МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Беднику Емиру Суљагићу

Знаш, Емире Суљагићу, данас је Свети Лука, велики празник рода мог, слава многих српских кућа и лелек многих српских мајки…

Нема црвеног слова, фукаро, које такви налик теби нису учинили црвенијим крвљу страдалника рода мог!

Нема свеца, Божића, Васкрса…нема иконе и кандила које преклали нисте!

Нема свеће рода мог упаљене у славу свеца да није крај крваве погаче догорела за душе славара…

Нема тамјана који не мирише спаљеним домом и дома који не памти своје јаме, вртаче, врбе, шикаре, горе у које су звери одвукле растргнута тела…

За тебе је, велиш, Јасеновац тек четничка измишљотина, превише нас је остало да би нас било таман по твом укусу, директоре некрофилског меморијалног центра- Поточари!

Јеси ли кад крочио у Јасеновац, бедниче?!

Јеси ли чуо шуму како гласом детета дозива мајку?!

Силовану, распорену…

Преклану реку што ропће, посрће, покушава да умре али је такви налик теби муче “животом”, да догледа где јој се на кћери смењују звери?

Јеси ли кад стао на земљу што јаукне како закрачиш по њој..?

Земљу што рађа кости…

Кости разгранају, олистају, замиришу…помислио би шума је, ал стабла крвава, крошње јаучу, лишће уплакано, обешено о гране…

Бедо људска, јеси ли кад погледао пут српских села више Сребренице?!

Лако је познати их- нема их!

Поља крстова и лелека! У недоглед.

Зажелеле су се ноћи српских села али вазда “зора” куд год погледаш- не гасну воштанице и кандила…

Не жалиш ти ни своју крв, Суљагићу, бедо, кад на рекама туђе, невине, праведничке, напајаш коње ђавољих коњаника…

Род мој нема меморијалне центре, нити директоре бола, већ славе у име Господа, свеца и оних за чије су душе догореле свеће крај крваве погаче на славској трпези!

Где Србин копа темељ дому- копа и гроб!

Где позива на славу-зове и на задушнице!

Где наздравља животу- здрави се са смрћу!

Добро дошао на славу, Суљагићу, ено се српска села над Сребреницом радују Светом Луки.

Тамо где никад не смркава…

Наздрави домаћину, хуљо!

Дочекује те на прагу, прекланог врата, с осмехом…

Баш као што је вазда дочекивао оне налик теби, оне што је позивао на рођења, оне што су га мучили животом да догледа како колевка крвари…