Михаило Братић: Шта нам је о Црној Гори показала Резолуција о Јасеновцу

Црна Гора дугорочно мора бити или српска или албанско-хрватска. Тај увид – који је настао на подстицај ријечи професора Милана Брдара – је један од најисправнијих, уједно вјероватно и најнепопуларнијих, који се може имати о данашњој црногорској државности и агонији коју она, сходно својој природи, неизбјежно пролази.

Резолуција о Јасеновцу, допуњена садржајем о Дахауу и Матхаузену, коју је црногорски парламент усвојио на Видовдан, и реакције на њено усвајање, осим што су потврда наведеног става, представљају и улазак у терминалну фазу идентитетске збрке пост-референдумске Црне Горе.

Растројена између надируће „српске ренесансе” и односа са „блиским сусједима” из Ђукановићевог вакта, ова мала балканска држава покушава да игра танго у коме ће се све чешће саплитати, у немогућности да испрати кораке играча који око ње облећу. Главни црногорски плесач – премијер Милојко Спајић – је можда и најбоља персонификација тог процеса.

Његова одлука да подржи Резолуцију о Сребреници, а да мир са Мандићем и Кнежевићем купи оном о Јасеновцу, чини се једним солидним политичким маневром, којим је купио, ако не наклоност, оно бар уздржаност обје стране. Такође, додавање Дахауа и Матхаузена у текст Резолуције има смисла у свјетлу покушаја да се терет геноцида са нејаких Пленковићевих леђа, помало пребаци и Олафу Шолцу.
Геополитичка призма

Површно гледано, ради се о једном дипломатском балансирању, које је својствено црногорској власти од „30. августа”. Међутим, суштински, сваки тај потез је показатељ растрзане дипломатије и указује на темељни идентитетско-геополитички проблем који је у сржи црногорске државности. То је проблем дефинисања свог државног идентитета, а самим тим и положаја у региону и Европи, на начин који ће бити прихватљив великом дијелу грађана и њеном политичком окружењу.

Ако у анализу реченог кренемо од географских чинилаца, прво треба констатовати да је то земља која заузима, за сусједну Србију и српски народ уопште, животно важан комад јадранске обале. Лука Бар је мјесто ка коме је природно усмјерен један од темељних геополитичких вектора Београда, нарочито у контексту заоштравања „косовског питања” и односа са Западом, који се од 1990-их крећу по ивици ножа.

У игри географије албанско-хрватски поглед на Црну Гору поклапа се са европском, такозваном Јадранско-јонском иницијативом, као једном врстом хоризонталног повезивања Балкана, чији је циљ геополитичко заокруживање јадранског басена, као зоне у неспорној контроли НАТО-а. Улога Црне Горе је, у регионалном смислу, да буде брана српском продору на Јадран и тако чува позиције Загреба и Тиране.

Дакле, Црна Гора је, ријечником Збигњева Бжежинског – геополитичка оса – за коју су живо заинтересована два радикално супротстављена вектора регионалне и свјетске политике. Да би ствар по Подгорицу била гора, то је земља са готово никаквим стратешким капацитетима, са нешто више од 600.000 становника, и крхком економијом. Ти фактори је спречавају да се позиционира као самосвојан регионални играч у балканској архитектури моћи.

Такође, њена унутрашња кохезија врло тешко може да се одржава у демократским условима, јер је састављена од елемената чији су погледи на свијет и будућност земље увелико међусобно супротстављен.

Док је режим Мила Ђукановића, насилним методама држао српски фактор потиштеним и правио од Црне Горе анти-Србију, могао се створити привид некакве унутрашње равнотеже и „држања ствари под контролом”. Та натегнута представа није одржавана само политичком мајоризацијом српске воље, него је помагана читавом мрежом актера, нимало заинтересованих за екстремно црногорство, које су привукли првенствено лукративни мотиви. Било криминогени, било корупционашки, ти кругови су живјели своје најбоље дане у Милово доба, апстрахујући његову политику против српског народа. Стога не треба чудити што се на слављима којима су присуствовали неки од највиших званичника ДПС-а (нпр. Душко Марковић) могло чути пјевање „углас” четничких пјесама.

Међутим, тај притисак према Србима – који је годинама стваран – данас се Црној Гори враћа као бумеранг, у виду све јаче поплаве српских осјећања која, дугорочно, неминовно настоје да пониште Ђукановићеве идеолошке засаде. Неки од њих су већ уздрмани доношењем одлука као што је потписивање Темељног уговора са СПЦ и видовданска Резолуцијa о Јасеновцу. То су двије ствари које су биле готово незамисливе у вријеме ДПС-а, поготово у последњој фази њихове владавине.
Проблеми демократизације

Дакле, падом старог режима, „црногорско клатно” је почело да се враћа на српску страну, али је становништво очигледно остало подијељено и без потребног „базичног консензуса”. Осим тога, замља је неспорно демократизована. Међутим, остваривање демократије у једном друштву, које је у потпуној идентитетској конфузији, доводи до усијања проблем коначног дефинисања државног идентитета, односно тога шта је и чија је Црна Гора.

Сличне тешкоће са демократизацијом ова земља је пролазила почетком 20. вијека, када су учени млади људи долазили са студија из Београда и других европских градова како би оформили опозициони фронт против књаза, а касније краља Николе. Они су били жестоки поборници безусловног српског интегрализма и захтијевали су низ либералних реформи од власти на Цетињу. Под њиховим притиском књаз Никола је земљи даривао Устав 1905. године.

Тај период, такође, представља терминалну фазу проблема политичког (тада изразито политичког, а никако идентитетског) одређења Црне Горе. Сва њена дотадашња ослободилачка традиција је била заснована на идеји српског ослобођења и уједињења. Чак је и краљ Никола сматрао да му, након убиства кнеза Михаила Обреновића, припада „првјенство” над будућом свесрпском круном. Али, са друге стране, доласком Карађорђевића на власт у Београду и са спознајом да је Русија добила новог фаворита међу Србима у лику краља Петра I, Николи је било јасно да је његов крај близу и да мора отворити карте пред надолазећим, преломним догађајима.

Тада се (а то је трајало више од деценије), играла прљава игра моћи и власти између Цетиња и Београда у којој ни једна, ни друга страна често нису бирале средства. Свјестан у каквој се позицији налази и свјестан своје стратешке немоћи у односу на Србију, краљ Никола је покушавао направити конекције и са Аустроугарском. Тако је у предвечерје Првог свјетског рата преговарао са њиховим представником Хубком како да извуче Црну Гору из врло извјесног сукоба са „Дунавском монархијом”.

И управо у том предратном врењу двор Петровића је морао одлучити да ли ће остати на страни српског интегрализма и помоћи у рату братској Србији (тиме ризикујући позиције своје династије и дворске елите у будућности), или ће пристати на служење интересима Беча и Пеште, односно у ширем, цивилизацијском смислу, Ватикана. Више није било прилике за политичко меандрирање, морало се радикално пресјећи. Поготово због тога што је демократизована јавност преживљавала праву романтичарску поплаву српских осјећања, очекујући хитар одговор Цетиња.

Никола је изабрао ово прво, остајући тако вјеран светоназору из кога је поникао и у којем је стасао као политичар и државник. Он се, због таквог свог избора, могуће и покајао, док је био у изгнанству у Француској и Италији, али ствар је већ била готова. Црна Гора је закорачила на пут уједињења са Србијом, која ће из рата изаћи као велики побједник.
Време одлуке

Могло би се рећи да је Подгорица данас пред сличним изазовом, и да полако долази до кристализације овог великог избора, који ће кад-тад морати да се направи. То не мора бити превише брзо, нити превише драматично као 1914. (просто, Балкан није у таквој ратној ситуацији), али вријеме одлуке се примиче.

Њу може пролонгирати једино присутност европске идеје као донекле помирујућег фактора у црногорском друштву. Отуд оволики еврофанатизам такозваних црногорских грађаниста, који су свјесни да им, у историјском смислу, нестаје тло под ногама. Притом треба нагласити да на Европску унију добар дио црногорске јавности и данас гледа из перспективе шарених представа о Западу из 1990-их и почетка 2000-их година, које немају много везе са данашњим стањем тог пројекта.

Но, чак и ако дође до уласка Црне Горе у Европску унију, што је у скоријем периоду мало вјероватно, не треба мислити да ће је то лишити регионалне динамике моћи у односу на коју ће морати да се одређује.

Другим ријечима, на тако стратешки важној позицији, земља са мање од милион становника, слабашном економијом, подијељеним друштвом и једном хибридном државном идејом, не може бити самосталан и суверен регионални фактор, без обзира на формат односа са ЕУ. Притиснута са свих страна, она ће морати да се опредjели хоће ли ће бити у служби српских или хрватско-албанских интереса. Спољнополитичко провлачење између кишних капи је могуће, али не трајно. Њега додатно отежава хроничан и многостран притисак на нејаку власт.

Њен бивши лидер, Мило Ђукановић, је то добро разумио и, у аутократским и клептократским условима, Црну Гору позиционирао као продужетак хрватских и албанских напора у суспрезању моћи Београда. Но, његовим падом ствар је враћена на почетак. Ако дубоке народне снаге одлуче да крену Његошевим путем и путем интегрално српског поимања свијета, дугорочно гледано, тешко ће их било каква сила у томе науму спријечити. Макар она представљала пробуђене духове пораженог германског експанзионизма, у које је пуцао Принцип, на Видовдан 1914. године – на тај исти „дан видјела” на који је, 110 година касније, усвојена црногорска Резолуција о Јасеновцу.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.