МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Јадо официрска

Волио бих да сам даровит с речима ко што је баба била, верујте!

Грубо тесана Српкиња из Црне Горе, наоко прека и штедљива на свему, речима понајвише, ал тако је на планини- вазда је мањкало свега осим части и образа, а вала више од тога и није требало, без свега се може осим без тога!

Рекох, волио бих да сам даровит с речима ко она, сву бруку ове фукаре Милолендске свела би у две речи: “Посро Бог!” и тама је тако- ни речи ту више не треба о овом несоју Ивану Машуловићу, некаквом мајорчићу Ђукановићеве спрдачине од НАТО гологузијаније што је своје место у историји нашао тамо где су му браћа преклана и прогнана- на прослави ђавољег пира, проклете “Олује”!

Знаш ли јадо, под којом си заставом стајао, чему аплаудирао, чему наздрављало- смрти браће, Машуловићу, Срба!

Стајао си у крви до колена, крви браће, ваљан темељ сјајне официрске каријере, је ли?!

Дужност ти је била да будеш тамо?! Не би ти ал се морало, а?!

Е, па, једина ти је дужност као човека и официра била да скинеш ту гиздаву бруку са себе, бациш је на земљу и рекнеш: “Нећу, нема те силе и команде која ће ме натерати да по гробној земљи браће газим славећи с њњиховим крвницима”, ал шта ти о људској и официрској части знаш кад је улог “само” образ а награда која звездица више на лакејским еполетама?!

Јеси ли онако, кукавички погнуте главе, можда мислио на неке Машуловиће, часне куће чија си врата довека гузицом затворио?!

Јеси ли мислио на све наше ђедове, прађедове, чукунђедове…оне часне белеге што светле у мраку ко кандила Црне Горе, или су твоја тамјаништа постала недогореле српске куће по хрватској?!

Јеси ли их видео долазећи на ђавољи пир?! Лако их је познати- нема их!

Ко зна колико си их прегазио “часно” марширајући да се ушуњаш међу осталу фукару, под погано знамење, да аплаудираш кад ти зликовци комадују да сиктањем заглушите врисак умируће браће што ће се довека разлегати тим ђавољим гувном на којем сте поносито стајали?!

Знаш ли ти шта је официр?! Није то тек униформа на човеку, већ човек под униформом, а одело, аблеку, не чини човека већ оно што ће учинити, илити, неће да не орбука официрску част, а част није само твоја него си је од предака наследио и на њихову комаду одговараш како би потомци једнаку част наследили од тебе, мучениче!

Официрска част је да си тог дана рекао: “Ако треба у крви браће да стојим ја више нисам официр, а ову униформу дајте неком шумару нека у њој чува букве и јасике, ваљанија ће бити, неукаљана и обожена!”

Дични делијо у НАТО портикли- слави сад ако ти маршал Мило прикачи још коју звездицу на еполете срама, ал знај да је свака од тих звездица душа неког мученог Србина, пала с неба ко камен на та “јуначка” рамена, па види како ћеш се носити с њима?!

Годишњице ђавољег пира- “Олује” дођу и прођу, ал шта ћеш с ветровима који ће довека тући по образима, ако ти је још шта од образа остало, мада ко је у братску крв загазио…

Жао ми те је, веруј да јесте, дичнији су перјаници Црне Горе оне старине у чобанији по катунима неголи ти у кловновској НАТО пелени!

Они су сердари наше Црне Горе, а ти камен у руци Мила Ђукановића, онај којим се бијете у главу убеђени да је лековитије располутити их.

Кад истекне крв ваљда ће се у њој подавити и покличи предака: “У славу Бога- за Црну Гору, за Србију- јуриш јунаци”, или неће, но ће пливати, мој Машуловићу, ко крст часни Морачом, Таром, Лимом, Пчињом, Бојаном, Скадром…