Михаило Меденица: Где нико не би мој Србин јесте!

Моји су се на камену скућили.

Захвални Господу за тај камен.

На камен су камен сејали и радовали се каменим жетвама.

Заљуљали су камене колевке крај каменог огњишта и огња.

И ништа није грејало ко камен…

У каменој порти манастира подигнутог од најтежег камења.

Ништа лакше од најтежег камена- деца би их упртила па трком да уткају још који у манастир.

Оно ситно би разбацала по небу да се запате звезде.

Деца би бацала а Господ сабирао и сејао небом…

У лето би најбољи косци наоштрили камене косе, па низ камене ливаде.

Откос по откос, ко тамјан замирише покошено камење…

Жене су ткале камене ћилиме чекајући косце крај каменог потока.

Жубори камен, јурца у вирове па се умири ту где су мајке захватале воду у бидоне.

Да се косци умију и напоје.

С јесени би сватови дошли низ камењаре да испросе младу.

Момци с најбољег камена! Чувеног и честитог.

Из оних камених села крај оног манастира за камен већег од осталих.

Ништа ко камен не рађа, па кад прероди покосе и узберу и за куће и за манастире и за колевке и за покрове.

Оне најтеже- најлакше.

Кумила су се и братимила села.

Бог кум и побратим.

Село по село, по село, по село…докле можеш да догледаш где се камен беласа и пева, па још доље од тога, много даље, ту су се кућили моји.

Где нико не би мој Србин јесте!

Где би се зора саплела о камење мој је Србин свитао!

Где је ветар назувао опанке да не сломи ноге о камењаре- мој је Србин ницао!

Где год су Господа распињали мој се Србин у распеће окаменио.

Над каменом дом, под каменом гроб, на камену прстом уклесано: „Овде почива Србин пострадао да ви живите- одавде ће изнићи да поново пострада. Не мари- најтежи се камен најлакше подигне ако је с небом међаш…“

Ето, ту су се моји скућили. Ту где је и камену на камену тешко, ал шта је камен спрам Србина, шака праха…

И ти ми каменом претиш?!

Овој глави, као да само њу носим на раменима?!

Носим главе предака што им гроб не знам и потомака што ми гроб неће знати јер Србин се не познаје по гробу но по Богу!

Давно смо се окумили…

Где су твоји раскућили да се скуће- плодно је јаловиште, где су се моји скућили камено је житиште!

Где ветар назује опанке и накриви шајкачу…