МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Кусур за вечност

Нуде ми новце за камене горе,

за гувна где анђели зборе…

Где су се пуста планинска села

свила на прела.

Које пева, које кука, које се зуквом опјани,

пуста села- мили згубидани.

Опустела од људи, не од Бога,

па која је цена тога?

Колико вреде стожине

на којима је сађенуто онолико Витлејема?

Врело из којег бије жива вода,

Јордан мојега рода.

Колико да тражим за оно што није моје,

вековали смо на господњем..?

Колко блага за главе планинске божје страже,

колико други траже?!

За ове стране

низ које су младе долазиле у нашу кућу?

У свакој лице- Богородице,

и шаке пуне купинова трна и семена Голготе.

Куд ћеш богатијег мираза…

Видите онај пањ више куће

Зарастао у ризу и лесково пруће?

На њему је устоличено гуслара и косаца

колико је гусала и коса у каменој гори…

Столовале су горске краљице, испраћале синове,

збрајале клинове…

Свака је остарила на распећу,

удовице палих- невесте васкрслих.

Пуста кућа и даље је дом.

Не дам никоме док је верига и иконе!

Чиме да платите камен с којим сам одрастао?!

Није био већи од прста кад сам га изабарао за узглавље.

Не знате како камен зри, цвета и рађа..?

Како се сеје и како жање?

Како је баба знала да га самеље и умеси погачу.

Камену- најмекшу.

Имате ли кусур за вечност?

Нешто ситнине у вековима?

Имате ли шта сјајније од ових ројева свитаца,

шта светије од ових букових манастира,

видите ли ичиме осим очију..?

Мрш, бре, с туђине, није ово моје,

Господ нас је овде примио на конак.

Мрш од ове камене горе- мртви Срби зборе!

Моја су ништа од ваших блага већа,

не продаје Србин жива распећа!

Михаило Меденица