МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Арно Гујон, човек који је „само“ – човек! (а, има ли шта узвишеније од тога?!)

Бесмислено је бранити Арно Гујона јер то би значило да је за шта крив!Бесмислено је и правити од њега хероја јер то би, пак, значило да смо, нажалост, толико пали да на људскост гледамо као на изузетак вредан дивљења!

Он је једноставно Арно Гујон – човек који није дозволио да га живот стави пред дилему: „да ли бити човек“, јер у коме се од нас то не подразумева тај животом тек прекраћује дане живећи у смислу бесмисла.

Арноa Гујона презиремо јер уместо нас чува српску колевку и гроб! Арноa Гујона волимо јер уместо нас чува српску колевку и гроб! Арноa Гујону никада нећемо опростити што нас подсећа какви би сви требали да смо, баш као што ћемо га довека волети јер је његово чињење идеалан изговор за наше нечињење…

Ако је Арно Гујон и жртва, жртва је самог себе јер бити човек, данас, кривица је неопростива у временима нељуди!

Због свега тога ништа ми нисмо дужни Арно Гујону, нити од очекује да равнаморачуне, али јесмо себи- дужни смо да не заборавимо као толико пута до сада да је било, и има људи, који поноситије од нас изговарају то свето има- СРБИЈА!

Е, то је задужбина Арноa Гујона и наш вечити усуд да нас вазда ваља подсећати како је славно и дивно бити Србин!
То, ваљда, не можемо да му опростимо, баш као што никако да опростимо Русима што их толико волимо, јер вазда подсећају на то колико смо данас спремни да не волимо Србију!

А приче о Србији без Косова и Метохије – нема! Не постоји! Не може постојати, јер шта је прича без предговора и поговора, а обоје су нам на тој заветној светињи!

Зна то Арно, знају то и Руси, само се ми (разумемо се да не мислим на све нас) трудимо да знамо што мање па од људи правимо изузетке.

Што Гујон чини у „миру“ Руси су чинили у рату, али ваљда је згодније не говорити о томе, не писати, не помињати, па ће светиња бити мања ако се заборави да су за њу страдали „туђини“ једнако као да бране праг дома свог!

Да се разумемо, најпре сам и понајвише србофил али верујем да чисте љубави према Србији без љубави према Русји и према Гујону, свим Гујонима кроз нашу историју- нема!

Због тога нисмо никоме од њих дужни ништа, али јесмо себи, понављам, јер то што су чинили и чине обавезује нас да не заборавимо због чега су то радили- зато што је дивно и славно бити Србин!

Они то знају- ми смо заборавили!

Они знају да без Косова и Метохије можемо преживети али не и живети!

Они знају да постеља без колевке и гроба не значи ништа! Тек је пусти бивак на ветрометини, нигде…

Они знају оно што нам не дају да знамо – нису други велики зато што су пострадали за Србију, већ смо ми мали што је потребно објашњавати нам због чега су они пострадали!
Дивно је и славно бити Србин, али нема Србина без Косова и Метохије!

Због тога ово није слово у славу Гујона и браће Руса, већ у помен нама!

Они нису застали пред дилемом: да ли бити човек, а ми смо, страхујем, заробљени у оној: „шта добијам и колико губим тиме ако будем човек?!“

Због свега тога се и дивимо Гујону и браћи Русима!

Викнули су оно што се више не може ни шапнути – дивно је и славно бити Србин, а бити Србин значи бити заклет у колевку и гроб!

Нису они пострадали (свако на свој начин) да бисмо их славили као хероје, већ да би нас пренули и подсетили- Срби су народ хероја, не дозволимо да нас историја упамти кроз страдије „туђина“ (никада они то неће бити у Србији)!

Слава им и милост Божија довека!

Боже, смилуј се и дозови нас памети да волимо Србију барем једнако колико је они воле!