Дарко Ђого: Мегалополис и Резолуција

Понекад, у извјесним размацима, пријатељи и познаници ми постављају питање: зашто би Владушићев појам Мегалополиса толико значајан да бих га спомињао (готово у сваком) тексту?

За понекога сама ријеч звучи страно, помало и помодно, попут „постмодерне“ или „дискурса“, понеко ће наћи њена другачија, техничка значења. Но одговор је врло једноставан: Мегалополис нам даје најбољу могућност да разумијемо стварност око себе.

„Колективни запад“ је, рецимо, лакши за геополитичку идентификацију, али њиме се не види једна врло важна ствар: поента дјеловања Колективног запада не састоји се у томе да сви постанемо учесници у нечему што би била „глобална“ или „западна култура“ већ је тежиште на томе да се на крају свијет „уреди“ тако што ће опстати само неколико огромних урбаних агломерација које ће сасвим замијенити националне државе, а унутар којих ће накрцани робови имати само онолико живота и идентитета колико ће то бити неопходно надљудима који су такву архитектуру свијета и осмислили.

Каква би била будућност српског народа и Републике Србије у таквој дистопији и зашто је резолуција о сребреничкој трагедији само инструмент ка остваривању једног таквог циља?

Најприје: Владушић није измислио Мегалополис већ је концептуално разрадио оно што постоји као стварност, а што је забиљежио јапански бизнисмен Оме Кеничи пројектујући будућност свијета управо као стање у коме ће националне државе замијенити неколико стотина градова-држава.

„Узрок овог процеса неће бити само стални пораст градског становништва у односу на сеоско, већ и очекивани преображај националних држава у градове-државе, чија умреженост остварује претпоставке за стварање једног јединог светског града“, каже Владушић у „Црњански, Мегалополис“.

Заправо, оно што данас производи насиље према Србима јесте управо та разлика између овог „природног“ и вјечитог процеса одливања људи из сеоских у градске средине и убрзавања тог процеса како би се створио Мегалополис као стање свијести и политичка архитектура 22. вијека.

Очигледно неко не жели да „чека“ да се то само по себи „деси“, већ је потребно урадити оно што Владушић такође маестрално слика – манипулација „идентитетима“ на такав начин да се у суштини одстране за почетак „стари“, вјековни национални идентитети (међу њима – и српски) а на њихово мјесто поставе и други типови идентитета (рецимо, они „сексуални“ или родовни) да би се на крају човјек свео на биомасу без идентитета.

У таквој будућности „западног Балкана“ можемо да рачунамо на неке већ виђење лекције. Прва међу њима јесте она која се догађа на наше очи: смисао „редарствених акција“ којима су Срби скоро избрисани из Хрватске можда је био стварање етнички чисте хрватске националне државе али данас је Славонија пуста а Хрватска се празни и углавном служи као породилиште за будућу радну снагу у Аустрији и Њемачкој.

Слична судбина је задесила и Бугарску и Румунију које су такође „имале срећу“ да их из геополитичких разлога „интегришу“ у прву фазу Мегалополиса: у Румунској православној цркви рачуна се да је након Митрополије Букурешта најмногољуднија епархија она која покрива – Италију. Букурешт (и нешто колонизоване „Дачија“ околине) треба свакако да замијене Румунију. Софија – Бугарску, Атина – Грчку.

У том смислу постоји непогрјешиво правило: „независност“ који дарује НАТО означава само отргнуће од сопствене историје и идентитета као и шире заједнице којој се припадало, како би се у сљедећој фази оформила колонија Мегалополиса.

Можда су хрватски „бојовници“ сањали Хрватску у којој неће бити Срба, али ускоро неће бити ни Хрватске као било чега значајног и „неовисног“ – слично важи и за љубитеље „независне Црне Горе“ која убрзано постаје Подгорица са поробљеном Боком Которском.

Смисао Резолуције у ГС ОУН у кратком року јесте мобилизација заосталих муџахедина и „грађанског“ Сарајева око пројекта укидања Српске и, евентуалног, ратног протјеривања Срба чиме се сваки дан пријети из ФБиХ. „Тракторијада“ се зато увијек спомиње као пословична пријетња из сваког центра који жели „хрватски сценарио“. Србе треба протјерати у Србију.

Но варају се и муслимански ентузијасти и дукљански екстремисти. Будућност која је предвиђена за њихове „државе“ без Срба не би била будућност националне државе већ урбане агломерације (Подгорица-Будва тј. Сарајево-Зеница) у којој би се брзо напустио „застарјели национализам“ умјесто кога би се његовала „грађанска свијест“ и „урбани начин живота“ док би у сљедећој генерацији дезоријентисаног Подгоричанина или Сарајлију већ требало да замијени „небинарни он-она-оно“ човјек без икакве трајне одлике или идентитета.

„Шехиди“ и „комите“ који би „гинули за независну“ (= од Срба „ослобођену“) „БиХ“ или „Црну Гору“ тако би било подједнако корисни идиоти као што су то били и „домобранитељи“.

Какво мјесто у таквој глобалној архитектури припада Србима и Србији? Иако се чини да су демографске и популацијске тенденције код нас већ такве да се све креће ка лаганом али неумитном салијевању свих Срба према Београду, тај процес, очигледно, треба додатно убрзати и најприје свести Србе на „ужу Србију“ а затим ће и она, свакако, постати нека врста Мегалополиса.

Управо зато је толико важно паралелно сатјеривати српски културни и национални простор у што мање границе и држати Београд у стању трајне културне окупације у којој демографски мала скупина експонената Мегалополиса држи огромну симболичку и културну моћ.

Операције које се трајно изводе – форсирање латиничног писма као симбола културне податности, умањење броја јасеновачких жртава („преувеличане жртве“ означавају да нас је и живих – „превише“), свакодневно његовање амнезије на агресију из 1999. и произвођење јавног стида због српског отпора протјеривању у грађанским ратовима деведесетих година – све и то и још много тога има за циљ замијену Србије Београдом који неће бити престоница ни Србије ни српства већ филијала Мегалополиса.

Наравно, смисао чак ни таквог Београда не би био дат у њему самоме и ту је садржана тајна непрекидне тежње нашег човјека да оде у Београд и трајног незадовољства огромног броја Београђана својим градом, народом, државом и животом. Београд, као филијала Мегалополиса, „ради посао“ само ако је пожељно мјесто, ирационална чежња дјеце из Никшића, Чајнича и Трстеника и уједно мучилиште људи који се осјећају као „Београђани“ будући да само таква културна динамика омогућава стално и „својевољно“ преливање „биомасе“ из српских земаља ка Београду а затим из Београда ка Лондону, Бечу, Њујорку…

Двојакост Београда – његова магична привлачност „одвратност“, његов „свјетски“ и „паланачки“ карактер које истовремено његује „урбани дискурс“ који Мегалополис производи – имају смисла само ако их схватимо као начина на које Мегалополис остварује своје планове у којима ни „београдизација“ Србије није циљ него средство.

Изгледа, пак, да чак ни ова магијска привлачност ушћа Саве у Дунав није довољно брза па је неопходно паралелно пресјећи српске везе са својим бићем кроз „рјешавање косовског питања“, али и кроз упаљивање за почетак политичког огња са лијеве стране Дрине а није искључено ни „редарственог“.

Колике су могућност отпора дистопији Мегалополиса? Колико су његови налози већ поунутрашњени код данашњих Срба? У овом тренутку је тешко дати одговор. Више је него очигледно да се пројекат Мегалополис успјешно укотвио на инерције ранијих „великих идеја“ које су имале за циљ смањење или уништење српског народа и његове завјетне свијести. У историји смо показали и невјероватну жилавост и снагу али и кратковидост, нарочито када је у питању тзв. „елита“ српског народа.

Након гласања у ГС УОН о резолуцији ствари се више сигурно неће одвијати као прије. Колико ћемо бити спремни за оно што нас очекује – остаје да се види. Молитвеник и „Горски вијенац“ свакоме би сада добро дошли.