Меденица: Боли ли вас Митрополитово небо, или ваше блато?

Јесте ли већи сад када је Ристо под земљом, или вам фали стопа јер земљом под којом је Ђед ви не знате и не можете ходати!

Слушам и читам данима како славите смрт митрополита Амфилохија, Ђеда нашег и Ђеда вашег, једнако.
Сви ви које би залудо било помињати, јер шта имена значе без људи..? Ништа камен неће бити до камен како год му име наденули…
Искрено, боли ли вас његово небо, или ваше блато?!

Мислите ако срозате то небо у ваш глиб да ће и оно постати глиб, или да ће се глиб преметнути у небо..?
Зовете га Ристом, као да је то шта увредљиво, мучени моји, а не схватате да се Ристо оденуо Амфилохијем, Амфилохије ризом, а риза сва обрасла у анђеле, архангеле, херувиме, серафиме…

Куд сте ви одмакли од ваших имена?
Заправо, колико су имена одмакла од вас бежећи од приказа што су их прогонила, некада се зовући њима?

Јесте ли већи сад када је Ристо под земљом, или вам фали стопа јер земљом под којом је Ђед ви не знате и не можете ходати!

Рекох да вас разумем, не презирете ви Ђеда већ себе, све оно што нисте од њега и све оно што јесте у мизерији постојања мржње ради.

Дабоме, најлакше је презирати оно што сте тако силно желели да будете али сте крстове трампили за камен, животе за пуко постојање до смрти, смрт за страх од те исте смрти плашећи се задњега часа јер који сте то час до њега имали?
Шта сте живели до дане пребројавајући их ко ситнину?
Шта сте од толике мржње стигли да заволите?

Радујете се смрти митроплита јер другачије не бисте знали да сте живи…
Зато ми вас и јесте жао, јер Ђед није под земљом коју тако бесно и јаросно газите, већ у чињењу свакога од нас који ће вас назвати својима. Браћом и сестрама.
Да довека ми за вас будемо будале ви ћете занавек за нас бити браћа и сестре, е то је митрополит Амфилохије, то је пресвето светосавље, то је православље.
Радујете се смрти човека не схватајући да за њим није остала ледина но житница.
Класје, пребогата летина небројеног снопља што ће стасвати од праха Ђедова!

Има ли шта будаластије него помсилити да може умрети Ђед за којим је толико “унучади”?!

Није митроплит трулежна кост већ вечита реч, сваким даном за слово дужа, за глас певљивија, за удах крилатија…
Сеирите због тела отишлог под земљу, а не видите да је небо отворило сва врата и прозоре…
Не видите јер сте очињи вид подали за кратковидје онога што назрете данас, а нису то магле, неће се развејати, то вам ропац јалово живог кроти видике…

Митрополитом вас називам браћом и сестрама искрено жалећи што се не можете одазвати.

Да имена нису утекла од приказа за њима дохватили бисте се неба да искорачите из блата мизерних постојања, но…
Вредније вам је, изгледа, удавити се у глибу неголи помоћи човеку у себи да се дохвати неба!

За вас је умро Ристо Радовић, славите, ја ћу жалити што ће вас такве тек по самртном трену (живели 100 година, дабогда) познати да сте живели.
Није пламен шибице што и пламен воштанице…