дрина да пресуши кад алави разјапе вилице верујући да је истина тек капља воде…

Лажно вас славе а искрено презиру јер по цену живота нисте дали оно што они распрђују у бесцење!

Опрости ми Боже, знам да данас није дан за јед, али не могу поваздан да скрећем поглед с прађедових гусала што би да ме уставе и упитају: “Јесмо ли се залуд крвљу исповедили Божића 1916.”?!

Нисте, света јаворовино, нисте- не могу несоји да пусте корење дубље него што крв може да причести земљу!

Земљу Немањића о којој је твој Мијаило певао пртећи на Ћетану више Мојковца да о Божићу рапортира мртвој стражи с Бојне њиве речима краља Николе пред бој: “Живјели мили моји Црнгорци! Живјело наше мило српство! Живјела наша моћна заштитница Русија” и тужбалицом гудала: “А, ој Срби браћа наша драга, већ је њина изнемогла снага. Сви имају наду и ослонце у нас- њину браћу Црногорце! Што имамо снаге и можемо треба браћо, да им поможемо! Гусле моје од сува јавора, од најљепшег људског разговора! Гусле моје од јавора сува- вас је Србин пет вјекова чува”!

Тагови: Михаило Меденица, Мојковац