Михаило Братић: Студентска побуна и месијански синдром

Его студентског покрета, све више надахнут месијанским импулсима, навео их је да о себи размишљају у безмало есхатолошким категоријама, занемарујући друштвено-политичку стварност. Најбољи показатељ тога је њихов пут у Стразбур

Прошло је готово мјесец дана од великог протеста у Београду, са којим се по бројности може поредити свега неколико скупова у историји српског народа. Шестоцифрена бројка људи прошла је тог дана кроз престоницу, а о укупном броју оних који су учествовали и учествују у овом широком покрету који је обухватио десетине српских градова, може се само нагађати.

Ипак, мишљења опозиционо оријентисане јавности о мартовском скупу су поприлично подијељена. Док се са једне стране говори да је он био величанствен у својој мирној и достојанственој атмосфери, са друге стране се указује на његову испразност због чињенице да се није десило ништа велико и преломно и да та бројчана кулминација није била супстанцијална кулминација антирежимског покрета, односно да је окупљање толиког броја људи, у извјесном смислу, јалово протраћено на шетњу престоничким улицама.

Иако се не може спорити став првих да је скуп био миран и на свој начин величанствен (ако ништа због бројности), он ипак не дотиче реалну раван протестног покрета и говори чисто о формалној карактеристици скупа, која свакако може бити маркетиншки привлачна иначе аполитичном дијелу демонстраната, али у политичком смислу значи мање него што се на прву чини.

Много је занимљивији и важнији утисак о јаловости скупа, који се може чути како од умјерених, тако и од ватрених присталица овог великог покрета. Уосталом, врло се тешко отети таквом утиску, када се након једног ситног инцидента у близини Пионирског парка народ повукао кућама, видјевши студентске редаре како напуштају протест.

Стратешки проблеми

Јаловост мартовског окупљања свакако не произилази из чињенице студентског повлачења, него из много дубљих проблема стратешке природе, који од самог почетка оптерећују ово свеколико народно гибање. Срж тих проблема је у аполитичности, а могло би се казати и антиполитичности, пленумске студентске организације и захтјева који су испостављени пред власт и у корупцији огрезао државни институционални склоп.

Односно, оно што се у почетку чинило добрим маневром да се народ изведе на улице без баласта опозиционих партија и њихових омражених лидера, са протоком времена постало је све тежи камен о врату читавом антирежимском покрету, а сада већ пријети да га својом тежином потопи у бесмисао. Исто тако, студентски покрет и читава пленумска структура, чини се, добијају карактеристике тога камена о врату, не само властима, него и, можда парадоксално, политичкој опозицији.

Студенти су тако допали у ситуацију да их не дијели много од тога да постану (не)рјешив терет свима, па и онима који су их до јуче тапшали по рамену дајући им бланко подршку и до небеса пумпајући его овом младом и политички не нарочито зрелом свијету.

Више је разлога за такву позицију студената која проистиче из неспособности, а можда и невољности да се од првобитних захтјева покрета направи искорак ка политичким циљевима, који ће на реалан рок бити оствариви, у ситуацији потпуне погубљености српске власти и чини се јасне спремности да попусти под притиском масе.

Студенти су тако допали у ситуацију да их не дијели много од тога да постану (не)рјешив терет свима, па и онима који су их до јуче тапшали по рамену

Прва ствар, студенти нису идеолошки јединствена групација. И њихове идеолошке битке нису биле нимало тихе на кључним факултетима као што су Филозофски, Факултет политичких наука и Правни. Можда их већина људи није примјећивала, али оне представљају један врло динамичан рукавац овога покрета, који је свакако утицао и на његове исходе.

Од тога ко ће бити говорник на факултетима током блокада, који ће симболи бити у првом плану, па до питања говорника на великим скуповима, било је јасно да се консензус те двије стране тешко постиже. Отуд и она бројна ограђивања студената након протеста у Новом Саду, када су се на бини појавиле ведете западног утицаја у Србији: Иван Ивановић, Зоран Кесић и Драган Бјелогрлић. Дакле, у практичном смислу то је отежавало искорак у политику због неповјерења „деснице“ према „љевици“, и vice versa.

Одрицање одговорности

Такође, студентски покрет није хтио да на себе прикачи багаж негативних медијских наратива који су се формирали око опозиционих партија и њихових лидера. Што је са једне стране вјероватно одиграло улогу у омасовљењу покрета, јер су лица која су га представљала јавности била „чиста, омладинска и студентска“, за разлику од оних опозиционара чије, у дословном смислу, искривљене фотографије гледамо по режимским штампаним и дигиталним медијима.

Просто, сваки покушај искорака према опозицији носио је опасност од прљања у мочвари страначке политике, коју је првенствено власт додатно мутила и узбуркалвала, и студенти нису хтјели/смјели да су упусте у тај подухват. Када се на то дода један антиполитички осјећај који тиња у друштву и широко распрострањена разочараност у политичке партије и политику као такву, онда постаје јасније овакво студентско понашање.

Друго, један дио студената је био става да то напросто није њихов посао. Односно, сматрали су да талас који су они покренули потенцијално може бити инкубатор за сазријевање једног организованог политичког покрета који ће бити кадар да испрати динамику њиховог окупљања и кретања, али да они у томе не играју пресудну или чак никакву улогу.

То се операционализује кроз тезу „ми смо довољно урадили, хајде сада остали“. Иако начелно може бити тачно да друштвени актери од којих се можда очекивало више, првенствено опозиционо оријентисани дио интелектуалне и политичке елите, нису били на висини задатка, тај студентски став ипак показује једну дозу неодговорности за покрет који они воде и којим суверено управљају.

Иницијатива за такво организовање, које ће продријети дубље од почетних захтјева и на смислен политички начин „надоградити“ и артикулисати покрет морала је да потекне од студената, кроз дијалог са заинтересованим дијеловима опозиционо настројене елите. Професори су у свему томе давали неке приједлоге, при чему су неки од смилсенијих долазили са десног интелектуалног спектра (од реформе изборног система, до обавезујућег референдума или рјешења путем лекс специјалиса).

Али, напросто, студенстки покрет није нашао за сходно да се покрене са мртве тачке по том питању и тако се излазак из „шетачке зоне комфора“ показао као превелик залогај за њих.

Пројава миленаризма

Треће, и можда најважније, јесте масовно ширење месијанског и миленаристичког наратива о студентима, које су листом вршили медији, интелектуалци, политичари, различити културни посленици, као и обични приврженици покрета, све закључно са бакама које уплакане чекају „ослободиоце“ и износе им јабуке и слатко.

Ту појаву је уочио и Слободан Антонић, који наводи следеће: „Србији више не треба ничији политички месијанизам. Историја нас је вишекратно научила да што су већи политички олтари – то су страшнији покољи на њиховим жртвеницима. Не ходајмо тим путем. Боље је послушати разум и преговарати, ма колико то било тешко и досадно. Ипак је мање скупо.“ Биће да учење историјских лекција није јача страна нашег народа. Дух месијанизма и миленаризма је до сржи утиснут у српски културолошки архетип да је тешко одупријети се његовом историјском цикличном понављању у различитим видовима.

О тој појави је доста писао и чувени историчар Трајан Стојановић, који се бавио проучавањем балканске историје. Он је у периоду српског робовања под Турцима назначио појаве миленаризма, као вјеровања „у долазак спаситеља или ослободиоца у виду неког претка или бога (…) [који] ће ослободити свој народ и омогућити му повратак у митско ‘златно доба’“. Миленаризам је, дакле, повезан и са култом предака, што му додаје на дубини продора у наш „културни тип“. Стојановић додаје и да је он вјечно и увијек латентно осјећање народа, увијек тиња у нама. Тим осјећајем он дјелимично објашњава и рецимо избијање Првог српског устанка, гдје је очигледно Карађорђе добио улогу митског предводника.

Али са вождом се није завршила историја миленаризма код Срба и он је претрајао све до савременог доба. О његовом историјском циклизму у нашем народу понешто говори једна занимљива анегдота са снимања култног Кадијевићевог филма Карађорђева смрт, када су сељаци у Радовањском лугу (мјесту вождовог погубљења) ничице падали пред глумцем Марком Николићем обученим у вождове упечатљиве одоре, плакали и љубили му руке као да је прави Карађорђе опет дошао међу Србе. Био је то наговјештај доласка оног „правог вожда“, који се истом том народу обратио са Газиместана, коју годину након тога, 1989.

Појава устаничких „трибалских“ застава, као и позивање на ослободиоце који су марширали српским градовима 1918. године, на садашњим студентским протестима наговјештава струјање сличних дубоких народних осјећаја и током овог „збивања“ у које смо допали протеклих неколико мјесеци. Притом, морам додати да миленаризам не треба априори одбацивати као негативну појаву, он је евидентно инспирисао нека велика прегнућа наше историје, али је увијек замагљивао хоризонт реалности великим заносима и очекивањима, која су на концу водила до великих разочарања и повлачења. А у данашњем контексту, Србији никако нису потребни такви заноси и преврати, него истрајан и постојан рад на изградњи државе и друштва.

Дух месијанизма и миленаризма је до сржи утиснут у српски културолошки архетип, толико да је тешко одупријети се његовом историјском цикличном понављању

Овакав приступ и ширење наратива о њима као спасиоцима је студентима неминовно импоновао, али је крајње вријеме да схвате да је све то била „медвјеђа услуга“. Его напумпан ширењем месијанизма одвојио их је од реалности и навео их да о свом покрету размишљају у безмало есхатолошким категоријама, занемарујући стварност друштвено-политичких збивања и одговорност коју имају према људима који их следе.

Из тог осјећаја надмоћности и месијанизма проистакла је и утопијска свијест да је на њима историјски задатак системске револуције и увођења нације у златно доба и да у том послу они заправо могу бити арбитри за све и свја што се одвија у држави. Идеја зборова, као ширења „успјеха пленума“ у друштво (притом поништавања уставом предвиђених институција представничке демократије), показатељ је те квази-револуционарне, нарцисоидне и антиполитичке свијести.

Тиме су студенти дошли у опасност да постану друга страна медаље безвлашћа и непоштовања институција чија је прва страна Александар Вучић и режим којим руководи (о чему је писао проф. Часлав Копривица ). Било би природно да то изазове повлачење оног мање заинтересованог дијела студената и других учесника покрета, који је био више везан за протесте, него за блокаде, и истрајавање оног чвршћег и анархији склоног крила, које је донедавно сасвим сигурно било мањинско.

На путу за Стразбур

Умјесто да иду у сусрет догађајима и народу који их подржава (финализујући овај заиста огроман народни покрет против корупције и јавашлука власти), студенти су, тапшани по рамену од свих и уживљени у улогу нових месија, само дубље загњуривали главу у пијесак, ограничавајући свој хоризонт на удобан свијет блокада и шетњи, који све више тежи самосврховитости. Што доводи до утиска да је њихова перцепција блокада измјештена из реалних временских димензија и ограничења (налик оном феномену из Мановог Чаробног брега) и да се понашају као да нису прошла готово четири и по мјесеца од њиховог почетка.

Најбољи показатељ тога је ново студентско путешествије, ни мање ни више, него у Стразбур. У ситуацији када академска година виси о концу, када је политичка напетост доживјела врхунац и сви очекују највећи могући степен озбиљности и усредсређености на то да земља изађе из кризе, некоме је пало на памет да је прави момент за једну бициклистичку туру до Стразбура?! Осим што је немогуће описати степен неозбиљности оних који су иницирали овај бесмисао од потеза, немогуће је и не констатовати невјероватан степен инфантилне неоколонијалне свијести која избија из њега.

Притом, нешто прије ове студентске „инвентивности“ и покушаја интернационализације протеста, власт је позвала у земљу руске и америчке службе да истражују случај „звучног топа“. Дакле, Србијом се у исти мах баве три иностране адресе и, види апсурда, на наш захтјев рјешавају проблеме које ми или нећемо или не умијемо ријешити између себе.

Није ли онда сувисло поставити питање чему ова држава уопште служи? Јесмо ли то на путу да се одрекнемо исте? Јесмо ли ми грађани наше колико-толико суверене земље, или једне пуке политичке импровизације о којој се данас одлучује у Бриселу, сутра у Стразбуру, прекосутра у Вашингтону или Москви?

Вријеме је, напокон, да се сви мало спусте на земљу. Да се промисли о томе куд је запловио овај српски брод и што прије покуша наћи модалитет изласка из кризе. Прво питање које сама временска нужда намеће свакако ће бити постизање некаквог рјешења о надоканди наставе и „спашавању“ академске године. Заиста, након хаоса корона-кризе, који је озбиљно уздрмао систем образовања у нашој земљи, још једна изгубљена година, па којим год разлогом се то правдало, била би превише. Можда добра воља коју би стране показале према овој теми отвори простор и за даље политичке договоре и бар делимично издувавање пренапуваног балона неизвјесности, који лебди над Србијом. Ипак, од нечега се мора кренути, и то што прије.

Ако је, дакле, већ у јануару и почетком фебруара, када је био бјелодан огроман потенцијал и опсег протестног покрета, пропуштена прилика да се направи смислена и остварива излазна стратегија, нужно је да се са тим крене колико сутра, мада, нажалост, плашим се да је прави моментум изгубљен. Сваки дан чекања за посљедицу ће имати дубље разочарање и тежи мамурлук студената од овог квази-револуционарног пијанства.