Михаило Братић: „Балкански Тројни пакт“ и стезање обруча око Србије

Од краја Хладног рата матрица балканске безбједносне политике је била поприлично једноставна. Њу је обликовао униполарни моменат доминације Сједињених Држава и Колективног запада и мање-више слијепо послушништво њима од стране свих земаља овог региона.

Дакле, једна сила (НАТО) је у безбједносном смислу преклопила Балкан и сва (гео)политичка мудрост је била тражење милости и благослова Вашингтона и Брисела за било какву политичку акцију. Свако ко би се супротставио тој темељној чињеници балканског постхладноратовског поретка прошао би као бос по трњу, односно као Србија 90-их и њен лидер Слободан Милошевић у Хашком суду.

Такав хегемони положај НАТО-а имао је вишестуко значење. Он је, на неки начин, сводио домен политичког на пуко понављање мантри и општих мјеста идеологије западне глобалистичке љевице. Искакање из тог воза бивало би по финансије и политичку моћ „дисидента“ погубно и крајње непрагматично.

Још је важнија чињеница да је крута доминација НАТО-а на неки начин спутавала историјска геополитичка кретања на Балкану, сузбијајући оне природне процесе који су дефинисали динамику односа балканских народа у дугом кретању између сарадње и крвавих сукоба. Тај поредак је, дакле, држао под тепихом реалност супротстављених националних, вјерских и цивилизацијских интереса, а најбоља илустрација тога је битисање Грчке и Турске, међусобних смртних непријатеља, у једном, свјетски доминантном, војном савезу.

Нови поредак

Да ли је то добро или лоше утицало на Балкан у цјелини? О томе се да расправљати. Неки сматрају да је такав поредак постигао само натегнути мир међу државицама-вазалима Великог брата преко Атлантика и да је тај „мир“ начињен у неоколонијалном духу, поништавањем аутентичне вриједности балканских нација и њихове способности да управљају сами собом и бирају себи својствен развојни и цивилизацијски пут.

Упућујући све политичке тежње ка Вашингтону и Бриселу, НАТО је, сматра се даље, спутавао сарадњу нарочито међу православним народима, видјећи у њој увијек призвук политике Кремља. Па је тако онемогућио да се у стварности оваплоти идеја „Балкан балканским народима“, која је била водиља великих, мање или више успјешних балканских савеза.

Убрзано наоружавање кроз невиђене програме потрошње најбољи је показатељ страха који од Доналда Трмапа који струји међу европским елитама 

Супротан став томе је онај како народи Балкана, суштински, никада сами од себе нису могли дуготрајно и добро сарађивати, представљајући аутентичан политички пол и да је сваки савез међу њима био нестабилан и подложан пуцању и изневјеравању, које би често завршавало у крвавим сукобима.

Те је с тога савезништва смисленије градити са великим силама (у постхладноратовском случају са једном великом силом – САД) које своје интересе планирају и остварују на дуги рок, уз извјесну дозу предвидљивости. Тај став полази од општег неповјерења у политику малих држава на овако важном и трусном геополитичком подручју и подручју судара цивилизација. У прилог тој тези иде и добар дио историјског искуства, па тако и оно из Балканских ратова (1912-1913) када је формиран и најуспјешнији, а уједно и најтрагичнији савез балканских држава.

У историји српских политичких идеја имали смо представнике који су били блиски и једној и другој струји, наравно у нешто различитим облицима. Рецимо један од наших истакнутих либералних мислилаца деветнаестог вијека, Владимир Јовановић, полагао је велике наде у заједнички наступ малих држава, а уједно је имао огромно неповјерење према лицемјерју политике великих сила.

Док је Јован Ристић, по наводима Драгана Симеуновића, сматрао да судбину Србије треба везати за велике силе и не треба много вјеровати малим околним државама, које олако обећавају, али тешко истрајавају у обећањима у временима која изискују велике жртве. Ристић је дуго радио на зближавању са осталим народима на Балкану, па овај став сигурно долази и из великог личног искуства.

Какогод, преклапајући утицај НАТО-а довео је Балкан у позицију у којој је домен слободе у спољној политици држава био скучен као никада раније, безмало као у вријеме пред почетак Другог свјетског рата. Долазак Доналда Трампа по други пут на чело Сједињених Америчких Држава и сигнали које шаље његова администрација према Европи, показују да би могло доћи до великог обрта у темељима европске, а у том пакету и балканске, безбједносне архитектуре. Сама могућност значајнијег или мање значајног повлачења Америке из НАТО-а и препуштања европске безбједности Европљанима, изазвала је панику на континенту.

Убрзано наоружавање кроз невиђене програме потрошње, најбољи је показатељ страха од Доналда Трампа који струји међу европским елитама, а поготово од историјског дуела са Владимиром Зеленским у Овалној соби Бијеле куће. Европа ће, по најавама њених најважнијих људи, почети да се бави собом и да утврђује своју безбједност у случају „повлачења“ Сједињених Држава.

Иако повлачење Вашингтона свакако остаје на дугом штапу и велико је питање шта ће конкретно од те најављене политике нове администрације бити проведено, само сигнализирање тога процеса производи своје посљедице на терену.

Балкански одјек

Ово велико европско гибање није остало без свога одјека ни на Балкану. Неоосманистичке акције Турске, које све отвореније и интензивније обухватају секторе одбране и безбједности, један су од показатеља тога. Ердоган се спрема на попуњавање наговијештеног вакуума моћи.

Али, поред Турске, активирали су се и остали балкански актери. Те нас је 18. марта затекла вијест да су Хрватска, Албанија и тзв. Косово потписали Декларацију о сарадњи у домену одбране и безбједности. Та врста директног војног споразумијевања балканских држава, па макар и неупитно про-НАТО настројених, дефинитивно није манир постхладноратовског периода.

Сама Декларација (иако њен цјелокупан садржај још није објављен, али понешто смо сазнали из изјава потписника) односи се на дубљу сарадњу у производњи наоружања, размјени искустава и очувању регионалне безбједности, што се посебно односи на положај тзв. Косова. Помиње се, занимљиво, и заједничко супротстављање хибридним пријетњама, што казује да ће њихова јавна дипломатија и формирање медијских наратива бити све координисанији. Хрватски министар Анушић навео је да је оваква врста јачања савезништва нарочито потребна у „новим геополитичким околностима“, што је очигледна алузија на расплет украјинске кризе и безбједносно прегруписавање у Европи.

Хрватски министар Анушић навео је да је оваква врста јачања савезништва нарочито потребна у „новим геополитичким околностима“

Иако неко ово може тумачити само као један од начина да се тзв. Косово још чвршће веже за систем безбједности НАТО-а и ту завршити његов смисао, чини се да је посриједи ипак нешто веће. А то кореспондира са горенаведеним процесима утврђивања и преиспитивања квалитета европске безбједности, чији је досадашњи темељни стуб (учешће САД-а) пољуљан.

Дакле, Хрватска је активирала пипке своје дипломатије да се спреми за случај слабљења преклапајућег утицаја НАТО-а на Балкану и да у томе послу предухитри Србију. Зато овај споразум има и своју спрецифичну балканску димензију која, на неки начин, може да пробуди векторе традиционалне геополитике овог простора.

Ту димензију приче појачава и чињеница да је у овај „мини-савез“ позвана Бугарска. Дакле, „прескочене“ су три државе чланице НАТО (С. Македонија, Грчка и Црна Гора) и позвана је једино Софија. Како другачије читати тај избор „партнера“ него као слање поруке примарно Београду, али и Скопљу и Подгорици, да се око њих „стеже обруч“ и да је тај процес аминован са европских адреса. Са истих оних адреса које сада отварају канцеларију Европског парламента за цијели регион баш у албанској престоници Тирани.

Биће врло занимљиво испратити како ће нова влада Бугарске, којој је премијера дала партија Бојка Борисова, реаговати на овај позив. Наравно биће то и велики испит за српску дипломатију према овом мање-више „заборављеном“ сусједу, са којим смо у великом националном буђењу 19. вијека, а и касније, планирали правити заједничку државу.

Дакле, анти-српски смисао акције, којој је глава у Загребу, је бјелодан и српско Министарство спољних послова је морало да реагује. „Очигледно је да овај меморандум није резултат случајне сарадње, већ циљане стратегије која за циљ има изолацију Србије и јачање паравојних структура у јужној српској покрајини, супротно међународном праву и Резолуцији 1244 Савета безбедности УН“, навели су из МСП-а.

Ништа повољније поруку Декларације не требају читати ни у Скопљу и Подгорици, гдје се иначе сусрећу са бројним билатералним проблемима са Бугарском, односно Хрватском. Наиме, Македонци, с једне стране, муку муче са идентитетским питањима по којима Бугарска ни за милиметар неће да попусти. А с друге стране се са албанском мањином развио велики спор око Закона о употреби језика, о коме завршну ријеч треба да да Уставни суд.

Иако Подгорица нема великих проблема са званичном Албанијом ни са албанском мањином, итекако су присутне тензије са Загребом. Двије земље су ушле у својеврстан политички клинч почетком прошле године, због нерјешеног статуса брода „Јадран“, а касније и због усвајања „Резолуције о Јасеновцу“, када су високи званичници Црне Горе проглашени за „персоне нон грата“.

Да ли ће ово Црну Гору и С. Македонију „погурати“ ближе Србији, или ће „притисци с бока“ ипак уродити плодом, остаје да се види

Треба додати и да је овај споразум, као покушај да се „стегну клијешта“ око С. Македоније и Црне Горе, по њих утолико тежи, уколико се њихов неупитни проевропски наратив судара са блокирајућом моћи Бугарске и Хрватске, које су увијек спремне да ту моћ искористе у оквиру европских институција. А сад би њихове „блокаде“ могле добити и вид координисаног притиска на комплетну „западнобалканску“ екипу.

Да ли ће то Црну Гору и С. Македонију „погурати“ ближе Србији, или ће ови „притисци с бока“ ипак уродити плодом, остаје да се види, а први репер њихове отпорности биће опстанак учешћа српских партија у Влади Црне Горе.

Како је све на Балкану повезано по систему спојених судова, тако наведена декларација има свој одјек и у Босни и Херцеговини, која проживљава најдубљу кризу од потписивања Дејтонског споразума. Она би се, негдје, могла тумачити и као порука Милораду Додику да Хрватска нема намјеру да му пружи руку у кризи у коју је допао, и да је њихов примарни циљ стратешки удар на Београд и окруживање Србије.

С тим у вези треба читати и понашање Драгана Човића, од кога је Додик, рекло би се, очекивао већу подршку, поготво због тога што ју је и сам годинама несебично пружао њему, од питања Пељешког моста, до бројних других ствари. Једини значајан дисонантан тон из Хрватске долази од Зорана Милановића, али политику ове земље води Влада, односно ХДЗ, без обзира на изјаве из председничког кабинета.

Повратак геополитици

Све ово, без сумње, треба посматрати у ширем оквиру НАТО доминације. Алијанса и даље остаје темељни играч балканске архитектуре безбједности. Али Трамп је, као што смо рекли, показао да та чињеница није зацементирана и да Америка увелико има потребу да се више позабави собом.

Сама најава тога је омогућила да неке неумољиве историјске силе опет испливају на површину. Испит озбиљности држава на Балкану ће бити њихова способност да одговоре на овај изазов. Они који не буду имали јасну регионалну стратегију и проактивну дипломатију, неминовно ће бити на губитку у текућем репозиционирању.

Није немогуће да се пројекције Лукјанова о снажењу локалних и регионалних актера остваре и у нашем ближем окружењу

Србија, као земља која је остала изван НАТО-а и којој поједини геополитичари, попут Александра Дугина (ОВДЕ), предвиђају ширу „балканску“ улогу, требало би да поради на супротстављању потоњим покушајима хрватске дипломатије. Наша земља је на више начина центар културне гравитације Балкана, што показује и одјек протеста који се у њој тренутно одвијају (а исто показује и регионална популарност српске музике, филмова и популарне културе…).

Али тај и други ресурси морају се материјализовати у озбиљном оживљавању балканских вектора политике. Не, дакле, само нео-колонијалних и бриселоцентричних „западнобалканских вектора“, него заиста балканских који ће бити и другачији по садржају и шири по обухвату на „старе сусједе“ – Бугарску и Румунију, евентуално Грчку. Само проактиван и свеобухватан приступ (не само државних актера него и ширих кругова научника, новинара, истраживача, културних посленика) може дати резултата у утакмици која се отвара.

На крају, али не мање важно, поменућу један коментар руског интелектуалца Фјодора Лукјанова, који се односи на ситуацију у Сирији и пад Асадовог режима, али може бити врло занимљив и у нашем контексту:

Сиријски сукоб наглашава растући значај регионалних актера у обликовању глобалних догађаја. Експресно финале грађанског рата у тој земљи укључивало је далеко мање спољне интервенције него раније фазе сукоба. Док су стране силе, попут Русије и САД, играле значајну улогу на почетку, најновији развој догађаја био је углавном подстакнут од стране локалних (регионалних) актера (…) Када је Обама пре скоро деценију отписао Русију као ‘регионалну силу’, тај термин је био коришћен као увреда. Међутим, у данашњем фрагментираном свету, бити способна регионална сила је можда једини одрживи облик утицаја. (ОВДЕ)

С обзиром на историјску повезаност Блиског истока и Балкана (који је Збињев Бжежински стратешки посматрао као део ширег Блиског истока), није немогуће да се пројекције Лукјанова о снажењу локалних и регионалних актера остваре и у нашем ближем окружењу. Свијет се, очигледно, увелико тресе, вријеме се згушњава и сабија, све можемо очекивати и мало шта ће бити као раније. Треба зато барем покушати ићи у корак са том муњевитом динамиком догађаја.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: MORH/F. Klen