Михаило Меденица: Док се за божур држимо – узалуд њима и да се за планине ухвате!
Михаило Меденица
Пише: Михаило Меденица
Био сам тог 17. фебруара у Приштини.
Дуго смо брат Игор и ја шетали градом. Нашим градом.
Читав дан.
Шиптари су нешто славили.
Зло у себи, ваљда?!
Бесно су заурлавали улицама. Бесно!
У нашем граду.
Стизали су са свих страна, хорде, чопори…
Не вређам, заиста су то биле хорде и чопори.
Бесни! Преплашени од самих себе.
Ничега се тако живо не сећам као страха у њиховим очима док заурлавају.
И ништа не памтим тако живо као мир с којим смо Игор и ја шетали.
Својим градом. Својим Косовом и Метохијом.
Нисмо ми били храбри, њих је био страх…
У граду који не познају и граду који их не познаје.
Ничега ту није било њиховог!
Да јесте- славили би, али то је бесно заурлавало, сиктало, режало…
Плашили су се себе, свега око себе, сваког око себе…
Толико су силно желели да их Приштина позна, али она је од јутра шетала с Игором и са мном.
Дивно је што нема речи да се опише тај благословени мир.
Србин на Косову и Метохији- једноставно ту припада, и чему речи се каже казано од Бога.
Они су гонили речи да лажно сведоче за њих али…само урлик.
Ваљда су се надали да ће проговорити Косовом и Метохијом, но залуду- не чују они божур кад цвета…
Залуду!
И кад су рушили све српско није ницало шиптарско већ васкрсавало наше!
И згаришта је српских више него њихових кућа!
И њихове су куће на нашим темељима…
Живља су наша гробља од њих!
Зато су их зверски прекопавали и ломили кости да ако светиња проговори њиховим урликом, али божури се још монаше.
И довека ће!
Нема тог урлика који ће надгласати тај благословени мир.
Довека ће звери тражити речи да упишу себе на Косову и Метохији, терајући Газиместан да лажно сведочи за њих, али…
Србине- памти и не дај по цену главе, јер је глава бесцење без Косова и Метохије!
Куд год корачао- тамо си проходао, и док год ти је очињег вида запамти да си тамо прогледао!
Док год и затворених очију видиш Призрен и Велику Хочу- звери неће проговорити Косовом и Метохијом!
Залуду славе, у огњу и крви се корен запатити не може!
Док год знамо где истинснки јесмо- свугде ћемо бити!
Писао сам и поновићу: није Косово и Метохија кришка хлеба па да га делимо, већ нафора сваког живот, умрлог и још нерођеног Србина!
Звери ће себе наћи само ако ми себе изгубимо, никако другачије!
Док се за божур држимо- узалуд њима и да се за планине ухвате!
