Михаил Дрјашин: ЧОВЕК СА ГИТАРОМ. КАКО ЈЕ БУЛАТ ОКУЏАВА ИЗГУБИО САМОИРОНИЈУ

Човекова душа се мења са узрастом. Општеприхваћено је да је то похвално. Достојевски је изгледа чак рекао да је преступник онај ко не издаје своје идеале. Јасна ствар, био је петрашевац, а постао государственик.
И други су то понављали, у смислу: ко није револуционар у младости тај нема срца, а ко није конзервативац у старости, тај нема памети. Фраза се приписује или Чехову, или Черчилу, или неком трећем. Али постоје и наопаке промене.

Окуџавине плоче је моја породица са задовољством слушала. Тај старачки глас био је уобичајена позадина за малог мене. Док сам одрастао, слушао сам његове песме и чак се у њих заљубио. Било је и лепих, посебно каснијих, не о досадном Арбату, већ о дамама и хусарима, ноћном клизању, нервозном гласу флауте…
Аутор се окушао и на пољу историјске фантастике. Тињанова уважавао. Али не могу бити два Тињанова.

И тако, остаде он у сећању као човек са гитаром. И у тој инкарнацији био је савршен. Чак и они који га не подносе воле песме по његовим стиховима.
Али – људи се мењају. У ери колективног лудила перестројке, шта све није изговорио. Чини се да је чак изразио своје искрено саучешће Шамилу Басајеву.
А промене су почеле да се дешавају и раније. Вероватно, ако Бог хоће некога да казни, не лишава га разума, већ самоироније. Неки је, међутим, немају од рођења.
У „временима застоја“, сећам се да је мене, школарца, мајка довела на Окуџавин затворени наступ у истраживачком институту где је радила. Сала је подрхтавала у ишчекивању. После дуже галаме, иза кулиса су коначно извукли фигуранта.

Изненађено је разгледао публику и изразио искрено огорчење због монструозног лукавства оних који су га овамо намамили.
Испоставило се да треба да седи у некој комисији за оцењивање дела писаца почетника. Већ је припремио књижевни гард, а они су му тутнули гитару.
На крају су „идола“ ипак некако наговорили и отпевао је неколико својих шармантних песмица.

Много касније, на телевизији, видео сам интервју са мајстором, где је он, сасвим озбиљно, провео четрдесетак минута причајући о томе како треба истискивати стаљинизам из себе кап по кап. И новинар се десио мислилац, постављао је изузетно озбиљна питања, и Окуџава је на њих одговарао изузетно озбиљно. Без трунке осмеха.
Кажу да је добра књижевност паметнија од својих аутора. Добре песмице такође. А Окуџавине су добре. Не све, али многе.

(absatz.media; превео Ж. Никчевић)