Михаило Меденица: А, пријатељи су одлазили…

Полако су престали да зову а потом и да одговарају на позиве, пријатељи…

Не сви, много њих, али не сви.

Љутио сам се, убеђен да имам права на љутњу, и изнова себе сахрањивао питањем: „Зашто, чиме сам то заслужио?!“

Ваљао сам им, ваљали су и они мени, и све је то ваљда било то ваљање једни другима до трена кад више не ваљамо ни себи самима, шта знам..?

Заправо, ја сам остао на истом оном месту где смо се растали, вратио се и још који корак назад, а они су, нормално, наставили куд су ишли, а ја сам био љут ваљда зато што их нисам повукао у глиб са собом?

Можда то нису била најискренија пријатељства са њихове стране али свакако није било ни са моје, јер ако сам ја стао одакле ми права да очекујем и од њих да застану?!

Лакше ми је било да се љутим на све друге осим на себе, лакше је потонути у самосажаљење но пливати узводно, најлакше је питати се: „Боже, зашто мене?“

А, зашто не мене, зашто би некога другог?

Није ме вера но маловерје уставило у кораку, ништа Бог није учинио што нисам молио да учини!

Зашто би људи звали, кога да чују, човека који не чује себе?!

Превише очекујемо од свакога осим од себе.

Господ нам је дао да корачамо, а не да се поштапамо о друге.

Ослонити се о човека значи подупирати се један о другога а не бити му камен о врату.

Јесу ли ме пријатељи изневерили што нису хтели са мном пут дна, или су ваљали што су остали на врху да пруже руку кад заиштем..?

Тако нам је како нам јер је вазда неко кривљи, вазда нам је дато мање него што заслужујемо, вазда се живот огрешио о нас, постали смо кивни на људе које се истински и из душе смеју…

Не прашта се осмех, не прашта се што је доброме човеку добро, не прашта се чак ни што је нечија мука већа но наша јер ако смо у осмеху пали дај барем у муци да будемо први, да је носимо ко знамење, да горимо огњем који ће спалити што више и што даље…

Добри смо људи који су, нажалост, свикли да се питају: чему бити добар кад ми се лошим враћа?

Уопште није важно како нам се враћа док год не одступамо од добра јер не враћају нам други но сами себи!

По чему ми је дато мање него што заслужујем?

Станемо ли пред Господа са: „Боже, хвала ти“, или „Боже дај ми“?

У цркву одлазимо по утеху уместо са утехом; новцем на икони купујемо уместо да дарујемо; лактамо се и успињемо на прсте да нас Бог јасније види јер купио сам већу свећу, оставио више на икони, окитио сам се бројаницама, дошао сам пре…припада ми више!

Уместо одговора имамо изговоре (ја нарочито); не питамо се међусобно но се свађамо питањима; не разговарамо- надговарамо се; тражимо да нас саслушају а никога не чујемо…

Гробља су нам затравила, дедовине закоровиле, цркве су нам близу ако нема кафића где ближе, породица је од стуба постала притка…

Не кудим никога, полазим од себе- иштем од Бога и људи а шта са дао?

Не материјалнога, глупост је то, но шта сам себе дао све штедећи да ми не зафали себе, а где човека штедимо у себи најмање га остане!

Све може да се истроши до човека, доброте и вере.

Ако сам шта научио у посртањима јесте да ме је највише било кад сам најмање марио колико ће ме остати.

Кад сам у цркву престао да свраћам а почео да одлазим- Господ ме је познавао где станем у гомилу а не где се измакне од ње.

Кад сам се за муку захваљивао мука ме је даровала добрим, јер мука је онолика колико не видимо добра у њој.

Нису се вратили они пријатељи, прстао сам и да очекујем и да се љутим, вратио сам се ја, они су наставили куд су пошли а моје је да их стигнем, да желим то, па ће ме негде и сачекати…

На послетку, безнађе је једнако пут као и сваки, а не води никуд само ако не пођемо њиме.

Нема тешких стаза, но лаких изговора!

Чим закорачиш нема ту више безнађа, ко ходи њему се указује…

Нема мрака без светла- ни светла без мрака.

Ваљамо колико се молимо за оне што су отишли од нас да стигну куд су пошли.

Ако ми је претежак крст одакле ми права да се љутим што ме нису понели ко камен…

Ако ништа, да нису отишли не бисмо знали ко ће остати, а већина је остала, па нек је то и само један човек.

Ко уз себе има једнога човека, у ова времена, тај има човечанство цело!

Ко уз тог човека има и у себи човека- тај се још за живота навековао.

Хвала ти Господе за сву муку, јер како бих добро познао да га нисам с муке стресао?

Хвала ти што си ми дао таман колико заслужујем, да је више заборавио бих да дајем, а шта бих онда имао да сачувам до онога што је сад нечије.

Човек сам док знам колико ми не треба, колико ми треба зна човек до мене који једнако зна колико му не треба.

Заиста ће нам бити боље тек кад будемо бољи (речи дивнога патриајрха Павла)