Михаило Братић: Разлаз Мандића и Кнежевића и будућност Срба у ЦГ

Фото: Фејсбук/За будућност Црне Горе

Након вишегодишње успјешне сарадње и јединственог наступања најзначајнијих српских партија у Црној Гори, последњих дана свједочимо расцјепу између кључних српских представника Милана Кнежевића (ДНП) и Андрије Мандића (НСД). Расцјеп је изазван једним, прилично неочекиваним, сплетом околности, у коме су измјешана локална питања и идентитетске теме са извјесном спољнополитичком димензијом.

Непосредан окидач за овакав расплет била је, помало апсурдно, изградња колектора за пречишћавање отпадних вода у Ботуну, против кога су се побунили мјештани, подржани од стране Кнежевића. Након што су Влада и главни град одбили да испуне захтјеве грађана, спор је добио на тежини и пренесен је на ниво државне власти. Па је Кнежевић, након једног присилног полицијског разбијања протеста грађана против постројења у Ботуну, предложио да његова партија напусти Владу.

На каснијем засједњу Предсједништва странке, одлучено је да се власт не напушта одмах, него да се останак у њој услови сетом питања која ће осим постројења у Ботуну обухватати и идентитетску тематику. Предложено је да се на сједницу Владе изнесу иницијатице за увођење тробојке, српског језика као службеног и могућности двојног држављанства са Србијом „без права гласа“.

На сједници која је одржана у четвртак, премијер Спајић је одбио да се Влада уопште изјашњава о овом предлогу, наводећи да су иницијативе ДНП-а требале бити упућене Скупштини, али и дајући „зелено свјетло“ за њихово упућивање у законодавни дом, без директне личне и партијске подршке. Након сједнице Владе, двоје министара из редова ДНП-а поднијело је оставке, а најављен је и излазак из власти у главном граду. Тиме ће владајућа већина у Подгорици бити урушена, али ће се државна власт сачувати са довољним бројем мандата.

Реакције и тумачења

Кнежевић, дакле, опет постаје опозиционар, али се политичка драма покренута овим догађајима ту не завршава, него се тек открива њен потенцијал да дубоко загребе у неуралгична питања за Србе у Црној Гори, али и српски народ у цјелини. Посебну динамику свему даје одлука Андрије Мандића да не испрати ове Кнежевићеве једнострано донијете потезе и да остане у Влади, сматрајући да је то најбољи начин да се бране права Срба. Мандић је своје ставове бранио позивајући се на разум, искуство и говорећи да је за све потребно наћи „прави тренутак“. Истакао је да „различити путеви воде истом циљу“, дајући одријешене руке Кнежевићу да, без додатног тровања односа, води своју политику другачијим правцем.

Заиста, када се у обзир узме колико дуго су Срби били изван система власти у Црној Гори, колико су борбе и након 30. августа 2020. водили да дођу до позиција моћи и одлучивања, може се казати да Мандић добро резонује. Питање је шта се добија изласком из власти. Да ли ће то бити само отварање врата Демократској партији социјалиста да на линији „постизања проевропског консензуса“ опет партиципира у влади, чиме би се срушио пост-литијски „санитарни кордон“ према овој странци?

Осим тога, неће ли тако српска политичка елита бити онемогућена да поставља своје кадрове по дубини државног система? То питање није споредно, с обзиром да је једна од најважнијих линија дискриминације према Србима у Црној Гори у вријеме ДПС-а била онемогућавање запошљавања у државним службама. У том периоду постојало је чак 16 државних органа у којима су стопроцентно били заступљени национални Црногорци. Док је у Управи полиције, као кључном безбједносном органу, постојала огромна диспропорција: од 4223 запослена, само 262 Србина, у вријеме када Срби чине трећину становништва.

Зар рад на исправљању ове неправде није најзахвалније проводити са позиција власти? А не заборавимо да тиме српске странке додатно јачају своју структуру, утицај и могућности, што је у малим државама, гдје је број државних намјештења велики у односу на приватни сектор, од огромног значаја.

Наравно, Кнежевићево инсистирање на идентитетским питањима је потпуно исправно, и бесмислено је да српске партије у власти игноришу „слона у соби“ кога представља дискриминаторски Устав Црне Горе. Ипак, у начину на који је ствар урађена има доста траљавости и недостатка стратешког промишљања.

Прво, зашто се то питање ултимативно и уцјењивачки потеже сада, када је и приликом формирања Спајићеве владе било јасно да ће она бити врло нерада да се њиме истински позабави? Друго, чему повезивање најзначајнијих националних тема са једном баналном локалном темом постројења за пречишћавање у Ботуну? Те двије теме немају никакве везе и њихово спајање темељно поткопава озбиљност иницијативе о идентитетским измјенама. Јер зашто би Србин из Никшића морао подржавати идеју да се у Ботуну не гради колектор? Сасвим је могуће да мисли управо супротно.

Трећа ствар, за предложене промјене идентитетских питања, да будемо прецизнији за ону о српском језику као службеном, потребно је постићи најшири могући друштвени консензус. Притом, то није нужно ради политичке коректности или поштовања либералног новоговора, него због правних препрека за промјене Устава Црне Горе.

Чему повезивање најзначајнијих националних тема са једном баналном локалном темом?

Наиме, чланом 157 Устава одређено је да за промјену идентитетских одредница, па и оне о језику, на референдуму мора гласати три петине свих бирача у Црној Гори. Дакле, не три петине изашлих, него свих грађана. У тренутној констелацији односа то је готово немогуће урадити, па је с тим у вези у кампању за исправљање ове дискриминаторне одредбе нужно укључити све заинтересоване друштвене факторе и покренути један широк фронт стратешки осмишљене и планиране борбе у коме би раме уз раме са српским политичарима били и црква, интелектуална елита, политички Београд и Бањалука. То је овом приликом пропуштено, и стога се и успјех тешко могао постићи.

Захтјев за увођење заставе је нешто једноставнији, јер би се на законском нивоу тробојка могла регулисати као народна, предсједничка, историјска застава, или пак на неки други начин. Дакле, за рјешење тога проблема је потребна проста већина, и то је тачка на којој Кнежевић и српске партије, ако наставе снажно инсистирати, могу постићи најбољи резултат. Треба рећи и да су раније српске, али и неке „грађанске“ партије предлагалале слична рјешења, али до њих, нажалост, до данас није дошло. Па је тробојка, која је чак и у комунистичком периоду била црногорска застава, остала избачена из симболичког склопа нове Црне Горе.

Ствар тактике?

Да би се правилно оцијенила идеја о изласку српских партија из власти, не треба сметнути с ума да је тај сценарио био један од стратешких циљева хрватске политике према Црној Гори. Отуд су лидери Срба након изгласавања Резолуције о Јасеновцу од стране Загреба проглашени за „персоне нон грата“, а тврди ставови српских странака по питању затвора Морињ, брода Јадран и другима су трн у оку хрватској политици. Оној политици која је обимно профитирала од дугогодишњег идентитетског преумљења Црне Горе по наумима Секуле Дрљевића, србофоба и Павелићевог сарадника.

Како се интензивира непријатељски однос Загреба према Србима, кроз све чешћу промоцију усташтва, али и регионалне антисрпске савезе, питање је да ли треба повлачити потезе који се индиректно и ненамјерно могу уклопити у хрватске стратешке пројекције. Милан Кнежевић то сасвим сигурно добро разумије, па је врло могуће да је у свој приступ укалкулисао Мандићев останак у власти.

Најзад, постоји и једна интригантна линија мишљења, да је ДНП-ов наступ ствар тактике. По томе је Милан Кнежевић направио отклон од владе која је донијела низ непопуларних мјера, како би се што боље позиционирао за следеће изборе и како се српски гласови који би евентуално били опозициони у односу на рад Спајићеве владе, не би расипали, него би отишли ДНП-у. Такав ДНП би у пост-изборној комбинаторици могао дати снажну подршку Андрији Мандићу, можда тражећи и премијерску позицију.

У том смислу нису неважни ни сигнали које шаље предсједник Јаков Милатовић називајући Кнежевићево понашање „принципијелним“. Када се у рачуницу дода Милатовићева идеја о оснивању нове партије, склапају се одређене коцкице које говоре у прилог Кнежевићевог тактичког позиционирања у опозицији, у којој своју прилику вреба и Дритан Абазовић. Ипак, анализирајући јавне наступе и шире регионалне реакције исправније је закључити да се не ради о неком закулисном договору, него да је заиста дошло до одређених коценпцијских разлика између двије најважније српске партије. (Што нужно не потире могућност да крајњи расплет на изборима поприми обрисе ове линије мишљења.)

Став Београда и европска дилема

Да је размимоилажење стварно и да није ствар тактике показује и понашање власти и властима блсиких медија у Србији, који су отворено и снажно стали на страну Милана Кнежевића. То се операционализовало на различите начине, између осталог изјавама како је Кнежевић „лидер Срба у Црној Гори“, гдје се намјерно изоставља Мандић или се напросто избјегава коректније навођење да се ради о „једном од лидера…“ што је до сада била устаљена пракса.

Не треба заборавити да од релевантних партија једино Мандићева носи префикс српска и има програм који је првенствено национални, а не грађански. Имајућу у виду снагу коју Нова српска демократија има на терену и градоначелничка мјеста која држи, потпуно је бесмислено и малициозно изоставити Мандића када се помиње лидерство српског народа у Црној Гори. Инсистирајући на тобожњем фотељаштву Мандићеве партије, медији и власти у Србији су само додатно подгријали постојећи спор.

Откуд ова промјена у приступу, и шта је кумовало немилости према Мандићу коју показује Београд? То није сасвим јасно, али једна ствар се издваја као вјероватно најзаслужнија. Промјена реторике о Европској унији и Западу, коју је рекло би се прилично искрено усвојио Мандић и круг људи око њега, је фактор који се не смије изоставити и који кореспондира са заоштравањем односа са Београдом.

О каквој се промјени ради показује и гласање НСД-а да црногорска војска учествује у мисији ЕУ за помоћ Украјини. Али тај обрт детаљније објашњава програмски текст који је написао Марко Милачић у својству Мандићевог „савјетника за ЕУ и међународне односе“, објављен у подгоричким Вијестима. Он наводи неколико индикативних афирмативних ставова о Унији, као на примјер: „Европска унија, као политички оквир којем Црна Гора већински тежи, не смије се посматрати ни као чаробно рјешење свих проблема, али ни као пријетња нашем идентитету. Она је реалност. А озбиљна политика се бави реалношћу, не илузијама.“

Милачић даље пише: „Подгорица, Београд и Бањалука јасно су дефинисали чланство у Европској унији као стратешки спољнополитички циљ. Та чињеница говори сама за себе: европске интеграције нијесу пројекат раздвајања српског народа, већ оквир у којем се могу унаприједити стабилност, економски развој и права свих заједница. Европска унија не тражи одрицање од идентитета, већ функционалне институције и владавину права.“

Не улазећи у то да ли су ови ставови спорни или не и шта би се у њима дало критиковати, довољно је констатовати да је дошло до прихватања једног изазито про-ЕУ наратива и да је у тексту који носи наслов „Срби и будућност“ потпуно изостављен помен Русије, Кине и Сједињених Држава.

Није онда случајно што Мандић, говорећи на отварању болнице у Требињу и пишући касније о томе на „Икс-у“, наводи да нам је „будућност унутар Европске уније заједничка“. Можда то није било ни вријеме ни мјесто за овакав проевропски излет, посебно узимајући у обзир шта је све радила и шта ради ЕУ против Републике Српске и Милорада Додика, који су Мандићу били домаћини, али очигледно је њему било важно да баш то нагласи. Можда и зато што је догађају присуствовао Александар Вучић.

Зашто би Вучићу магао сметати овакав дискурс, када и од њега самог и врха власти у Србији можемо чути врло сличне поруке? Прво власт у Србији иако одржава добре конекције са Европском унијом, дефинитивно није њен посебан миљеник, што се видјело и по недавном извјештају Европске комисије о Србији. Више је разлога за то, од одбијања чланства у НАТО-у, па до питања санкција Русији, односа са Орбаном и других. Зато се однос Београда са Бриселом може посматрати као својеврсно балансирање по приципу ми „као хоћемо да уђемо тамо“, а они „као хоће да нас приме“, а у суштини на обје стране постоји дубоко неповјерење.

Не треба заборавити да од релевантних партија једино Мандићева носи префикс српска и има програм који је првенствено национални

Стога Брисел покушава извршити додатни притисак на Србију како би посустала и по оним, све малобројнијим, питањима у којима се огледа наша мултивекторска политика. Као једну од полуга утицаја ЕУ, оличена у Марти Кос, користи идеју о два колосјека за пријем земаља Западног Балкана, један за „најнапредније“ Црну Гору и Албанију, а други за остале. Вучић и српска власт су склонији идеји да ако се пријем у ЕУ икад деси он буде „у пакету“: комплетан Западни Балкан одједном. За ту идеју се, с времена на вријеме, чује и подршка званичне Будимпеште, и она би суштински умањила могућност притиска на појединачне земље З. Балкана, које би у неким питањима могле да наступају као јединствен блок.

Подгорица, са друге стране, вјерујући у своје првенство, сматра да треба наступати одвојено. Стратешко размимоилажење Србије и Црне Горе по овом питању подгријао је црногорски премијер Спајић који је српском предсједнику поручио да ће Црна Гора ипак бити бржа од осталих, и да Србију већ „од 2028. чека тамо“. С обзиром да је у том периоду Мандић појачао проевропски наратив и тако створио перцепцију да држи Спајићеву страну, врло је могуће да је управо тиме затворио одређена врата код власти у Београду, која се надала да ће пратити Вучићеву стратешку линију. Вјероватно је због тога Београд подржавао Кнежевићево понашање.

Црна Гора и Срби

Управо овдје долазимо до синтезе свега казаног на дубљем нивоу. Иако ова криза може бити пролазна и релативно брзо превазиђена, она указује на проблем дугог трајања на који српски народ није нашао адекватан одговор. А то је питање како очувати јединство у условима мање или више наметнуте полицентричности његовог етноса. Чињеница да су у протеклим мјесецима и односи Београда са Бањалуком прошли извјесне турбуленције говори да тај проблем постоји и да он није мали и неважан.

Мандићев примјер је на дискретан начин отворио ову тему, јер се поставља питање са ког становишта он наступа пропагирајући Европску унију, на један начин који очигледно није координисан са Београдом и Бањалуком. Односно, да ли Мандић, стајући прећутно на Спајићеву страну у стратешком опредјељењу за „посебне колосјеке“, поступа узимајући у обзир интегрално српско становиште или посебно политичко црногорско и шта то наговјештава у будућности?

У процјени тога треба узети у обзир да Мандић обавља функцију предсједника Скупштине Црне Горе и да је његова партија конституент власти. Дакле, ако је до прије неколико година држава Црна Гора била непријатељска према њему, данас то, у смислу да му омогућава обављање тако високе функције, више није. Та функција не игра само статичку улогу. Функције и друштвене улоге увијек утичу на формирање идентитета актера, и није реално очекивати да одбачени опозиционар Мандић има идентично понашање и схватање када постане предсједник Скупштине.

Неминовно је да се степен његове идентификације са државом Црном Гором у одређеној мјери повећа, и да се повећа његов обзир ка томе да треба остати пожељан сарадник других политичких актера. Да парадокс буде већи, могуће је да би усвајање предложених измјена о застави и службеном језику, само додатно повећало тај степен идентификације са једним, Србији нешто сличнијим, али ипак посебним политичким тијелом, које чињеницом своје посебности нужно, бар у неким доменима, има различите интересе од Србије.

Та динамика је и у времену много ближег идентитетског одређења Србије и Црне Горе, у 19. вијеку, подстицала једну врсту ривалитета елита, коме је нарочито доприносио династијски фактор. Нереално је очекивати да ће данас, када су Срби бројан, али не већински народ у Црној Гори, ствари ићи много лакше.

У том смислу је нужно разумјети како Мандићеву, тако и Кнежевићеву позицију. Можда баш њихова подјела показује колико су Срби у Црној Гори у једној конфузној ситуацији, колико је управљање црногорским питањем са интегрално српског становишта заправо осјетљиво и колико захтјева знања и стрпљења.

Ништа јаснију представу о тој ствари нема ни Београд. Ни српска интелектуална елита није начисто са црногорским проблемом, поготово у смислу средњерочне стратегије. Да ли ту земљу треба сматрати, могло би се казати непоправљивом, и гурати је у правцу етничке федерализације, што се понекад сугерише?

Или треба подстицати исправљање њених идентитетских и симболичких рјешења која би омогућила већу идентификацију српског народа са Црном Гором (што је став већине српских политичких фактора у ЦГ)? Да ли ће ово друго рјешење, које је безболније и лакше, по правилу производити ситуације налик овој којој данас свједочимо? Да ли ће посљедично такве ситуације даље продубљивати јаз између елита (које чине и српске партије) у Подгорици и Београду? Хоће ли тај јаз јачати идентитет политичког црногорства код српских дијелова тамошње власти?

Много питања на која треба одговорити, којима треба ићи у сусрет и претресати их отворено, не гурајући ништа под тепих. Одговорност за управљање српским народом које ће помирити нежељени полицентрични приступ са идејом интегрализма, морају преузети како политички фактори, тако и интелектуални кругови. Београд са једне стране мора разумјети одређену нужност балансирања и прилагођавања код Срба у регионалним државама, али и елите тих Срба, посебно у Подгорици, морају схватити да припадање једној нацији претпоставља идеју живота у једној политичкој заједници, када то околности и прилике дозвољавају.

Срби у Црној Гори би требали имати понајвише свијести о томе колико је опасан тренд регионализације српског народа (ма колико некад имао привидно сладак укус). Зато би они морали бити једнако снажни, ако не и снажнији интегралисти од оних у Бањалуци или Требињу. Само са темељном свијести о томе шта значи чинити једну нацију можемо на стабилан начин надићи и овај и све наредне потресе и изградити неопходно повјерење као залог за будућност.