Михаило Братић: Смрт „европске демократије“

Како се ближи крај ове 2024. године коју су многи, показало се тачно, називали преломном, као да вријеме постаје до те мјере збијено да безмало сваки дан имамо вијест која прави тектонске поремећаје у све теже ухватљивој геополитичкој реалности Европе и свијета.

Та свјетска гибања ће много тога збрисати са историјске позорнице, а чини се да је прва на реду „европска демократија“. Иако је смрт такве демократије, или бар онога што су нам причали о њој, било сувисло одавно објавити, сада је постало немогуће не констатовати је.

Нису томе допринијела само изборна и постизборна дешавања у сусједној Румунији, него читав низ догађаја, првенствено на пост-комунистичком простору, али и широм остатка Европе.

Тешко је лоцирати почетак тога суноврата, али његово радикално убрзање се може пратити у протеклим мјесецима, а посебно око и након америчких предсједничких избора, петог новембра ове године.

Шок-терапија

Прва „шок-терапија“ за Европу, са пост-својетског простора, стигла је из Молдавије. Наиме, предсједнички избори и референдум за помињање чланства у Европској унији у Уставу те земље су показали да постоји дубоко нерасположење грађана Молдавије према Западу и да се оно може „гурнути под тепих“ само бруталним изборним инжињерингом.

Па су тако „независне“ предизборне анкете показивале да ће референдум „глатко проћи“ и да је већина бирача проевропски расположена и стоји уз Мају Санду. Ипак, изборна ноћ је довела до драматичног удара директно у лице Бриселу.

Гласови из саме Молдавије су показали да је негативна опција у релативно високој предности и да већина земље заправо не жели зацементирати проевропску позицију Кишињева. Такође, проценти које је добила Сандуова су били знатно мањи од очекиваних и прогнозираних, али ипак довољни за други круг.

Разочарана резулататима, предсједница Санду се обратила јавности, у стању очигледног очајања, оптужујући „криминалне групе“ и Русију за овакав исход и наводећи да је преко 300.000 гласова купљено. Овај молдавски сигнал је попалио аларме и у Бриселу и западним престоницама и преко ноћи долази до тоталног изборног обрта. Стижу гласови из иностранства и резултате окрећу наглавачке, стварајући најтању могућу већину за пролазак референдума о ЕУ.

И поред бројних неправилности забиљежених у самој земљи и оних које се тичу онемогућавања молдавске дијаспоре у Русији да гласа, остаје прилично чудно како су Молдавци у иностранству тако про-европски и прогресивно настројени. То постаје нарочито сумњиво у свјетлу чињенице да је румунска дијаспора, дакле готово исти народ, на недавно одржаним изборима гласала махом евро-скептичне партије деснице.

Дакле, прије ће бити да је посриједи нешто друго, односно изборно штеловање, које је, што показују и неки примјери са простора бивше СФРЈ, најзгодније урадити на гласовима који полако пристижу из иностранства.

Европа нам „као на тацни“ показује да је демократија мртва

Готово идентичан сценарио се поновио у другом кругу предсједничких избора, обезбједивши проевропској Маји Санду тијесну побједу, са минимум легитимности.

Европа је одахнула, демократија је изгубила, као и грађани Молдавије, али ратна осовина Вашингтон-Брисел-Кијев је извојевала једну ситну побједу у свом фронталном сукобу са Москвом.

Сачуван је још један марионетски режим, који више личи на принудну управу, него на легитимну власт, а земља је крупним кораком закорачила на пут којим је Украјина пошла након Евромајдана.

Отпор са Кавказа

Још се нису биле ни слегле страсти од молдавског шока, а Грузија је приредила својеврстан хладан туш Западу, кроз прилично убједљиву побједу партије Грузијски сан на парламентарним изборима.

Снажна позиција ове странке је по више основа проблематична за ЕУ. Са вриједносног становишта, то је партија која је донијела анти-ЛГБТ законодавство и спријечила промовисање џендер-агенде у школама и друштву. Још више од тога Бриселу и Вашингтону је засметао закон о транспарентности јавног утицаја, који би принудио невладине организације које се већински финансирају из иностранства да то јавно обзнане, по узору на сличан закон који већ деценијама функционише у САД.

Такође, на геополитичком нивоу, Грузијски сан води земљу на суверен начин, разумијевајући опасност конфронтације са Москвом и чувајући умјерен курс према украјинском сукобу. Осим тога, пред саме изборе странка је осудила режим Михаила Сакашвилија који је земљу увукао у изгубљени рат против Русије, 2008. године. Дакле Иванишвили и његове колеге су довели у питање двије табу теме Запада, ударајући директно у репутацију ЕУ у кавкаском региону.

Иако је изборни резултат Грузијског сна био неупоредиво „чистији“ од онога Маје Санду, поведена је читава хибридна операција непризнавања резултата и покушаја обарања власти. Кроз ангажман НВО и изразито насилне протестне скупове опозиције и данас траје покушај дестабилизације и делегитимизације изабране власти, уз пратећу демонизацију по обрасцу повезивања са Путином.

Дакле, Европа нам опет, као на тацни, показује да је демократија мртва и да народна воља значи само уколико побјеђују кандидати налик Сандуовој.

Но, ни побједници избора не сједе скрштених руку. Напротив, одучили су се за врло храбар потез, који се са пуним правом може назвати преседаном – замрзли су процес европских интеграција.

То је она црвена линија Запада, која је, у политичком смислу, коштала главе Јануковича у Украјини 2014. године, а ту земљу је увукла у рат у коме је до сада изгубила петину територије, док су милиони њених грађана убијени, рањени и расељени у иностранство. Овај пут, Запад на прелазак црвене линије реагује радикализацијом протеста и одбијањем предсједнице Саломе Зурабишвили да призна легитимност Парламента и прихвати своју извјесну смјену. (Иначе, да би се боље разумио профил личности предсједнице, неопходно је рећи да је она рођена у Паризу, била запослена у француском Министарству спољних послова и једно вријеме обављала функцију француске амбасадорке у Тбилисију.)

Додатна опасност Грузији пријети од радикалних елемената који су прошли украјинско ратиште и који се могу активирати на подривању безбједносног ситема земље. Занимљиво је поменути и да је режим Владимира Зеленског увео санкције Грузији, између осталог и лично премијеру Ираклију Кобахидзеу.

Власти се, истини за вољу, до сада добро носе са насилним насртајима, не показујући било какву намјеру да уступе пред захтјевима опозиције и ЕУ.

По томе судећи сценарио „обојене револуције“ у овој кавкаској земљи неће успјети, што показује да је моћ центара који такве револуције покрећу у извјесном паду, који, ипак, не треба ни прецијенити, али ни потцијенити. Какогод, позиција Запада у Тбилисију је толико уздрмана, из свих углова посматрано, да је питање како ће се уопште, ако преврат не успије, на средњи рок обновити.

Румунски избори

Прича о потпуном расулу представе о „европској демократији“ ни изблиза не би била цјеловита ако не би поменули наше румунске комшије, чија је земља у протеклим данима постала прави експериментални полигон за очување НАТО поретка у Европи.

Прво што треба констатовати јесте то да је Румунија данас екстремно важан дио комплетне НАТО структуре и да је у контексту украјинског сукоба њен геополитички значај радикално увећан. Она представља једну од кључних карика историјски утемељеног „санитарног кордона“, који има свој двоструки смисао: у брани руског продора у остатак Европе са једне, и спречавању стварања осовине Берлин-Москва, са друге стране.

Користећи Румунију као војни полигон према Русији, НАТО рапидно пуни наоружањем ту земљу. Велики корак у том смијеру је и озбиљно проширење капацитета базе Михаил Когалничеану, у близини Констанце и црноморске обале. Наиме, то ће бити највећа НАТО база у Европи, са преко 10.000 стационираних војника, већа чак и од њемачког Рамштајна. Притом, након дугих година чланства у ЕУ, назире се и потпуни улазак Румуније у Шенген зону, што је још једна „шаргарепа“ Запада овој земљи.

Дакле, све то говори да НАТО рачуна на потпуну лојалност Букурешта и да је таква лојалност од екстремно великог значаја за Алијансу.

То  је, у кратким цртама, геополитички оквир у коме долази до предсједничких и парламентарних избора у овој земљи, крајем новембра и почетком децембра. Медији увелико најављују раст деснице и све очи су биле упрте у лидера Алијансе за уједињење Румуна, Ђорђа Симиона, који је словио за предводника румунске конзервативне, НАТО-скептичне политике.

Анкете су показивале да он иде у други круг, уз једног, условно речено „естаблишмет“ кандидата, најчешће актуелног премијера Марсела Чолакуа.

Ипак, као и у молдавском случају, анкете су омануле. И то толико много да је смислено поставити питање у којој држави су оне уопште вршене. Прво мјесто у првом кругу избора не заузимају ни Чолаку, ни Симион, (не заузимају чак ни друго, које је припало проевропској Елени Ласкони) него Калин Ђорђеску, конзервативни политичар са позиције аутсајдера коме анкете нису давале велике шансе.

Ђорђеску је бивши члан поменуте Алијансе за уједињење Румуна, са којом се разишао јер је врх странке сматрао да је превише про-руски и анти-НАТО орјентисан. То је политичар који је познат по томе што се противи капиталу мултинационалних корпорација у Румунији, жестоко критикује све у вези са „ковид политиком“, критикује корупцију која је хроничан проблем у румунском систему и, у извјесном смислу, жели поставити Румунију и њене интересе на прво мјесто, испред обавеза према Бриселу и Вашингтону.

Наравно, западни медији су одмах кренули да му „копају“ по биографији и ранијим изјавама, тражећи све што би га могло компромитовати и демонизовати по познатом принципу „веза са Путином“. Пролазећи новинарског „топлог зеца“ Ђорђеску је градио своју позицију за други круг избора.

Па је тако за кратак период дао интервјуе за важне западне медије – Политико и Скај њуз, гдје је покушао доказати да неће Букурешт „предати Кремљу“, него да ће своју земљу водити сходно њеним интересима, који су прије свега везани за избјегавање ширења разорног рата из Украјине на румунску територију.

Румунски случај отвара нам нове видике, кроз експериментисање са судством као одметнутом граном власти

У позадини медијске хајке се одиграва обавјештајна акција, која полако стеже круг око Ђорђескуа, кроз ширење наратива да постоје докази о његовој вези са Русијом и да је могуће поништавање избора. Захтјев за поништавање долази и до Уставног суда, но бива одбачен и избори се потврђују.

Ипак, служба не мирује и у рукама Клауса Јоханиса, актуелног предсједника, се појављује документ који наводно доказује да је Ђорђеску на преваран начин побиједио у првом кругу избора. Јоханис скида ознаку тајности са истог и даје га на разматрање Уставном суду, који проглашава изборе неважећим и тако изводи прави „државни удар“, како га је назвао и сам Ђорђеску. Треба поменути да је исти Уставни суд и прије избора извео једну операцију у ауторитарном духу, забрањујући конзервативној политичарки Дијани Шошаки да се кандидује у предсједничкој трци, због наводног екстремизма, а суштински због вербалног деликта.

Да ствар буде потпуно апсурдна, у поменутом документу, са кога је Јоханис скинуо ознаку тајности, се наводи да је Ђорђеску имао некакву армију профила на ТикТоку и Телеграму која је дијелила његове садржаје и тако на вјештачки начин ширила његове поруке у народу. Заиста, велики гријех! По тој логици, ниједни избори у протеклих 20 година у Европи не би били исправни.

Дакле, хоће се рећи: није проблематично то што је човјек са највећом подршком у грађанству био скрајнут из свих медија главног тока, него је проблем што је његова порука прошла на једној друштвеној мрежи коју нису могли контролисати!?

Додатно, наводи се да су поткупљивани људи да дијеле Ђорђескуове садржаје на ТикТоку, притом се помиње цифра од више стотина хиљада евра, која није пријављена у званичним трошковима кампање овог кандидата. Наравно, казује се да је све то хибридна акција Русије уперена против Букурешта, а да је неславну улогу у свему одиграла и кинеска платформа ТикТок, форсирајући Ђорђескуов садржај.

Односно, нису људи незадовољни естаблишментом, који је по перцепцији обичног Румуна до гуше у корупцији и вазалном односу према Бриселу, него их је лукави ТикТок насамарио форсирајући кратке клипове кандидата деснице. А ако чињенице казују другачије, утолико горе по чињенице.

Нови тоталитаризам

Иако су примјери Грузије и Молдавије, као и бројни други које овдје нисмо поменули, показали да је Запад спреман на све да одржи или успостави своје марионтеске режиме, румунски случај ипак отвара нове видике, кроз експериментисање са Уставним судом и генерално судством као одметнутом граном власти. (Таква позиција судских власти није тек тако створена, она је на читавом пост-совјетском простору, земљама Глобалног југа итд. годинама утврђивана тако да буде потпуно одвојена од било какве народне контроле и да представља једну мање-више незамјенљиву клику.)

Овај тоталитарни манир, који потпуно обесмишљава изборни процес и гласове милиона грађана, на румунској десници је примљен са крајњом резигнацијом. Наводи се како је држава постала Секуристан, алудирајући на злогнасну комунистичку тајну службу.

Да метафора буде тачнија, румунска полиција је заиста покренула акцију испитивања људи који су могли допринијети овој „пријетњи по демократију“.

Својеврстан макартизам се повампирио у земљи грофа Дракуле, а демократске маске нису само пале у блато, него су приде погажене и поломљене у парампарчад. Но, неизвјесности за ову земљу тек предстоје. Погажена легитимност и хронична нестабилност власти, претварање државе у, рјечником Ивана Крастева „замрзнуту демократију“, назире се на хоризонту румунске будућности, док се наставља оштра конфронтација са Русијом.

Ипак из овог колоплета догађаја произашао је барем један позитиван исход. А то је крах посљедњих илузија које су неки гајили о западној демократији, илузија које су одржавале марионетске режиме принудне власти широм планете. Све је то постало блиједо и неодрживо, а у лице нам је сасута истина о бруталности новог ауторитаризма (са примјесама тоталитаризма), који добија снажан замах на Западу.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Daniel Mihailescu/AFP