МИХАИЛ ЕПШТЕЈН И СВЕЖИНА МИШЉЕЊА: МОГУЋНОСТИ УМА У ДОБА НИИЛИЗМА
фото: З. Шапоњић
КО ЈЕ ОВАЈ ЧОВЕК?
Михаил Епштејн (1950) је руски Јеврејин, англоамерички и руски књижевник и филозоф. Самосвојан и, на први поглед, ћудљив, изнутра веома усредређен ( нека врста новог Василија Розанова ), он је загледан у руску књижевност, постмодернизам, културну теорију, савремену философију, руску мисао 19. века и совјетску културу, као и религију. Настоји да протимачи електронске медије и има интердисциплинарне приступе у хуманистици.
Нашао се и на универзитетима, где предаје теорију културе и руску књижевност, углавном у САД и Великој Британији. Оснивач је и директор Центра за хуманистичка истраживања на Универзитету у Дараму. Добио је многе руске и светске награде.
Огромну заслугу за његово присуство у српској култури има Радмила Мечанин, којој Епштејн редовно шаље своје рукописе са највећим поверењем, много и много пута оправданим Радмилиним „препевима“. Право је уживање читати на линији која спаја Михаила и Радмилу. Увек се отварају путеви ка познању.
Неколико размишљања о разноликим Епштејновим темама припадају потписнику ових редова, који је много пута осетио крајње задовољство од постојања „новог Розанова“, у исти мах јуродивог изазивача рационализма и декартовски одлучног у дефинисању стварности у свету што се мења и руши на наше очи. Избор је, наравно, крајње личан, али и призиван, а порука је – читајмо Епштејна.
О ГРАНИЧНОСТИ РУСКЕ КУЛТУРЕ
ИЗМЕШТЕНОСТ
Михаил Епштејн у својој књизи „Руска култура на раскршћу“ описује улогу православне вере у систему руске културе. Епштејн сматра да је „измештеност“ вере у односу на културу и сви потреси које је то донело нешто без чега се не могу замислити Гогољ, Толстој, Достојевски, који су стално пребивали на граници, на прагу између света и храма. ( И у српској култури је повремено било баш тако: сетимо се тезе Владимира Вујића, Јована Рапајића и Амфилохија Радовића о два бекства, која дефинишу нашу културну позицију – Светог Саве у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира.)
Култура као област највеће разноврсности света мора да укључује у себе религију као, по Епштејну, место темељне измештености из тог истог света. Секуларна култура без религиозне димензије банализује се и постаје дводимензионална.
Он сматра да, за разлику од римокатолицизма и протестантизма, који су снажно утицали на живот овога света, али се и дубински посветовњачили, прилагођавајући се стихијама овостраног, православно хришћанство, својом заостајањем на путу ка бездану материјалистичко-техничког прогреса, чиме непрестано изазива секуларност, остаје суштински културотворно.
Напетост „Црква – свет“ заснива се на неопходности да свет прође кроз крст и васкрсење да би, преображен, заблистао у Првоваскрсломе. Ако Црква почне да себе своди на свет, тобож у име „кенозиса“ и „икономије“, потонуће. То се десило западним хришћанима. Плодотворна „измештеност“, другост и другачијост – то православље никад не сме губити ако хоће да остане „со земље“. И тек онда књижевност, као и остале уметности, може водити плодотворан дијалог са вером.
О ЛЕОНТЈЕВУ И ОСТАЛОМ
Ево како размишља Епштејн:“У контексту друге секуларизације, која сада почиње, повећава се значај Константина Леонтјева, који је крајњи конзервативизам, па чак и фундаментализам религиозних погледа везивао за најширу, па чак и радикалну, сасвим секуларистичку одредбу културе као разноврсности у цвату. Између та два пола Леонтјевљеве мисли нема грубе противречности, али постоји сложена комплементарност, поготову ако се његова мисао развије према постмодерном стању културе, где су крајњи, авангардистички покрети већ исцрпли себе те брзо расте еклектично мешање свега и свачега. Леонтјев је у том упросечавању видео „идеал и оруђе рушења читавог света“ и супротстављао му је сликовиту поларност византинства и словенства. „Естетика живота…, поезија стварности није могућа без те разноврсности – стања и осећања, која се развија захваљујући неједнакости и борби… Естетика је спасла грађанство у мени… Заволео сам монархију, заволео сам војску и борце, почео сам да сажаљевам и ценим племство… – да браним чак и православље, о коме, морам са стидом признати, тада нисам ама баш ништа знао, али сам га само волео, маштом и срцем“.
Култура као област највеће разноврсности света мора да укључује у себе религију као место највеће удаљености од света, измештености из света. Секуларна култура без своје религиозне компоненте лишава се радикално друкчијег, које јој даје вишедимензионалност.
У дуалној организацији руске културе православна црква налази себи сасвим трајно и одређено место, јер је само православље умногоме предодредило и формирало тај дуализам, јасну поделу световног и духовног.
Западно хришћанство, како католичанство тако и протестантство, одликује се огромном историјском активношћу, организовањем друштвеног, моралистичког, научног, професионално-пословног живота пастве изван граница цркве. Истовремено, и црква је пуштала на свој праг мноштво световних ствари и захтева, мењала се словом и духом, прилагођавала се историјским променама апсорбујући дух времена, одазивајући се на захтеве друштва. Отуда и неутрализација, образовање средње, мекше зоне између цркве и света. У источном хришћанству црква се много више издвојила од света и, ограђујући се високим зидинама иза којих чува дух монаштва и непроменљивост догми, дозвољавала је да се свет одвоји од ње. Православна црква није активно преображавала свет и зато је била политички немоћна, зависна од световних власти, али је сачувала дуалну напетост у својим односима са светом. Православна црква остаје туђа, радикално друкчија у односу на свет, а у култури подржава ту јаку напетост и поларност, које се губе у протестантском и католичком свету У том смислу православна црква у Русији, управо захваљујући свом битном традиционализму, заостајању за временом и измештености световне културе, може бити најважнији моменат културне разноврсности.
По запажањима Ивана Кирејевског, „та неприкосновеност граница божанског откривења, која гарантује чистоту и тврдоћу вере у православној цркви, с једне стране, ограђује њено учење од погрешних тумачења природног ума, с друге стране – ограђује ум од погрешног уплитања црквеног ауторитета. Тако да ће за православног хришћанина увек бити подједнако несхватљиво и то како је могућно спалити Галилеја зато што се његово мишљење не слаже са схватањима црквене хијерархије, и то како је могућно одбацити веродостојност апостолске посланице зато што се схватање неког човека или неког времена не слаже с истинама које су изражене у њој“. И мада већ у следећој реченици Кирејевски инсистира на „потреби верниковог мишљења да усагласи схватања ума са верским учењем… јер је истина једна“, претходним размишљањем он показује управо дуализам вере и ума, који живи у темељима руске културе, док западна култура тежи управо монизму, сједињавању ума и вере, чији је резултат, с једне стране, научна критика Светог Писма, а са друге стране – црквени прогон научне мисли. Низом усаглашавања и компромиса између вере и ума на Западу је установљена неутрална средишња област у којој је ослабљена вредносна напетост.
Тамо где постоји православна црква, тамо увек остаје нешто што је друштву туђе и онострано, што није сасвим разумљиво, што је тешко схватљиво, неки ирационални или инорационални остатак, који се не утапа у идеје једнакости, слободе, корисности, хуманости и сврсисходности. Самим тим, друштву се обезбеђује неки минимум разнородности, унутрашње друкчијости, без које најслободније друштво у целини може да пређе у неутралну зону, да изгуби онострано, које чврсто стоји унутар света, макар да је чак и на крају света. Култури је нужно тако чврсто култно, инокултурно образовање, ако не из религијских, онда из заиста културних, па чак и естетичких потреба.“
Тако каже Епштејн. И ово је поука у доба када се многи из Цркве са Истока прилагођавају овом свету, надајући се да ће их силе зла „оставити на миру“. То нити је могуће, нити је пожељно – „страдање је крста добродјетељ“, вели Његош. Само у мученичкој – сведочанској измештености могуће је открити Христов непатворени лик.
ТАЈНА РУСКЕ ЛЕПОТИЦЕ
ЛЕПОТА И ЈУНАШТВО
Већ поменути Михаил Епштејн говори о лепоти идеала чедности у руском (на основу песме „У Милице дуге трепавице”, којој је Вук Караџић дао наслов „Српска дјевојка”, слободно рецимо и нашем) народу. У низу својих књига ( последња је „Философија љубави“ ) он тврди да је руска красотица свагда стидљива:“Она окреће главу, заклања се рукама и марамом, крије од свих своје блиставо лице, корача нечујно, живи неприметно, иза ограде, као вечерње сунце. Нема у њој поноса и опијености својом лепотом као код грчке Афродите. Очигледно, у Русији je и само Сунце стидљиво, ретко показује свој лик у целини, чешће се заклања облацима, прекрива се маглом, изгледа збуњено.“
Руска лепотица личи на руског витеза из биљина, који је тридесет година дремао поред пећи, а онда устао и улетео у коначни бој. Лепота и јунаштво се скривају, јер лепота чека свог женика, а витез устаје на најјачег непријатеља:“Лепота je за драгог, снага – за душманина, a све je за једног јединог: свакидашње прозаично трошење значило би умањење чаробног дара.“
Свагдашњица од нас тражи да себе надиђемо.
ГОЛУБ И ЛАБУД
Христов живот је живот Свемоћног Који се смирио до крајње немоћи, до понижења смрти на крсту. И кад силе зла буду изгледале најмоћније, он ће се поново појавити у слави да, како каже Символ вере, суди живима и мртвима, а Његовом царству неће бити краја:“Парадоксално мишљење – које je присутно у народу, који очекује најважније од – неважног, лепо од – ружног, снагу од – немоћног. Ако античка богиња излази из прелепе морске пене, онда руска лепотица излази из напрсле жабље коже, као у бајци о Василиси Прекрасној. Наша душа – успавана лепотица и успавани витез су, наизглед, заувек мртви за јунаштво, за народ, али они само чекају да куцне час, сопствену потребу да се пробуде и засене својом лепотом, да задиве снагом. Хераклова и Афродитина моћ и лепота су потпуно отворене, одмах се испољавају у ратним и љубавним подвизима. Телесни свет je такав, он не крије никакву супротност у себи, na зато сиже не чине прелази из слабости у снагу, него доживљаји саме силе, која споља наилази на све нове препреке. Руске особине износи на видело неко унутрашње самосавладавање: витез или лепотица, пре него што ступе у бој или се препусте љубави, морају да савладају сопствени сан – смртно мировање. Овде основни сиже није живот сам пo себи, него уздизање из смрти, васкрсавање.“
Тајна васкрсења је тајна руске културе.
СТИД И БЕСТИЂЕ
Ако је симбол антике лабуд, симбол хришћанства је голуб, вели Епштејн:“У лабуда се претвара бог громовник да би освојио драгу; у голуба се претвара Дух Свети да би разносио радосну вест по свету. Голуб je сив, неугледан, у њему су кроткост, невиност, љубав и супружничка верност; лабуд je бео као снег, чист, заслепљујуће сија као сунце на земљи, сав je поносна лепота и нагон за страственом љубављу.“
Док је голуб гласник и посредник, окренут другима, лабуд је нарцисоидан, загледан у своје одразе на мирној површини воде. Док је руска лепотица голубица ( тако је зову ), Леда је, у антици, свагда са лабудом.
Епштејн, као мислилац – парадоксалиста по преимућству, уме да нас запањи указивањем на обратну – превратну страну појаве о којој пише. Руска лепота је стидљива, али руска ругоба може бити прави ударац у око. С једне стране цвета стидљивост, с друге стране наваљује бестиђе – неспутано, дивљачки, назаустављиво. Нема стилизације, само ујед за срце:“У том бестидништву нема ничег складног, естетског, него, напротив, само један дрзак грч. Тако су безобразне жене код Достојевског, Толстоја, Буњина, Горког, Куприна… Није за чуђење: ако je лепота код нас у својој суштини стидљива и захтева покривач, онда je свако огољавање – срамотно и наказно. Код Хелена лепота није скривана, скривана je и притајивана једино наказност. У Русији, управо зато што je уобичајено да се лепота скрива, наказност се увек отворено показује, воли да се излаже очигледно и заједљиво. A у сваком показивању и огољавању се одмах осети нешто непристојно, не закон природе, већ грех и саблазан. Некаква неприродност и тегоба постоје код нас између спољашњег и унутрашњег, није им дато да се непосредно испољавају једно у другом. Непристојност – није ли то обратна страна стидљивости? Тако самообзирност лепоте ствара безобзирност пригушене, слепе, стиснуте телесности, која се јавно показује.“
Са таквим парадоксима треба живети. И то уопште није лако.
ПОНОРИ ПСОВАЊА
Живимо у доба свеопште, антихристовске бестидности, која потапа спрат по спрат нашег живота. И обнова чедности и стида је једино што нас може спасити. Знамење руског ( и српског, наравно ) бестиђа је псовка, која потиче од речи пас. Псовати значи – „пасје се понашати“. Псовање је лајање на Бога и свет, „псетство“, којим се удара на сами корен живота.
У књизи „Философија љубави: љубав у пет чинова“, Епштејн наглашава: „Псовање, ако покушамо да дефинишемо стање које оно изражава – јесте стање озлојеђености човека који би да пљуне у извор живота, зато што нема жеље ни снаге да се напаја њиме. Псовка је израз инстинкта смрти, који се пре свега окреће против пола, против корена и влаге живота. Огромна опасност надвија се над друштвом чији је језик тако прожет хуљењем на живот, страст, рађање. Јер говор – није само потрес ваздуха, то је систем појмова, оцена и значења, којим ми дејствујемо, мислимо, стварамо себе. Ма колико то чудно изгледало на први поглед, али катастрофалан губитак становништва у Русији и беспримеран број абортуса су директно повезани са поплавом псовања, презриво – пакосним односом према полу, као што се то изражава у језику“. Епштејн критикује лажну теорију по којој је псовка некакво „пражњење“; јер, како он каже – „празнећи се псовањем, пуниш њиме околни ваздух, ближње и даљње, па те исте енергије које си избацио из себе, враћају се теби споља рушилачким вибрацијама“.
По Епштејну, друштво које све коментарише псовком на крају створи својеврсни пакао на земљи, у коме и живот личи на псовку.
ПЕСМА НАД ПЕСМАМА: БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ МУШКАРЦУ И ЖЕНИ
ВРТ ИЗОБИЛНОГ ЖИВОТА
Наравно да је полност добра, и да је љубав мушкарца и жене радосна – ако се користи на прави начин, онако како је Бог благословио, у Светој Тајни Брака. А то се нарочито види у „Песми над песмама“. Руски философ Михаил Епштејн, у својој анализи овог библијског текста објављеној у „Философији љубави“, истиче: „Лик врта господари у песми над песмама, тајна љубави се дешава у врту, и сама Суламита je названа житељком врта (Песма 8:13). „Устани сјевере, и ходи јуже, и дуни пo врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје“ (Песма 4:16). „Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!“ (Песма 5:1).“ По Епштејну, ово је врт пуног и изобилног живота, за разлику од палог света у коме је човек приморан да ради и прехрањује се у зноју свог лица. Природа онима који се воле даје све – од смирне и вина до меда и млека, јер љубав је сила која управља и самом васионом: „Ветар дува вртом, како би се у ноздрве заљубљених улили мириси.(…)Слатки, пријатни мириси представљају изливање плодова и цветова ван њихових граница, бујност њиховог самодавања, знак љубави као стања самих ствари, које се разливају ван својих граница, дају себе, носи их ваздух.“ „…Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима…“ (Песма 4:14).“
ОБНОВА ПРВОТНОСТИ
Врт оних који се воле је опет обновљен првобитни врт у коме су се срели Адам и Ева. Све цвета – то је, како би у „Слову љубве“ рекао деспот Срефан Лазаревић – „разиграње саме човекове бити“ које нико не може да искаже у свој његовој пуноти:„…Цвијеће се види пo земљи, дође вријеме пјевању и глас грличин чује се у нашој земљи. Смоква je пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја и ходи. Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер je глас je твој сладак и лице твоје красно“ (Песма 2:12-14). Епштејн каже:“Мирис тече из цвећа, и лозе винограда, певање из грла грлице, смокве дарују своје плодове и вољена излази ка свом мужу: све иде истим путем изобиља, све се рађа из себе и у љубави спаја са другим. Чак име љубљене се пореди са благородним звуцима, оно не звучи просто, оно испуњава собом ваздух, оно се удише ноздрвама, оно освежава. „Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти je уље разлито…““(Песма 1:3). Мирис љубави је, дакле, мирис првотности рајске, у коју није ушла подлост и себичност палог јаства. Они који се воле једно другом постају врт пун тајанствености – јер љубав је позвана да спознаје вољеног, и да то траје као радост сама:„Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен. Биље je твој воћњак од шипака с воћем краснијем, од кипра и нарда … Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана“ (Песма 4:12-13, 15).
ВЕЛИКО ЦВЕТАЊЕ
Епштејн вели да „цветање представља и саме заљубљене и оно што их окружује, читав рај, саздан за човека, њему подобан, и њему налик, a људи, Божији првенци, који у њему живе, личе на плодове и цвеће, на недељивом дрвету живота“, без кога ни не знамо зашто да живимо. Зато се Писмо овако оглашава:„Што je јабука међу дрветима шумским, то je драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род je њезин сладак у грлу мојему. Уведе ме у кућу гдје je гозба a застава му je љубав к мени. Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави“ (Песма 2:3-5).
По Епштејну, „чини се да je чудно да на палми расте грожђе, a да je мирис као од јабука. Али у том дрвету живота, које пролази кроз тела која се воле, убрајају се све врсте дрвећа – читав врт представља једно дрво. To je сила жеље која из свега извлачи савршенство: виткост палме, облост и еластичност винограда, свежи мирис јабука. Сва својства врта сједињују се у једно, које je ојачано жељом, али je истовремено и способно да je ублажи.“
Блаженство је ублажење…
БЕСКОНАЧНО ТЕЛО ЉУБАВИ
Све је, на чудан начин, биљно, а нагони нису зверски, него су израз цветајуће душе:“Љубавне нежности су, такође, представљене у формама узајмног дејства човека са биљкама из природе: „Пасти међу љиљанима“ („Moj je драги мој, и ja сам његова, a он пасе међу љиљанима“, 2:16); „Кушати јабуке“ („Што je јабука међу дрветима шумским, то je драги мој међу момцима; жељех хлада њезина и сједох, и род je њезин сладак грлу мојему“, Песма 2:3); „Јести мед“, „пити вино са млеком“ („Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје“, Песма 5:1).„Пити сок од шипка“ („ти би ме учио, a ja бих тебе појила вином мирисавијем, соком од шипака“, Песма 8:2). He само биљни, већ и животињски свет прелази у телесност двоје који се воле – то je бесконачно тело љубави, које обухвата читав Едем и све што обитава у њему.“ И зато ова свадбена песма вели:„Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; коса ти je као стадо коза које се види на гори Галаду. Зуби су као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне a ниједне нема јалове. Усне су ти као конац скерлета, a говор ти je љубак; као кришке шипка јагодице су твоје између витица твојих.“(Песма 4:1-3, 5).“
Све цвета, и све се радује. Таква је тајна љубави.
РАЈСКО СТАЊЕ МУШКЕ И ЖЕНСКЕ ДУШЕ
По Епштејну, опис љубави је опис рајског стања мушке и женске душе:„To уопште није она земља у којој се дешавају тешкоће и која je постала проклетство за човека који у зноју добија свој хлеб. To je земља цвећа и плодова, земља која дарује своје изобиље и због тога улази у целовит лик љубави као бића у – другом и за – другога. Љубав се у „Песми“ не своди само на блискост заљубљених: она им отвара очи за цео окружујући свет као место радости и блаженства. Они лутају по врту, пољима, виноградима и свуда срећу одговарајућу мекоћу и раскош природе. „Ходи, драги мој, да идемо у поље, да ноћујемо у селима. Ранићемо у винограде да видимо цвате ли винова лоза, замеће ли се грожђе, цвату ли шипци; ондје ћу ти дати љубав своју. Мандрагоре пуштају мирис, и на вратима je нашим свакојако красно воће, ново и старо, које за тебе дохраних, драги мој.“ (Песма 7:11-14) He само да je невеста слична свету, већ и читав свет постаје невеста, он се удешава, миомирише, у њему расте грожђе, долине постају зелене, пo брдима скачу јелени и срне…“
РАДОСТ ЗА СВЕ
Љубав доноси радост свима, а нарочито друговима и другарицама оних који се воле. Епштејн уочава:„Радоваћемо и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.“ (Песма 1:4). Свет ликује и блажен je као за време првих дана стварања, када je Бог погледао на оно што je створио и видео да je то „добро“, a после стварања човека – „добро веома“ (Постање, 1:31).“ Узајамна нежност је темељ љубави, каже Епштејн: „He постоји ништа нежније од Пјесме и та нежност, односно спремност на давање, на растапање у другом, на придобијање њега собом, на уливање у њега прелази у изнемоглост и малаксалост. „Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави“ ( Песма 2:5). Нежност представља преображај сувог у влажно, непокретног у течност како би потпуније изашли у друго и узели то друго у себе, припијајући му се сваким делом тела, сливајући се у загрљају и пољупцу.“
БОРБА ПРОТИВ СМРТИ
Само је љубав кадра да гледа у другога и да му се диви, јер, по речи Марине Цветајеве, волети неког значи видети каквим га је Бог замислио:„Лијепа ли je љубав твоја, сестро моја невјесто, боља je од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свијех мириснијех ствари. С усана твојих капље сат, невјесто, под језиком ти je мед и млијеко и мирис je хаљина твојих je као мирис Ливански! Ти си врт затворен, сестро моја, невјесто, врт затворен студенац запечаћен. Биље je твоје воћњак од шипака с воћем краснијем, од кипра и нарда“ ( Песма 4:10-13).
Љубав мушкарца и жене је, у овом свету, борба против смрти ( коју је, наравно, могуће победити само Христом, али која, чак и земна, помаже човеку и човечици да живе смислено и одолевају замкама очајања у долини суза, како Свето Писмо назива земљу на којој смо привремено). Зато Епштејн истиче:“Смртноме je дата љубав: она не побеђује смрт, али joj и не уступа место, и на тај начин постоји једнак однос сила, оне на смрт стоје једна против друге „јер je љубав јака као смрт“ (Пјесма, 8:6).“ Љубав је чиста динамика, чудесно дозивање, по крилатој Епштејновој:“Читава „Песма“ je проткана гестовима јурења, скакања, тражења, налажења, сусретања, пролажења мимо, проналажења, кретања од и кретања ка. „Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова. Драги je мој као срна, или као јеленче“ (Песма 2:8, 9). „… Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи!“ ( Песма 2:10). „Ha постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох. Сад ћу устати, пa идем no граду, no трговима и пo улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох“ ( Песма 3:1, 2).“
Епштејн наглашава да је између мушкарца и жене дистанца – само да би била превладана:“Између заљубљених све време расте растојање, као да би се јасније чуо зов међу њима, и читава поетика песме представља поетику дозивања, поетику љубавног поклича и отклика.“
Истинска љубав супружника, поготово ако су млади и чедни, чудесна је и Богом благословена. Зато се и Песма над песмама, свадбена песма, нашла у Светом Писму Старог Завета.
АЛЕГОРИЈСКА ЗНАЧЕЊА
Ипак, дивећи се Епштејновом херменеутичком замаху, не смемо заборавити да је њено тумачење и духовно, и да је код Светих Отаца највише такво. Песма над песмама алегоријски говори о дозивању Богочовека и Његове Невесте, Цркве, као и о односу Бога и душе. Свети Григорије Нисијски каже да „Песми над песмама“ треба приступати надтелесно, да бисмо стекли духовну корист. Бранећи алегоријски приступ извесним местима Светог Писма и сведочећи да је тај метод примењивао Свети апостол Павле, светац из Нисе каже:“Они који су, по савету апостола Павла, свукли са себе старога човека као неку прљаву одећу, заједно са својим делима и жељама, и чистотом свог живота обукли светле хаљине Господње, какве нам је обзнанио на гори Преображења или, још боље, ви који сте обукли самога Господа нашега Исуса Христа, заједно са његовом светлом одећом и саобразили се његовом лику и тако постали још бестраственији и обоженији, ви дакле, чујте тајне „Песме над песмама“; ви уђите у бесмртну женикову ложницу обучени у беле хаљине са чистим и неупрљаним мислима. Нека нико не постане роб својих помисли носећи са собом телесну и пожудну помисао, немајући притом достојну и, непходну за божански брак, одећу савести; нека не срозава бесмртне речи женика и невесте страстима бесловесних животиња и нека везан са њима са срамним помислима, буде протеран далеко од веселих званица са свадбе замењујући свадбену радост шкргутањем зуба и сузама“.
Уздизати се од чулног ка духовном – то и јесте смисао православног подвига; наравно, и оног брачног. Јер, ако се љубав мушкарца и жене не заснује на Христу, она тоне у смрт. „Љубећи ме, љубиш будућег мртваца“, каже песник Брана Петровић. Као што вели Платоновљев Јаков Титич из „Чевенгура“:“Па нека све умире, али да бар мртво тело остане цело, имао би шта да држиш и памтиш, а овако, дувају ветрови, тече вода, и све пропада и претвара се у прах“. Зато је пут супружника пут ка васкрсењу: они треба да се радују и телесној и душевној љубави, али је морају уздићи до љубави духовне, у Васкрслом Христу.
ШТА ЈЕ РЕКАО ДАНИЛ ХАРМС
Руски писац, страдао од комуниста, Данил Хармс, забележио је разлоге због којих се не можемо свести само на земне узајамности:
“1. Циљ сваког људског живота је један: бесмртност.
1а. Циљ сваког људског живота је један: достизање бесмртности.
2. Неко тежи бесмртности продужењем своје врсте, неко обавља велике земаљске послове да би овековечио своје име, а само понеко води ваљан и узвишен живот да би достигао бесмртност као вечни живот.
- Човек има само два интересовања: земаљско: храна, пиће, топлота, жена, и одмор;
- небеско: бесмртност.
- 4. Све земаљско сведочи о смрти.
- 5. Постоји једна права црта на којој се налази све земаљско. А само оно што није на тој црти може да сведочи о бесмртности.
- 6. Зато човек захтева скретање с ове земаљске црте које назива узвишеним или генијалним.»
- Генијалност хришћанства, као пута ка бесмртности, једино је освештање сваке љубави.
КОРОНА КАО СЛИКА ЕПОХЕ
БОЛЕСТ НИЈЕ ПУКА ФИЗИОЛОГИЈА
По Михаилу Епштејну, пошто болест није само физиолошка, него и морално – историјска појава, треба јој приступити и са те стране. Пастернаков др Живаго је указивао на једну „совјетску“ болест:„У данашње време постали су веома учестали микроскопски облици срчаних крварења… То је болест новог доба. Мислим да су јој узроци моралног реда. Од огромне већине нас захтева се стална неискреност, уграђена у систем… Наш нервни систем није празна реч, није измишљотина. Он је физичко тело које се састоји од влакана…“
Болести могу бити својеврсни амблеми и симболи. Епштејн открива њихов смисао:“На пример, куга, као пошаст средњег века, косила је све редом и открива смисао те епохе, исто тако јасно као крсташки ратови, трубадури и карневали… Куга је апстрактна, као и схоластика, спопада човека за грехове који су му непознати. С ренесансом је дошла и „ренесансна“ болест – сифилис, који је ужасно конкретан, као жудња ренесансног појединца за свим земаљским, то је казна за радости земаљског живота, за махнитање тела. У самој култури је врло јасно увиђано да сифилис није „теолошка“ него „хуманистичка“ болест, казна појединца за то што је такав… свеобухватно ренесансан. Све то нису само болести, већ метафоре одређене епохе и стања у друштву. Затим се можемо сетити јектике, туберкулозе. То је већ XIX век, болест интелигенције, болест плућа, односно апарата који снабдева човека ваздухом као супстанцом духа. Духовни људи пате од оштећења плућног ткива, па света имена као што су Белински, Доброљубов и Чехов асоцирају нас на јектику, која их је рано одвела у гроб. А ХХ је век – рака, отуда и карактеристично Солжењициново поређење комунистичког система, а посебно Гулага са раком, који даје метастазе.“
Куга, сифилис, туберкулоза, рак – а онда се појавила корона.
ЗНАМЕЊЕ НАШЕГ ДОБА
Ковид је знамење нашег доба. Епштејн наглашава:“Још дуго пре пандемије брзо је расло биолошко отуђење у западном, а поготову америчком друштву, које је постајало све стерилније. Међусобно додиривање, па чак и превише упоран и дуготрајан контакт очима – доживљаван је као нека претња.»
Када је дошао на колеџ у САД, да предаје преко лета ( биле су ране деведесете ), управа је Епштејну рекла да се под узнемиравањем подразумева и предуги контакт очима, па он није знао колико поглед сме да траје:»Све мање људи се додирује спонтано и природно, зато што тамо где се особе додирују, оне нарушавају границе приватног простора, што даје повод за оптужбе и сумње. Много лакше је комуницирати на даљину, телефоном и компјутерском мрежом. Уосталом, сада се чак и телефонски позив сматра за непристојно задирање у приватност, ако није унапред договорен – пожељно је најавити га или заменити електронским писмом. Људи постају лутке у својим електронским шкољкама. Човек постаје сумњичав и опасан, зато што није тако предвидљив и контролисан, као механизам. Уопште, физичка стварност, у све већој супротности са виртуелном стварношћу где је свако слободан да сам себи изабере удобно окружење, све више се доживљава као област нелагодности. Чак и ако технички ум још није у потпуности утемељен у савременом друштву, свој тријумф обзнањује „од супротног“ – кроз непријатељство и сумњу у све живо. Тај комплекс можемо назвати биофобија. Не знамо шта да очекујемо од живог бића, поготову од најкаприциознијег и најслободољубивијег облика живота – човека. У том смислу животиње, а посебно биљке, много су пожељније: можете подносити поред себе орхидеју или мачку, а много теже – присуство човека.»
Биофобија, страх од живог живота, једна је од кључних опасности за живот данашњег човека.
ТЕХНО – ЗАТВОРНИШТВО
Биофобија се шири: све је већи број асексуалних људи који опште са виртуелним партнерима, што нису од крви и меса:»Тинејџери, који себе називају „хики“, покушавају да се што више изолују од друштва, да прекину све друштвене везе, ако је могуће, не излазећи из своје собе. Категоричко одбијање било каквог контакта са људима је алармантан знак биофобије и социофобије. При чему многи „хики“ тако доживљавају и зрелу старост, остајући на хлебу својих родитеља и затварајући се у своје станове. Свака другост их збуњује, води у неурозе. Неки нису спремни за комуникацију, а неки су други превише упорни. Неки су превише тмурни, док су други неподношљиво весели. Неки се понашају манипулативно, а неки – као жртве насиља. Људима је тешко да подносе међусобно присуство. Они постају све нарцисоиднији, а свет око њих – све неподношљивији.»
Биофобија и социофобија су повезане са електронском комуникацијом, које је сушто разопштавање. Епштејн нас подсећа:»И није случајно што је до пооштравања правила против узнемиравања дошло деведесетих година прошлог века, када је почело нагло ширење сфере интернета, где се људи успешно сналазе без физичких контаката, све тежих и досаднијих, насупрот стерилности екрана. Електронски свет је постао психолошки погоднији, привлачнији за људе – и друштво је одмах реаговало пооштравањем етикеције.»
Затвори се у себе и умри.
БИОФОБИЈА КАО ТЕХНОФИЛИЈА
Што је више биофобије, то је јача технофилија. Вируси нам помажу да бежимо од света природе у свет своје собе:»Инвазија вируса је заоштрила ову биофобију, иако сами вируси, као што је познато, нису живи организми – такви постају тек кад продру у тело своје жртве. Али коронавирус у савременој перцепцији означава опасност по живот уопште: опасност од људског дисања и додира, опасност од ваздуха, затворених простора и свих површина које је дотакла човекова рука. Повећавају се дисконтактност, отуђење и психолошки нарцизам.
На тај начин, ХХI век је психолошки и социјално припремио људе за самоизолацију и пре него што их је напао корона вирус. Ово је епохална болест, која симболизује дух свог времена; тачније, сам дух времена – дистанце, аутизми – поприма облик болести. У том смислу, КОВИД-19 јесте управо болест коју је човечанство „запатило” током последњих деценија.“
И у том правцу ће се, очито, наставити.
ФИЛОСОФИЈА У ДЕЧЈОЈ СОБИ
ПЛАМИЧАК У ТАМИ
Једна од најлепших књига које сам читао у последње време, и коју морам да препоручим као пламичак у тами у којој живимо, јесте књига дечјих питања и недетињастих одговора Михаила Епштејна, „Чему све уопште“, коју је, да опет нагласим, уверљиво превела Радмила Мечанин, а објавио „Службени гласник“.
Деца су, сви знамо, генијални философи, зато што први пут виде свет и сумњају у назови – очигледне ствари. Њихова питања у књизи – има их више од триста! – крећу се од космоса до психолошких, моралних, социјалних и естетичких проблема. Епштејн деци одговара дубоко, на дечји начин.
Треба ту књигу прелистати. Треба је читати и себи, а не само деци. На питање – ко сам ја, Епштејн сваком од нас одговара:“То ћеш сам морати да одлучиш. Зато ти је Бог и дао живот“.
ПОЧЕТНА ПИТАЊА
Деца се често питају – како се одужити мами и тати. Епштејн, са смешком, одговара:“Дали су ти највише што имаш – то је живот. Ти им се одужи најбољим што носиш у себи – то је љубав“.
Кад деца не разумеју одрасле, Епштејн их подсећа:“Лакше је мени да разумем тебе него ти мене. Ја сам некад имао твоје године, а ти моје ниси“.
А зашто се мама, иако сам већ велики, према мени понаша као да сам мали? А Епштејн ће:“Није ствар у годинама, него ко је кога родио“.
Кад дечак добије браћу и сестре, и више није јединац, љути се, па прича да неће да се жени и има децу. Епштејн подсећа:“Ако су теби родитељи дали живот на дар, буди и ти добар па га дај другима. Није лепо да оно што си добио не желиш да добију и други“.
Кад је човек одрастао? Епштејн вели:“Кад одлучиш да све решаваш и радиш сам, па ти је живот тежи и тужнији. Кад постанеш одговоран и храбар, већ си велики. Одрастао је онај ко је старији – за тебе тата, за тату деда, за деду Бог“.
ЧУВАЈ ДЕТЕ У СЕБИ
На питање – зашто неки људи постану зли, иако их је Бог добрима створио, Епштејн је одговарао:“Многи су постали зли јер нису имали времена да застану, погледају око себе, чују друге са њиховим потребама и помогну им. Лакше је теби да будеш добар – дете си, имаш више времена“
Кад нећеш да одрастеш, ево ти порука:“И кад одрастеш, можеш да чуваш дете у себи – да се одушевљаваш делима Божјим и дивиш Ономе Ко је све створио, да се радујеш без неког материјалног разлога, да будеш поверљив према људима, да лако прашташ и заборављаш ако ти неко нешто учини нажао“.
Да ли би Епштејн хтео да поново постане мали? Није, то би му, каже, било досадно – растење, слушање тате и маме, школа. Волео је да све у животу чини први пут.
Када би се дечак љутио што га тата и мама грде, Епштејн га је смиравао – пуни су обавеза, а желе да те на брзину поправе. Не грде те то ште не воле. И њих стално неко грди – рецимо, шеф на послу.
Због чега одрасли пију? Епштејн вели:“Досадно им је да живе, па би желели да буду срећни као деца.“ Али, авај, на тај начин се не постаје дете, него, ако претераш, будала.
Не плаши се да остариш – гусеница мора да уђе у тесну чауру, и да из чауре излеће као лептир.
ДАН ПО ДАН ДО ВЕЧНОСТИ
Епштејн се не пита о смислу нашег рођења. Свако се роди онда кад треба. А зашто се родио сазна на крају, ако иде путем који му је дао наш Отац небески.
Време кад растемо трчи све брже. Зато да се држимо вечности, онога што никако не пролази. Вечно и времено се узајамно прожимају, па треба одговорити и на питање у чему је смисао живота, али и на питање – како ћу да проведем вече. Постоје мали циљеви и велики циљ; ко га има, увек му је занимљиво да живи. И оно што је привремено треба ускладити са оним што је вечно. Сваки дан ти маше и поздравља те казаљкама сата. Каже ти:“Добро јутро! и „Лаку ноћ“. Он оде, други дан дође, а после свега нас чека Вечни дан, дан у коме никад нема ноћи.
Не би било добро да време иде уназад – кад би се после пролећа враћала зима, угинули би усеви и људи би умирали од глади. Господ је све устројио како треба.
Кад је било досадно, Епштејн каже:“Дан вредноме пролази брзо, а досадно је само ленштини“.
Каква је разлика између живог и мртвог? Епштејн вели:“Жив може да буде још живљи, бодрији, радоснији, мудрији. А мртво остаје мртво“.
ЖИВОТ И СМРТ
Шта је најтеже? Епштејн каже:“Живот. У детињству си мекана глина, а касније се све стврдне, па је тешко радити на себи.“
Епштејн нам поручује да се не бојимо смрти:“Сви се плаше смрти јер воле живот, а не знају шта ће бити после. Али, ако се плашиш толико да ти то узима радост постојања, то је веома лоше. Ко верује у Бога, зна да је Он извор живота, и не боји се, пошто живот наставља да траје и никад не престаје. Кад неко умре, то је само привремени растанак – престали смо да га виђамо, али ћемо га опет срести.“
Неко умре пре, неко после, али Бог је Отац Који све воли, и сви иду код њега. Ко остане у животу, моли се за оног који је отишао. Љубав никад не престаје. Ко се моли за деку и баку кад умру, осетиће њихово присуство у свом срцу – као да су му се јавили на телефон.
ЗАШТО СВЕ ПОСТОЈИ?
Заиста, зашто све постоји? Одговор:“То зна Онај Који је све створио. Чаша не зна зашто постоји, али ми знамо – из ње пијемо воду. Циљ неке ствари није у њој самој, него у нечему другом. Све што постоји мора бити изван онога што постоји“.
Кад се човеку учини да је свет зао и суров, нека он буде добар и милостив, и свет ће постати бољи. Сви смо дужни једни другима, зато што један човек може оно што други не могу.
А зашто ми немамо крила?
Епштејн рече:“Крила немамо зато што нам је Бог дао памет да можемо да направимо авион или хеликоптер. А мисао лети брже од свих крила – и птичјих, и авионских.“
Ко верује у Бога јесте као прави читалац – разуме шта пише у књизи. Ко не верује – разуме само слова и речи, али му књига у целини није нимало јасна.
Зашто је данас толико самоће? Често грех води у самоћу. Ако си зао, грамзив и горд, нико неће да се дружи с тобом. Али, ко је са Богом никад није усамљен. Јер Бог увек слуша.
Чини нам се да би Бог могао поново да створи човека, да га учини бољим него што је сада. Епштејн је говорио:“Не, то није потребно. Човек има слободу да ствара и мења самог себе“.
ЗАШТО СЕ МОЛИМО БОГУ?
Кад би му неко рекао да је цвеће Богу приликом стварања испало боље него људи, Епштејн би се насмешио и одмахнуо главом:“Није то баш тако. Цвеће јесте лепо, и украшава нам живот, али је ограничено и у добру и у злу. Оно не може да говори, да се игра, црта и пише, да негује болеснике, као што не може ни да се свађа и туче и наноси бол. Људи могу много више него цвеће, пошто су слободни да чине и добро и лоше“.
Питала девојчица:“Зашто се ми молимо ако Бог зна шта нама треба?“ А Епштејн јој каже:“Коме ћеш пре да даш да провоза твоју бициклу – ономе ко те замоли или ономе ко те не замоли? Богу не треба наша молитва, али треба нама. Њоме показујемо да знамо ко нам је Отац, и да смо Му захвални. Ко не замоли, не добија, или добија мало“.
Бог помаже нама, говори Епштејн, али и ми можемо да помогнемо Богу – Он је створио свет, а ми треба да га одржавамо и чувамо.
Зашто не видимо Бога? Не видимо га, али Га осећамо: у космосу и у себи. Неки сматрају да су људи измислили Бога, али пошто је Он много већи, мудрији и јачи од људи, Бог је тај који је људе смислио и затим из љубави створио. Кад сретнеш доброг и племенитог човека, срећеш и Онога Који га је створио и теби послао.
Тако говори Михаил Епштејн. Вреди његова књига у наш мрачни час.
Владимир Димитријевић
ЛИТЕРАТУРА
- Михаил Епштејн, Руска култура на раскршћу, Народна књига, Београд, 1999.
- Михаил Епштејн, Филозофија тела, Геопоетика, Београд, 2009.
- Михаил Епштејн, Филозофија љубави: љубав у пет димензија, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад,
- Михаил Наумович Эпштейн: От Библии до пандемии : Поиск ценностей в мире катастроф (2023), https://imwerden.de/publ-14271
- Михаил Епштејн, Чему све уопште: Дечја питања и недетињ(аст)и одговори, Службени гласник, Београд 2020.
