МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: „Лили Марлен“ и мајку ти српску за понети…

Фото: intermagazin.rs

Не, људи, није скандал у томе што је наша чоколадица „непоћудна“ у Хрватској, већ што смо ми спремни да без размишљања прогутамо свако белосветско говно упаковано у фолију „чоколаде“!
Хрватска је од својих комплекса и свакојаког лудила начинила државу, док смо ми очигледно искомплексирани што је имамо, што постојимо, што нас је вазда за један више него што би по разрезу којекаквих кадија ваљало да нас је!
Да за напрстак држимо до себе не би Марко Орељ био вест, не би добио отказ због ствари коју је учинио, не би био доведен у ситуацију да је учини бранећи принцип, а принципијелно се брани оно што се највише воли- држава!
Момак је кувар у једном од скадарлијских ресторана.
Заправо, био је до тренутка када му је неаки вајни менаџер спочитао да може да се спакује и иде куће након што је дечко истрчао из кухиње и забранио кафанском оркестру да гостима из Немачке свирају „Лили Марлен“!
Не знамо да ли су гости остали запрепашћени, али менаџерчић јесте, најурио је Ореља „мудро“ приметивши да је „запослен као кувар а не као уредник музичког програма“!
И у праву је, с том разликом што је он требало да одреагује на оно на шта је сад већ бивши конобар, јер наравно да ту песму није требало свирати, а песма ни крива ни дужна заправо, но…
Није песма као песма испровоцирала дечка да реагује, већ оно што представља, тачније, чега је одавно, нажалост, постала симбол- ужаса и смрти!
А, јесте, немој ко да пориче, јер иако је заиста реч о љубавном песмуљку с једнако певљивим и наивним мелодијама на уснама џелата овај народ је завршавао на губилиштима, у душегупкама, јамама, разрезаних вратова…
Ајмо, искрено, кога „Лили Марлен“ прво не подсети на нацисте и стравичне злочине?!
Верујем да је свакоме прва асоцијација управо то, јер постала је, без намере, незванична химна Трећег рајха и крвавих прикљученија!
Можда је Марко пренаглио, можда је требало да се држи шерпи и лонаца и ћути како је данас препоручљиво, можда је требало и да је звиждуће маринирајући јело за господу господу превеликог апетита који, убеђен сам, знају на шта та песма асоцира читав свет, али не- прегорела му је лицна, народски речено и оркестар је заћутао док је он грмео на њих: „Доста ми је да пред сваким понизно спуштамо главу“!
Алал му што се мене тиче, јер ту смо где смо баш зато што нам је угоститељска флоскулу да је „гост увек у праву“ наметнута као принцип понашања и живљења, све и ако нам гост општи са супругом питајући да ли је и мајка спремна..?
Пема ко песма- да, лудост младића који није желео да стави знак једнакости између образа и посла, менаџер тек један од хиљада њему сличних чауша- Србија данас!
Ипак се нама ништа не догађа што не заслужујемо, будимо искрени!
Ако неко и иште да се скинемо у гаће не значи да је обавезно тражио и да се пресамитимо, можда је само хтео да нас види у доњем вешу, али не, морамо ми и корак даље- кад смо већ у гаћама шта нас кошта да осим погледа на тело понудимо и- тело!
Кад иде јуне нек иде и уже, што стари кажу, с тим што смо одавно тек јунци, а на ужад смо се свикли у сваком облику и намени…
Морао са да станем у одбрану момка, јер момак је заиста стао у одбрану принципа, колико год то неко порицао и називао га „напаљеном будалом“, како чујем!
Песма ко песма, рекох, баш као што је и „свастика ко свастика тек симбол мира, љубави, хармоније и среће, у свом изворном значењу, док је један лудак из Аустрије није лечка накривио и узео за симбол својег лудила чији је цех свет прескупо платио!
И на шта вас данас прво асоцира свастика, илити, кукасти крст?!
На будизам, хиндуизам, винчанску културу у којој се такође јавља, или на пораженог немачког каплара из Првог светског рата који је под њом започео Други и занавек променио свет и димензије зла?!
Ако није један од симбола пакла на земљи зашто не бисмо толерисали да неком од гостију падне на памет да са свастиком на мајци наручи десет ћевапчића док понизни менаџер пита: „Да ли сте задовољни ручком, требали ли да се подвучем испод стола и понудим Вам специјални угођај да лакше сварите толики лук“..?
Није песма крива што је проказана, али је проказана и ту би ваљало ставити тачку!
Није ни свастика што је безумник из Браунауа изабрао за симбол своје дијагнозе, али је симбол и тачка!
Није ни Марко Орељ зато што је „пренаглио“ пред туристима које је вероватно привукла улична расвета престоног града и могућност да уз јело добију десерт гратис у виду шпиковане мајке нам мајчине, са све осмехом и питањем: „Имамо и сестре, па ако сте заинтересовани…“!
Гост је увек у праву, осим ако није гост у споственој држави!

Тагови: Михаило Меденица