МЕДЕНИЦА: Мајка над гробом је мајка над гробом, осим ако је Српкиња!

Ево се примакао 11. јул, дан када ћете мрзети све српско више него што иначе мрзите, а мрзите само због тога што је српско и што је претекло ножу, секири ил будаку ваших праведника, и немојте лагати да није тако јер Србин за вас ваља онолико колико је мртав и колико му се ни гроб не зна, по могућству.

Мислим на Вас, Емире Суљагићу, управниче оне поставке лажи у Поточарима, на вас- Мајке Сребренице, на вас овдашњи чауши који ни својима не одлазите на гробове о задушницама али се на помен “геноцида” у Сребреници пресамитите и залелечете као да вам је пукло слепо црево…

Најискреније, мука ми је од свих вас заједно јер ништа сте до накупаца патње и бола, шверцера суза и шибицара туге.

Мука ми је јер то није патња, није бол, није жал над гробовима већ чиста и непатворена мржња, сија из вас, изобличи вам лица у гримасе, гласови вам се преметну у неке мрачне дубине пакла којим проговарате желећи само једно: не да ожалите своје страдалнике но да презрете сваку српску главу што је остала на раменима.

Ти гробовим у Поточарима су, нажалост, ваши таоци.

Ви им не дате мира нит смираја, јер са смирајем се живи а не живи од њега!

Ви живите, сви горепоменту, добро живите од сваке уновчене кости, због тога их је сваке године још по десетину, стотину више и краја очигледно нема јер све је то роба која се да добро уновчити, јел да..?

Злочин не поричем, ни један здраворазумни Србин то учинити неће, али геноцид не признајем јер се, једноставно, није догодино, но знате ви то боље од мене али где такав кредит да прокоцкате..?

Мука ми је, рекох, од тог пренемагања и некрофилског Дизниленда, јер мајка над гробом је мајка над гробом, и нема ту нације, вере, језика…ништа до тишине и саосећања, но…

Није ово слово мржње, па нека вам стотину пута делује тако, већ једа што није свака мајка над гробом- мајка над гробом, и ништа друго.

Ви, поточарске мутиводе, не дате мира мртвима, нити живота живима, јер Србин је жив само онолико колико је мртав, рекох већ, а мртав је довољно тек кад се о његовом страдању не говори, не пише, не помиње…

Верујете ли, заиста, да је лака црна земља вашим пострадалим док год вапијете да Србину, живоме и мртвомо једнако, земља буде ко окови, ко букагије и камен на плећима?!

Знате, не постоји никакво удружење српских мајки у црнини, не зато што не маре за бол једна друге већ због тога што болују своју бол, не продају је ко сувенир ил потежу ко свечани есцајг о посебним приликама.

Борите се, велите, за истини и помирење а истина вам је пред носевима, буквално, само да подигнете главе и погледате више Сребренице, тамо где сте сваком српском селу знали име, ишли у њих на Васкрсе и Божиће, звали Србе на мобе, славили кад се Насер Орић с кољачима враћао крвавих руку у Сребреницу…

Да три живота живите не можете окајати грехе учињене према Србима, па ваљда и јесте толико гласни у том болу, чиме друго да надгласате тишину српске мајке, ако и тим повицима можете..?

Сви сте добро знали куд Орићеве звери одлазе из Сребренице и шта чине, и славили сте га, баш као и сада, сви до једног!

Да ми је комшија, које год вере био, масакриран а ја ћутао на све то- не бих могао да живим са собом, кунем се, но, ето, ви живите, па се запитајте жалите ли мртве или мртвога човека у себи..?

Тражите истини, ево вам је: у Сребреници није било геноцида но знате ви то одлично, али како признати да сте кукавички ћутали на урлике прекланих српских вратова него викати данас колико вас грла носе не би ли сте заглушили страшну тишину српске мајке над гробом детета?!

Заиста ми је мука од тог Холивуда бола, јер да није тако смели би да погедате више Сребренице, тамо где сте згариштима знали имена домаћина…

Мајка над гробом је маја над гробом, осим ако је Српкиња!

За све вас одатле и ову бизу одавде, јер Србин је довољно жив смо кад је мртав, а довољно мртав ако му се ни гроб не зна…