МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Боле ли Вас, Абазовићу, ране рода мојега, ил’ мислите да Српкиње рађају за црнину

Поштовани господине Абазовићу, нажалост не очекујем од Вас да пожалите српске жртве, српске мајке и српске гробове, но очекујем да барем не лупетате ко да се пјани надгорњавате у кафани, беспоговорно тврдећи да се у Сребреници догодио геноцид, и да ту не сме бити никаквог спора!

Колико декларативно тврдите да је циљ Ваше политике “праштање и помирење” толико безмало све што чините јесте – видање љутих рана љутим травама, и то српских, онако с уживањем…

У Сребреници није било геноцида, ни примисли од такве страхоте, но јесте било злочина, страшног зочина којег се свако од нас честитих Срба гади и гнуша, али ти злочини нису ни Република Српска, ни Ратко Младић, а нарочито не часни српски војник!

Знате одлично и Ви, баш као што зна сва ко жели да зна – злочин су починиле фукаре у сагласју са зверима Алијом Изетбеговићем, Насером Орићем, Американцима и Британцима, што Сребреницу чини пројектом, нажалост! Крвавим пројектом њихове лудости и курвинских политиканстких работа, за шта су жртвовали сопствени народ и због чега ће им и пакао бити тесан, но…

Међутим, оно што Вас срамотно не итересује, што мало кога интересује јесте истински геноцид који се догодио у Сребреници и читавом Подрињу, геноцид над родом мојим, над мојом вером, мојом крвљу, мојом децом, мојим мајкама, мојим ђедовима, мојим тарабама и огњиштима…

Значе ли Вам ишта: Залазје, Сасе, Каменица, Биљача, Загони, Доња Биоча…
То су српска села којих више нема, господине Абазовићу!
Читава села преклана, силована, расчеречена, обезглављена…
Све до једног српска, мирна, домаћинска, кућевна, на ехо од Сребренице и Братунца… на замах чакије Насера Орића и звери њему налик!

Боле ли Вас те ране, рода мојега?!
Знате ли шта о њима, и због чега не желите да знате баш ништа?!
Српкиње рађају за црнину, јел да?!
Српска је колевка таман за гроб?!
Српска глава вреди колико се скотрља у какав јарак ил јаругу?!

Кад пођете у Сребреницу на поклоњење лажи обиђите села којих више нема!
Лако их је пронаћи, где је и камен преклан – ту су била!
Но, шта је за Вас и Вама налик крв Србинова?
Матер роди – земља прогута, ћутња закорови…

Ту се догодио геноцид, Дритане Абазовићу! Ту где нема ни српскога лелака а камоли Србина! Нема ту меморијалног центра, нема некрофилских панађура, нема ничега до неба у црнини и ћутње!

Срба је, ваљда, вазда превише, па да ни један не претекне…

Такви као Ви чине више да мржња довека харачи неголи да спокој завлада!

Сузе сваке мајке ме једнако боле, свакога честитог Србина, не кантаримо ми крв но ви, ви којима су српски гробови пречица…
Ви који видите шуму али не и Србље повешано о гране!
Ви који жалите зарђале клинове али не и Србина рспетог њима!
Ви који жалите крвави поток али не и крв којом је потекао…

Ви такви сте неспокој мајки и над сандуцима и над табутима, све док су сузе једне тек бара коју ваља прескочити, а друге – извор с којег се ваља умити!

Да је Србин починио геноцид – презрео бих Србина у себи и за вјекове се одрекао рода, али није! Не зато што ја тако велим, већ што истина вели! Но шта ће Вама и оноликима Вама налик истина кад збори прекланим Србином, силованом Српкињицом, распореном колевком, сребреничким и братуначким селима којих више нема!

Лако их је наћи: где камен крвари – ту су била!Где је трн домаћин славе – ето их! Где не желите да погледате – ископане очи Вас гледају, одрубљене главе позивају за трпезу, небо у короти тужи над папратиштима што се прену кад се неком отме: Залазје, Сасе, Каменица, Биљача, Загони…