Михаило Меденица: Јер кад Србин муда о земљу отресе…
Михаило Меденица
Ви што бисте да ми кројите капу- јебите се, бре!
Ја носим главу праотачку- повелику, квргаву, тврду и тврдоглаву- узмем неба колико ми треба и свијем у шајкачу!
Ви да ми узмете меру, битанге!
Векови ме премерили колевкама и гробовима, тесан ми и живот и смрт, знам за веће и боље од тога, Србин сам, бре!
Јебите се ви што бисте да ми метрите кораке колико ми је довољно!
У мене опанци за број већи од вечности, будале!
У шта сте ви загледани ја тамо већ вековима раније стигао…
И сви моји тамо, никог од ваших не познах, а по чему би их и познао кад сте од копрене склепани!
Ви ћете моју земљу- пусти беземљаши?!
Па, ви својега немате за једну лопату, за струк лука…
Да га посејете преродио би вам преко међа тих ваших пустахија, а моју бисте земљу да преоравате…
Муда је Србин отеглио до те земље мучене, вукао их сирома по њој, а и та су муда као и главе праотачке, не заборавите то!
У завет понесемо главе, срца превелика за сваке груди и муда што тресну о земљу па шљиве попадају, реке преплаве, курузи се оберу, море…
Писао сам већ, ал да поновим: та муда просветитељска да славите и целивате- док сте ви слинили по рововима и заветринама она су јуришала за вас.
И ви бисте моју земљу?!
Ту где ме је Господ посадио на стражу да је за праоце и потомке сачувам!
Србин је граничар, бре, чувар неба на земљи и земље на небу, па где то мислите да сте пошли?
Сузе су моји сејали, ееееј, бре!
Сузе су сејали- жито је рађало, а ви бисте то да раскопате и разврнете!
О кости ћете се саплитати, о нетрулежне опанке незнаних мојих, што зрију и рађају!
Све моје за све ваше, јел тако?!
У накурњак да саберете што је земље ваше- много би било, а ја да се радујем што ћете ми Србију преметрити у гроб?!
Бре, камен где бацим роди манастир; где су се мајке исплакале за синовима пукли извори; где догледам видим нерођене моје где их матере повију у распећа; ено ми се Витлејем запатио по њивама; ево ми и Газиместан како с прага закорачим, а ви упрли…
Куда, бре?!
Да будачите где стражарим?
Где мртивама и нерођенима рапорт дајем!
Где сам ову велику, квргаву, трвду и трвдоглаву главу већ именом наменио…
Куш, бре, фукаро!
И томе „бре“ да се поклониш!
Надговорило је све твоје књиге и науке док те је мој мртви сељак претрчавао у јуришима, тако преплашеног, слинавог и немог!
Куш, бре, фукаро!
Јер кад Србин муда о земљу отресе…
