Матија Чалић: Улога Горбачова у распаду СССР-а

ИСКРА на Фејсбуку

Совјетски лидер Михаил Горбачов и амерички председник Роналд Реган током састанка и разговора у Рејкјавику, 11. октобар 1986. (Фото: Scott Stewart/AP Photo)

Човек који је дошао на власт као велика нада остаје упамћен као владар који је за шест година срушио нешто што се градило вековима, доводећи НАТО на границе Русије

Последњу деценију 20. века обележиле су велике промене на светској геополитичкој позорници: распад Совјетског Савеза, рушење Берлинског зида, крај Хладног рата и још много догађаја који у много чему мењају слику света. Већину тих догађаја повезује једна личност која је за неке херој, а за неке трагичар. Та личност је Михаил Горбачов, добитник Нобелове награде за мир, човек који је престројио Совјетски Савез, али и помогао у престројавању читавог света.

Да ли је Горбачов својим деловањем у Совјетском Савезу и у свету изазвао геополитичку катастрофу? Можда је пред долазак на власт деловао као човек који ће донети многа решења и успети да извуче Совјетски Савез из кризе, али изгледа да је то била само варка и да није дорастао таквом послу. Можда је само деловао одлучно и снажно на почетку, и то само у својој држави, за разлику од свог колеге, председника Сједињених Држава, Роналда Регана, који је био одлучнији и спремнији за ту „велику партију шаха“ која се зове Хладни рат. Можда је Горбачов био амерички спавач или само наивни политичар који је свету хтео да донесе добро тако што ће давати уступке свима и тако нанети велику штету својој држави, чији распад до тада није могао ни да се замисли.

Изгубљена „партија шаха“

Михаил Сергејевич Горбачов рођен је у Привољноју у сељачкој породици, 1931. године. Био је на челу Совјетског Савеза од 1985. до 1991. године. (Горбачов, 2014, стр. 19). У свету, Горбачов ће остати упамћен као човек који је допринео уједињењу Немачке, окончању Хладног рата, демонтирању Варшавског пакта и ликвидацији Совјетског Савеза.

Од те 1985. године и доласка Михаила Горбачова на чело Совјетског Савеза очекивало се много. Колико у Совјетском Савезу, толико и у свету. Нешто је морало да се промени. Совјетска „империја“ клецала је како изнутра тако и споља, а притисци су бивали све јачи. Али, ако стајете на чело „империје“ морате и да се понашате као император, како у унутрашњој тако и у спољној политици. Да би могао да реализује све што је наумио „перестројком“ (планом за подизање посрнуле совјетске привреде ), морао је да изгради бољи имиџ на спољнополитичком плану. Помало наивно, у свету је почео да се представља као реформатор, као човек који хоће да уједини свет и свима се представљао као пријатељ.

Његове изјаве из Лондона о јединственој Европи и свету, као и о потреби смањења нуклеарног наоружања, имале су снажне одјеке. Друга страна је то прихватала оберучке. Маргарет Тачер је, након посете Горбачова Лондону 1985. године, изјавила како „воли господина Горбачова и са њим може да склапа послове“. И са канцеларом Немачке, Хелмутом Колом, такође је градио добре односе. Међутим, његов колега из Сједињених Држава као да је знао шта треба да ради у том тренутку да би, можда, насамарио свог руског колегу.

Горбачов је већ увелико почео са „перестројком“ која баш и није давала резултате какве је он очекивао, а завера коју су му Сједињене Државе и Саудијска Арабија спремиле 1986. године са наглим обарањем цене нафте само ју је дотукла, али још увек не до границе да Горбачов мора да попушта (CIA, 1988, стр. 1-23). Чак је и на састанку Трилатералне комисије 18. јануара 1989. године, пред западним колегама, изјавио: „Питања која сте покренули односе се на то како Совјетски Савез треба да се промени, али је исто тако важно како ћете и ви променити однос према Совјетском Савезу. Сви се налазимо у преломном тренутку – и капитализам и социјализам“, рекао је Горбачов, истичући да ниједна страна не треба да тражи од друге да напусти своју социјалну филозофију.

Роналд Реган је или знао како, или је имао добре саветнике, па је стално наводио свог руског колегу (који је био очигледно неспреман за ову партију шаха), на одређене потезе, односно да свесно или несвесно још више урушава сопствену државу. „Кроз пет година суочавања са кризом и покушаја радикалних реформи још радикалније је реформисао своју спољну политику, почевши од повлачења снага из Авганистана, напуштања Брежњевљеве доктрине, па све до разоружавања сопствене државе.“ (CIA, 1988, стр. 1-23). Последњи потез Горбачова на крају је био ликвидација те исте државе.

Понашање председника Горбачова [према САД] за тих пет година на челу Совјетског Савеза изгледало је као да са једне стране стоји отац који грди сина због непослушности, а са друге уплашени син који, желећи да се додвори оцу, ради све што овај каже. Понашање двојице лидера у ситуацији када Совјетски Савез клечи најбоље је описао Срећко Ђукић у књизи Крај СССР-а и Русија, у којој каже:

Реган је био храбар и бескомпромисан борац за остварење америчке визије. Једина сметња достизању тог циља био је Совјетски Савез, „империја зла“. И, Реган је учинио све да се подрије и сруши империја социјализма. Неко ће рећи да је време било такво, а да су се на обе стране налазили људи који су совјетску империју рушили као кулу од карата. Или, можда је време стварало људе који руше (вође) и којима је досуђена најгора могућа улога у историји, а да при томе ништа не чине и не протестују због своје негативне историјске улоге, без кочница у безобразној вожњи државне машине. (Ђукић, 2011, стр. 34).

Ликвидација империје

Тврђава комунизма, у којој је Совјетски Савез био темељ, и која је изазивала страхопоштовање, сада је под притисцима дрхтала пред спољним и унутрашњим факторима, а када је једна погрешна цигла извађена из грађевине, све се срушило као кула од карата. Михаил Горбачов је веровао да ће попуштањем и увођењем демократије и тржишне привреде потећи мед и млеко, па је са таквом лакоћом рушио све пред собом. Без мудрости, наиван и кратковид, прво је напуштао своје верне савезнике у свету, који су бескрајно волели „црвену Москву“ и били јој одани, док су читав процес рушења преживели само „малена“ Куба (са сложеним геостратешким положајем), Вијетнам, и Кина, која се за разлику од Совјетског Савеза много паметније пребацила на другачији друштвено-економски систем, без икаквог рушења.

Михаил Горбачов је на крају процеса ликвидације моћног црвеног истока ликвидирао и сопствену моћну империју, Совјетски Савез, наочиглед главног америчког протагонисте, који није могао ни да сања да ће једна таква моћна империја да падне и да отвори пут ка потпуној превласти Сједињених Држава. (Ђукић, 2011, стр. 35)

Величина победе Сједињених Држава у Хладном рату, а посебно Роналда Регана над Михаилом Горбачовим, види се и у томе што је Совјетски Савез деловао неуништиво. Моћ у међународним односима дели се на тврду и меку. Тврда моћ су: географија, природни ресурси, становништво, квалитет дипломатије, војна спремност. Карл Дојч дефинише димензије моћи, а у овом случају је важна она да актер у међународним односима може да утиче на промену распореда моћи у међународној заједници, као и на простор утицаја те моћи – што је Совјетски Савез представљао пре рушења – на више нивоа: моћ у бројним комунистичким државама и у Варшавском пакту, који је код главног супарника изазивао страхопоштовање. (Гајић, 2017, стр. 122-123)

У тврду моћ спадају још и национални карактер и национални морал који у комбинацији са меком моћи може бити на веома високом нивоу ( Гајић, 2017, стр. 122), што код Совјета и јесте био пример, због грандиозне победе њихових народа и државе над фашизмом и нацизмом. На унутрашњем плану се то огледало у улагању у високу културу, а на спољном плану од победе у Другом светском рату и ширења комунизма, до слања првог сателита и првог човека у космос, што је био врхунац раста меке моћи Совјетског Савеза. Тако је комунизам, захваљујући Совјетском Савезу, одавао утисак технолошки напреднијег и прогресивнијег друштва у подељеном свету. (Ђурковић, 2008, стр. 32-33)

Колика је била моћ Совјетског Савеза и колики је био значај совјетске победе у Другом светском рату може се видети по страхопоштовању које су Американци гајили, а које је у једном свом огледу описао Џозеф Нај: „Педесетих година, многи Американци плашили су се да ће Совјетски Савез престићи Сједињене Државе као водећу светску силу. Совјетски Савез био је земља са највећом територијом на свету, трећом најбројнијом популацијом, другом највећом економијом, која је производила више нафте и гаса него Саудијска Арабија. Поседовао је половину укупног нуклеарног наоружања, имао више наоружаних људи од  Сједињених Држава и запошљавао највећи број људи у области истраживања и научног развоја. Совјетска пропаганда активно је пропагирала мит о неизбежности тријумфа комунизма, и Никита Хрушчов се славодобитно хвалисао како ће Совјетски Савез престићи Сједињене Државе до седамдесетих или осамдесетих. Међутим, Михаил Горбачов 1986. године представља совјетску економију као веома ‘растројену‘ [говорећи:] ‘Ми заостајемо у свим сферама.‘ И, 1991. године, Совјетски Савез се распао.“ (Nye, 2015, стр. 34)

Престројавање НАТО ка Русији

Унутар сâмог Совјетског Савеза било је још горе. У КП СС се против Михаила Горбачова организовала опозиција у лику Бориса Јељцина, који га је на крају и наследио. Међутим, о упливу америчке политике или утицају тада говори и податак да је у септембру 1989. године Борис Јељцин добио позив да посети Сједињене Државе, Есалонски институт у Сан Франциску који није био познат, али се претпоставља да је организација долазила од виших политичких кругова и да је Јељцина требало промовисати као наследника или замену за Горбачова, који је губио поверење у свим службама у Совјетском Савезу. (Медведев, 2009. стр. 43-44).

Како се примицала та 1990. година, тако се стање погоршавало. Тешка економска ситуација и уплив страног капитала навели су неке републике да преиспитају своје даље функционисање у таквом Совјетском Савезу. Горбачов је морао само да попушта и нуди све мању централизацију, а све већу независност републикама. Кадгод би покушао да стави до знања да неће попуштати, тако би у неком делу државе настајао толики хаос, да се и војска слала. Том делу света претио је огроман оружани сукоб.

И поред република које су тежиле независности, сâм врх Комунистичке партије дошао је у сукоб око будућег уређења државе. Миодраг Ранковић је у свом раду Распад социјалистичких и друштвених система у Европи то описао детаљно: „У ствари, прави почетак распада настао је рушењем  Берлинског зида и уједињењем Немачке, након тога и првим таласом дезинтеграције Совјетског Савеза. У другој половини те 1990. године, сукоби у совјетском врху су се изоштрили, приморавши Михаила Горбачова да покуша компромисом смањити тензије између три главне струје: присталица јачања извршне власти, Врховног совјета и руског парламента (повратак централизацији, алтернативе федерализма и конфедерализма).

На Пленуму ЦК 8. октобра. 1990. године, КП СС признаје да политички плурализам ‘постаје  реалност’ и изјашњава се за коалицију са другим политичким странкама и групама. Следећег дана, Дума доноси одлуку о укидању монопола КП СС (касније ће уследити и забрана). Сви политички сукоби се сливају у три теме: однос Русије и ‘центра’ (алтернативе федерализма-конфедерализма), проблем својине (чији су рудници, нафта и гасоводи, тешка индустрија, електропривреда и металургија) и увођење слободног тржишта. ‘Центру’ се највише одупиру Русија, Белорусија, Украјина, Казахстан и закавкаске републике. Истовремено док се ствара Заједница независних држава, шире се и појачавају сукоби: 29. новембра 1990. године ‘унутрашња војска’ интервенише у Молдавији (десет дана раније Гагаузи су прогласили ‘Гагауску републику’), независност траже Придњестровска република и Молдавија (присаједињена Совјетском Савезу договором Молотова и Рибентропа, 1940. године.).

Из Совјетског Савеза иступају Литванија, Естонија, Летонија, Грузија и Јерменија. Појачавају се постојећи сукоби и јављају нова жаришта: Азербејџан, Јерменија, Грузија, Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Таџикистан, Молдавија. Са таквим стањем улази се у 1991. годину, током које је (у августу) изведен, а потом убрзо угушен, покушај државног удара од стране ‘центра’ (Генадиј Јанајев); Горбачова изолују, а Борис Јељцин преузима контролу над савезним органима. Пут ка новој државној организацији тиме је отворен. Крајем те године Горбачов одлази са руководећег положаја испраћен похвалама Запада и осудама Истока. Кинески званични коментар је кратак: ‘Горбачовљево ново мишљење, гласност и плурализам донели су само политички хаос, етничке сукобе и економску кризу у Совјетском Савезу’. Наизглед, сви су били у праву.“ (Ранковић, 1994, стр. 142-143. )

„Сâма ликвидација Совјетског Савеза догодила се једног лепог зимског ‘дана’: био је то 8. децембар 1991. године, у месташцу Вискули, у Белошевској пушци у Белорусији. (Ђукић, 2011, стр. 41). То мало место налазило се на сâмој граници са Пољском, на граници коју је лично исцртао Стаљин. Да ли је то можда симболика? Од доласка на власт Михаила Горбачова, у темељ совјетске грађевине убациване су све разорније мине, а операција ликвидације једне од најмоћнијих империја се само завршила крајем те 1991. године, када је Совјетском Савезу констатована смрт. Народу је објављено да ‘СССР као геополитичка реалност више не постоји’.“ (Ђукић, 2012. стр. 19-20)

Још једна империја отишла је у историју, још један човек је дао допринос обележавању краја једног и почетка другог миленијума. Ланац догађаја је потресао Совјетски Савез, а човек који је дошао на власт као велика нада, у историји Совјетског Савеза ће остати уписан као владар који је за шест година срушио све што се градило вековима.

Горбачов је стекао епитет човека који је угрозио постојање руског народа, човека који није схватио да је Хладни рат само он завршио, али не и друга страна. Границе НАТО пакта сада су на руским границама, а и уједињена Немачка је на супротној страни шаховске табле. Реформама је само довео до тога да исти ти непријатељи контролишу део руске привреде. Хтео је да престроји Русију, али је помогао престројавању НАТО пакта ка Русији.

________________________________________________________________________________

Литература:

Гајић, Александар. „Џозеф Нај и спорне димензије руске моћи“. Национални интерес  1 (2017). http://www.nacionalniinteres.rs/arhiva/ni-28-1-2017/NI%201-2017%206-7-2016.pdf (преузето 23. маја 2018.)

Горбачов, Михаил. Сам са собом, Београд: Laguna, 2014.

Ђукић, Срећко. Крај СССР-а и распад Русије. Београд: Службени гласник, 2011.

Ђукић, Срећко. Повратак савеза, Београд: Службени гласник, 2012.

Ђурковић, Миша. „Русија и откривање меке моћи“, Национални интерес, 1-3, ИПС, Београд, 2008, стр. 25-54.

Медведев, Рој. Борис Јељцин – Русија на крају XX века, Београд: Службени гласник, 2009.

Ранковић, Миодраг. „Распад социјалистичких и друштвених система у Европи“. Sociološki pregled 2 (1994). http://www.socioloskipregled.org.rs/2017/08/15/socioloski-pregled-1994/ (преузето 23. маја 2018.)

Nye, Joseph. “The Future of Russian-American Relations”, Horizons 2, 2015, CIRSD, Belgrade, 2015, p. 34-42.

“USSR: Domestic fallout from the Afghan war”, Central Intelligence Agency, February 1988, p. 1-23. https://www.cia.gov/library/readingroom/docs/DOC_0000500659.pdf

 

Насловна фотографија: Rick Wilking/Reuters

 

Извор geopolitica.ru

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.