Михаило Братић: Нова национална стратегија САД: Русија није претња

У вођењу спољне политике сваке земље постоји напетост између документима и стратегијама дефинисаних циљева и метода и онога што жива дипломатска активност може изњедрити у колоплету (не)предвиђених реакција, потеза и догађаја. Спољна политика увијек дијелом почива на волунтаризму оних који учествују у њеном вођењу. Зависно од личног стила и намјера лидера, склоност поштовању документима дефинисаних начела може бити мања или већа. Обично су харизматичнији лидери склони пробијању граница маневарског простора у овом пољу.

Садашњи амерички председник без сумње спада у ту групу. Непредвидивост и превртљивост у односу према спољним проблемима красе ову администрацију од самог почетка. Довољно је само се сјетити наглих обрта у односу Трампа према Русији и Украјини и својеврсне игре „топло-хладно“ на обје стране. Зато је велико питање да ли Трампово спољнополитичко понашање уопште можемо чврсто везати за било какве идеје, принципе и конзистентну логику.

Какогод, узимајући у обзир и ту дистанцу, занимљиво је и важно проћи кроз тек објављену америчку Стратегију националне безбједности и наћи назнаке стратешког оквира у коме размишља и дјелује тим Трампа 2.0. Контекст у коме документ настаје је везан за напоре које америчка страна покушава направити у циљу постизања мировног споразума Русије и Украјине, али и за период жестоког притиска на Мадурову Венецуелу, што су догађаји који се боље разумију када се прође кроз овај стратешки акт Трампове администрације.

Стратешке основе

У идеолошком домену, Стратегија се базира на идеји о обнови „духовног и културног здравља“ Америке. Инсистира се на Америци која поштује своју прошлу славу и хероје и гледа унапријед у „златно доба“, као и на укидању агенде различитости и родних идентитета. У почетном дијелу, у ријечи Доналда Трампа, поред осталих резултата наводи се и успјех на овом пољу и избацивање „родне агенде“ из америчке војске. Дакле, идеолошки темељи националне безбједности су традиционализам, конзервативизам и у ширем смислу сет вриједности који је промовисан од стране МАГА покрета.

Један важан идеолошки момент, који се тиче односа према спољним актерима, јесте изричито опредјељење да САД неће наметати демократију и друштвене промјене које нису у складу са историјом и традицијом неког народа. Па се додаје да „нема ничег недосљедног или лицемјерног у томе да дјелујемо у складу са таквом реалистичном процјеном, нити у одржавању добрих односа са земљама чији се системи власти и друштвени системи разликују од нашег.“

Овим се прави јасан стратешки отклон од идеје глобалног сукоба демократије и аутократије која је потцртана у Бајденовој стратегији објављеној 2022. године и документом се правда оно што је већ урађено кроз укидање УСАИД-а и сличних свјетских „промотера демократије“.

За један од кљуних економских интереса наводи се обнављање и јачање енергетских капацитета Сједињених Држава, повећање производње и „реиндустријализација“ тог сектора. Помиње се и геополитички интересантна димензија енергетске политике кроз повећање извоза енергената које може продубити односе Вашингтона са савезницима, али и „ограничити утицај противника“ и „омогућити пројекцију моћи“.

Што имплицира наставак агресивне енергетске политике првенствено према савезницима, даље инсистирање на увозу америчког ЛНГ-а у Европу, али и инсистирање на инвестицијама у енергетску инфраструктуру које се, на примјер, траже од Јапана. 

Идеолошки темељи националне безбједности су традиционализам, конзервативизам и у ширем смислу сет вриједности који је промовисан од стране МАГА покрета

Као регион од примарног интереса Вашингтона у документу се наводи „Западна хемисфера“ и инсистира се на „Монроовој доктрини“ неспорне америчке доминације тим простором. Констатује се да су „спољни конкуренти направили значајне продоре у нашу Хемисферу, и то како би нас економски потиснули, на начин који нам може нанијети стратешку штету. Допуштање ових упада без озбиљног отпора још је једна велика америчка стратешка грешка последњих деценија.“

Овдје се првенствено циља на кинески економски и финансијски утицај на Латинску Америку, који је трн у оку Трамповој администрацији. Отуд агресиван наратив о „Панамском каналу“ с почетка мандата, као и тренутни појачани војни притисци и опкољавање Мадурове Венецуеле.

Ово је први пут од 2006. године да на врху листе приоритетних региона није Азија, односно Кина, него америчко двориште, „Западна хемисфера“. Када се на то дода теза из документа да не могу сви региони бити у фокусу Вашингтона и да ће Трампова администрација ту правити јасну приоритизацију, може се видјети тенденција ка све чвршћем затезању односа унутар неспорне сфере америчког утицаја у циљу остваривања америчких економских и других интереса, често и науштрб савезничких држава.

Индо-пацифик

Даље, Индо-пацифик се посматра као кључно геополитичко бојиште у будућности, и у стратегији заузима мјесто број два, одмах после „Западне хемисфере“. Тај дио је насловљен као: „Азија: добити економску будућност и предуприједити конфликте“, са поднасловом „Лидерство кроз снагу“.

На самом почетку се аргументује како је Трамп први предсједник који је прекинуо деценије погрешног стратешког односа према Кини и који је прекинуо деценије једне, за Вашингтон, скупе заблуде. Наиме, како се наводи, његови претходници су сматрали да ће отварање према Кини, инвестирање и измјештање индустрије, поставити ту земљу на трачнице „поретка заснованог на правилима“, а „то се није десило“ и Кина је жестоко ојачала. Па се Пекинг данас посматра као кључни ривал у међународној арени, а једно од најважнијих поља борбе ће у будућности бити освајање тржишта земаља са ниским и средњим дохотком, гдје сада Кина доминира и тако се успјешно извлачи из америчког царинског стиска.

У дугорочном позиционирању САД у Индо-пацифичком региону посебно се истиче улога америчких савезника, а поименице се помиње и Индија и њено учешће у заједничким иницијативама попут „Квада“, све са циљем да ниједан регионални фактор (читај Кина) не постигне доминацију над цијелим овим простором.

Кад се погледа тај сасвим логичан стратешки циљ САД-а, остаје нејасно зашто је Трампова администрација заоштрила односе са Њу Делхијем, пријетећи енормним царинским притиском и гурајући тако Модија у загрљај Кине и Русије, на недавном самиту ШОС-а у Тјенђину. Или је посриједи логика да се и Индија као перципирани савезник притиска на начин на који је то успјешно прошло код Јапана и Ј. Кореје. Ипак, такво притискање очигледно има своја ограничења и може се окренути против самих Сједињених Држава, посебно када су у питању велике и геополитички „колебљиве“ државе као што је Индија.

Један солидан дио документа је посвећен и војном одвраћању у случају Тајвана, као стратешки важне тачке америчког утицаја на Далеком истоку. Инсистира се на томе да и савезници Вашингтона морају појачати своја војна улагања како би се водила успјешна политика одвраћања у такозваном „првом острвском ланцу“. Констатује се и америчка позиција да неће дозволити било какво унилатерално мијењање статуса кво по питању Тајвана.

Питање Европе

За нас је најважнији однос нове стратегије према Европи. И ту има највише изненађења и највише промјена. Занимљиво је да документ, у извјесном смислу, када говори о Европи одступа од свог реалистичког приступа и наступа идеолошки мотивисано. Иако се на више мјеста констатује да се у приступу другим земљама неће проблематизовати питање друштвеног поретка, у односу према Европи се ради управо то.

На трагу онога што је потпредсједник Џеј-Ди Венс рекао НАТО савезницима на овогодишњој Минхенској безбједносној конференцији, Стратегија критикује европске политике сузбијања слободе говора и посебно политику Европске уније према миграцијама.

„Шири проблеми са којима се Европа суочава укључују дјеловање Европске уније и других транснационалних тијела која подривају политичку слободу и суверенитет; миграционе политике које трансформишу континент и стварају сукобe, цензуру слободе говора и сузбијање политичке опозиције; драматичан пад наталитета и губитак националних идентитета и самопоуздања“, наводи се у Стратегији и доводи се у питање могућност да Европа, крећући се овом погубном стазом, уопште остане кредибилан партнер Сједињеним Државама.

Дакле, у документу вашингтонски стратези објашњавају да је Европа не само на путу економске пропасти, јер је њен удио у глобалном БДП-у рапидно опао у последњих 30 година, него је практично на ивици цивилизацијског суноврата. Изгубила је самопоуздање, разводнила идентитет и стога је нужна стратешка промјена политике. И ту долазимо до још једне важне и, могло би се казати, неочекиване тачке, а то је директно помињање значаја европских патриотских партија које пружају отпор оваквој политици ЕУ. Као стратешко опредјељење САД-а помиње се „његовање“ тих политичких снага.

Овако жесток удар на европске елите је нова димензија транс-атлантских тих односа

Иако је било јасно да ствари у „трансатлантском савезу“ одавно не функционишу сјајно по бројним питањима, овако жесток удар на европске елите је нова димензија тих односа. Отворено подржавање опозиције бриселском естаблишменту је од велике вежности и биће вјетар у леђа конзервативним партијама, које у протеклом периоду доживљавају врхунац свог политичког рејтинга.

Посебним помињањем веза са „централном, источном и јужном Европом“, чини се да Трамп намјерно изолује осовину Берлин-Париз и да првенствено „гађа“ на сарадњу са конзервативним снагама у Мађарској, Пољској, Чешкој и њиховом окружењу, гдје најзначајнију улогу у овом тренутку игра премијер Виктор Орбан. У том кључу се може читати недавно изузимање Мађарске из антируских санкција које су пријетиле тамошњем енергетском сектору.

Попуштање Русији

Највећа разлика у односу на Бајденову стратегију је перцепција Русије и поглед на њену улогу у Европи. Док се 2022. године Русија дефинише као акутна пријетња међународном поретку и безбједности и као држава у којој је дошло до малигног споја ауторитаризма и спољнополитичког ревизионизма, у новој стратегији је приступ измијењен за 180 степени.

У документу се Русија уопште не перципира као пријетња. Иако се у помињању виталних националних интереса наводи да ће САД чувати слободу и безбједност Европе (која треба све више бринути сама о себи), то се ни у једном моменту не контекстуализује у односу на „руску пријетњу“. Да ли је ова промјена плод потребе да се Америка још боље позиционира као посредник у будућим преговорима, или је нешто друго посриједи, то ћемо тек сазнати, али у овом тренутку дјелује да се Кијев у тим преговорима не може надати да ће му Америка чувати леђа.

У Стратегији се наводи и то да је Европа по свим параметрима, изузев нуклеарног, јача од Руске Федерације и у том смислу се релативизује идеја да Москва представља егзистенцијалну пријетњу Европљанима. А не треба заборавити да је сва европска проратна политика заснована на тој тези. Наравно, и милитаризација Европе се оправдава истим аргументом. А Трамп суптилно разара основу на којој почива реторичка „кула од карата“ бриселске елите.

Његова администрација, судећи по овом документу, своју улогу види у својеврсном посредовању између Европе и Русије, гдје америчка дипломатија игра конструктивну и стабилизациону улогу. Отуда се као кључна тачка и приоритет у односу на Европу наводи „поновно успостављање услова стабилности унутар Европе и стратешке стабилности са Русијом.“ Нема, дакле, говора о наношењу стратешког пораза Москви, нити било чега сличног, него се предлаже једна рационална кооперација са званичном Москвом.

Њу суштински оснажује још једна ставка наведена у стратегији која каже да је потребно „прекинути перцепцију НАТО-а као савеза који се перманентно шири“.  Ово је јасан наговјештај попуштања према Руској Федерацији, јер од чувеног Путиновог „Минхенског говора“ ширење НАТО-а постаје кључан проблем у односима Москве и Запада.

Овакав приступ према Русији највише подсјећа на разматрања и предлоге чувеног реалисте Џона Миршајмера, који је од почетка украјинског сукоба говорио да је ширење НАТО-а кључни извор проблема и да треба престати са таквом политиком, уважавајући безбједносне интересе Москве. Али није посриједи само уважавање интереса, него и нешто друго: Трампов тим је овим признао Русији статус велике силе. Очигледно се повлачећи под притиском руских војних успјеха из нечега што је деценијско стратешко опредјељење Вашингтона, креатори америчке политике су признали да је Русија велика сила, која има своју зону утицаја и своје безбједносне и друге интересе у Европи који се морају уважити. А то статусно питање није нимало неважно. Сјетимо се колико је расправе изазвала Обамина изјава да је „Русија само регионална сила“. Могло би се рећи да је овај документ ставио тачку на ту расправу, снажно демантујући првог афроамеричког лидера САД.

На причу о америчкој улози у Европи треба додати и нешто што је помало контрадикторно и што баца сјенку на логичку конзистентност Стратегије. Трамп снажно инсистира на томе да се Европа сама почне бринути о својој безбједности и да проценат БДП-а који издваја за одбрану са два подигне на пет одсто. Али, говорећи о томе да је неопходно направити договор са Русијом и да Русија није егзистенцијална пријетња, он избија из руку кључни аргумент којим европске елите бране ремилитаризацију.

Да ли суверена Европа заиста може бити интерес Вашингтона?

Јер за ту ремилитаризацију је потребно опсежно докидање „државе благостања“ и подношење жртве практично свих грађана кроз веће порезе, скупље рачуне, мање државних давања и сл. А ако нема директне руске пријетње и ако рат не куца пред вратима, зар онда није сасвим разумљиво запитати се чему тако рапидно и обимно наоружавање? Зашто да се радикално одричем животног стандарда и улажем у војску ако нисам пред егзистенцијалним изазовом?

Ствар додатно проблематизује америчка подршка „суверенистичким“ партијама у Европи, које су добрим дијелом против овако снажне милитаризације Старог континента. Тако да амерички документ овдје долази у логички раскорак јер подржава снаге које можда неће бити спремне да прате стратешку нит политике Вашингтона.

Недавно је на тај парадокс указао и бугарски политиколог Иван Крастев наводећи да би Трамп могао изазвати „Горбачовљев ефекат“, гдје је појава Михаила Горбачова снажно утицала на то да се преобликују режими у Источној Европи, али исто тако и да Москва изгуби утицај у њима. Тако се и овдје отвара питање хоће ли Европа у којој доминирају десне, конзервативне снаге бити ближа или даља идеји праћења политике Сједињених Држава? Односно да ли суверена Европа заиста може бити интерес Вашингтона?

Блиски исток и Балкан

Као четврти по реду регион у листи стратешких приоритета САД, налази се Блиски исток. По овом документу, овај регион више нема интересовање Вашингтона које је раније имао. Један од разлога је и тај што ће Америка бити све значајнији произвођач и извозник енергената, па у том смилсу неће зависити од ланаца снабдјевања са Блиског истока.

Као стратешки приоритет у региону остаје безбједност Израела и очување поретка у коме било која сила неће преузети доминантну улогу. Наводи се да је Иран главна пријетња стабилности регије, али да је она добрим дијелом неутралисана усљед израелског и америчког удруженог дјеловања. Једно од опредјељења је и избјегавање увлачења у „вјечне ратове“.

Што се тиче српског погледа на Стратегију, она не третира директно питање Западног Балкана, за разлику од оне из 2022. године, али њене поруке свакако имају огромну важност и за нас. Прво, то да Сједињене Државе планирају препустити безбједност Европе самим Европљанима наговјештава дугорочан и свакако још не сасвим извјестан процес мањег или већег повлачења Америке и појаву безбједносног вакуума, који ће друге силе морати да попуне.

Тај процес је у нашем региону изазвао специфичну геополитичку динамику у којој се супротставља неколико вектора што регионалног, што европског нивоа, а у извјесном смислу могу се препознати и шири одјеци блискоисточних сукоба кроз супротстављање израелских и турских интереса на Балкану, о чему је код нас већ писано (ОВДЕ). Регионална динамика се огледа у повезивању Србије и Мађарске и конкурентској групи која се окупља око Хрватске (ОВДЕ), опет у сусрет неизвјесној будућности Америчке улоге на Балкану.

Оно што је додатно занимљиво, поготово за Србе у Републици Српској, јесте теза о томе да се САД неће мијешати у друштвена уређења других земаља противно историји и традицији истих, као и да неће учествовати у процесима „изградње нација“. У извјесном смислу, то је понављање стратешког опредјељења које је на прослави 30 година Дејтонског споразума, раније ове године, изнио и контекстуализовао у босанску збиљу замјеник шефа Стејт департмента Кристофер Ландау (ОВДЕ).

Да ово опредјељење није само мртво слово на папиру говори и укидање санкција руководству Републике Српске од стране Сједињених Држава. Порука да САД више неће улагати у будућност унапријед пропалих пројеката и историјских аномалија прилично је важна за српску политику убудуће и треба је добро разумјети и користити.

Примјер Српске и вјештог Додиковог политичког маневра показао је још једну значајну ствар: да везе са Мосвком и Вашингтоном не морају бити међусобно искључујуће. Исту тезу потврђује и Орбанов случај. А анализирани документ даје стратешко оправдање за то, јер се Русија више не посматра као пријетња националној безбједонсти САД. Иако ће тај ривалитет опстајати, а по специфичном питању енергетике се, са све већим америчким извозом, могуће и повећати, наговјештава се отварање ширег маневарског простора за одржавање добрих односа са обје стране.

Додиков маневар показао је значајну ствар: да везе са Мосвком и Вашингтоном не морају бити међусобно искључујуће. Исту тезу потврђује и Орбанов случај

Са тим би морала рачунати и политика званичног Београда, која је у последњим недељама дубоко загазила у анти-руску кампању, налазећи се заглављена и стратешки погубљена између неиспуњене жеље да се додвори Трампу, ранијих обећања европском (њемачко-француском) фактору и важних енергетских и историјских веза са Руском Федерацијом коју поштује гро њиховог бирачког тијела.

Наравно, на самом крају треба оставити ограду да спровођење стратешких одредница из анализираног документа може бити саботирано од америчке „дубоке државе“ и дијелова тог естаблишмента који су инфилтрирани и у Трампову власт, како је већ сугерисао портпарол Кремља Песков. Осим тога, не треба се чудити ако је неки наредни избори пониште, једнако како је долазак Трампа поништио Бајденову Стратегију из 2022. године.

Али треба истаћи и да Бајденова администрација није одбацила баш све спољнополитичке идеје из првог Трамповог мандата које су својевремено сматране револуционарним, попут његове индо-пацифичке стратегије и наглог санкционог притиска на Кину, који су демократе касније не само наставиле, него и појачале. Стога није искучено да ће делови ове стратегије бити трајна основа америчке политике у Европи, без обзира на идеолошке афинитете будућег кормилара у Овалном кабинету, поготово ако се узме у обзир да се у Демократској странци САД одвија смена политичких генерација.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Reuters/Kevin Lamarque