МАРКО ТАНАСКОВИЋ: Зашто је за Србе важно да Трамп победи?

Већ узавреле политичке страсти и идеолошке поделе у Сједињеним Државама додатно су распаљене великом политичком, економском и социјалном кризом услед пандемије вируса корона, због које је досад преминуло преко сто хиљада Американаца, а више од 30 милиона њих остало без посла, да би, као уље на ватру, дошли и велики расни немири изазвани скандалозним убиством Афроамериканца Џорџа Флојда у Минеаполису, кога је при хапшењу, директним притиском колена на врат, угушио припадник локалне полиције Дерек Шовин.

Овај камером забележени догађај, још један у наизглед бескрајном низу случајева испољавања полицијске бруталности над грађанима тамније пути, био је окидач за масовне протесте широм Америке, који су се брзо изметнули у оргије стихијског, пљачкашког дивљања и неселективне деструкције. На улице су, поред мирних демонстраната, изашле и разне криминалне банде и хулигани, као и координирани антифа активисти и други професионални револуционари с нама добро познатим стиснутим песницама и задатком да изазову што веће нереде и вандализам.

Објективно и оправдано незадовољство афроамеричке мањине (око 10 до 13 одсто становништва у САД) због системског расизма и дискриминаторског поступања полицијског апарата, као и бројне друге тињајуће социјалне тензије и антагонизми, искоришћени су у циљу покретања прве америчке „обојене револуције“ за унутрашњу употребу, баш онако како је претходне јесени најављено у филму Тода Филипса „Џокер“, у чему су појединци са осећањем за иронију видели својеврсно задовољење поетске и космичке правде.

ШТА ЈЕ СРПСКИ ИНТЕРЕС?
У Србији су претходних дана такође многи били понети правдољубивим и осветничким импулсима, дајући одушка разумљивој злурадости и антиамериканизму, па су навијачки уживали у сликама хаоса и насиља на америчким улицама (водећи се оном старом – ко другоме јаму копа…), а да нису превише размишљали куда ти протести воде и ко их усмерава. Ако је њихов крајњи циљ да осујете реизбор Доналда Трампа, како тренутно свакако издалека изгледа, онда би српски народ према њима морао да има приличну дозу резерве. Јер тренутно не постоји важнији спољнополитички интерес за Србију и Србе од тога да и у следеће четири године у Белој кући станује Доналд Трамп, а не Џозеф Бајден.

Сви наши најважнији национални интереси и најосетљивија стратешка питања, од решавања косовског „Гордијевог чвора“ преко затегнуте ситуације са Црном Гором, до статуса Републике Српске, све би се осетно могло погоршати по Србију ако би се на власт у Америци вратила „дубока држава“ с Бајденом на челу. Питање је само да ли смо довољно свесни колико су за нашу судбину важни новембарски избори и шта је све у игри. Наравно, наше могућности да делујемо у правцу за нас пожељног исхода су минималне (осим Срба са бирачким правом у САД), али барем не морамо да навијамо за сопствену пропаст.

Велики део одговорности за конфузију и незнање који код нас владају у погледу врло сложене и запаљиве политичке ситуације у Америци, али и потенцијалних реперкусија те ситуације на наше животе у Србији, сносе и домаћи медији. Не само да смо у прошлости имали случајеве магазина који су ишли толико далеко у свом непрофесионализму да су бомбастично пласирали измишљене интервјуе с Доналдом Трампом и уметали своје речи у његова уста, већ генерално можемо да констатујемо да је српско новинарско-аналитичко покривање и тумачење Америке и њеног председника у протекле четири године углавном ишло из једне крајности у другу.

Док су прорежимски таблоиди и телевизије некритички величали Трампа и подгревали нереална очекивања код патриотског дела популације, они медији који воле сами себе да називају независним (читај прозападни и глобалистички) преузели су, од својих америчких продемократских покровитеља и колега, изразито негативан приказ Трампа као агресивног расисте и некомпетентног, нарцисоидног кловна који сваког часа може читаву планету да погура у правцу тоталног уништења. О Трампу се у таквим медијима ових дана, из уста разних самозваних експерата и новинарских доајена, могу чути свакакве лажи и бесмислице, па и то да му је отац био члан Кју-клукс-клана (што је још пре четири године раскринкано и доказано као неистина) и да су нереди у Америци тобоже у његовом интересу, јер губи од Бајдена по истраживањима јавног мњења.

Недовољно је, на пример, у српским али и светским медијима коментарисана и истицана чињеница да је Трамп, такав какав јесте, први амерички председник од краја Другог светског рата који није у свом првом мандату започео ниједан нови рат или војну интервенцију, те да је на тај начин свакако постао амерички председник чије су одлуке довеле до убедљиво најмање неамеричких цивилних жртава у глобалним оквирима. Такође, он је први у низу америчких председника још од Џимија Картера који је смањио, а не повећао присуство америчких војника у иностранству, а недавно је најављено и ново повлачење 9.500 војника из база у Немачкој, што се уклапа у Трампову политику „Америка на првом месту“. Управо због тог, на делима потврђеног, изолационистичког курса прослављени француски књижевник Мишел Уелбек недавно га је прогласио за убедљиво најбољег америчког председника коме је био савременик. Трампов претходник Обама, медијски миљеник и „аконтацијски“ добитник Нобелове награде за мир, неоспорно је имао углађенији наступ и умивенију и милозвучнију реторику, али је исто тако дроновима сурово сејао смрт по Блиском истоку и дириговао из даљине крвавим прокси сукобима и грађанским ратовима у Либији, Сирији и Украјини.

На глобалном плану, Трампово залагање за традиционалне вредности и прокламована борба против тзв. дубоке државе и њених међународних актера и агената довела је до мобилизације и јачања суверенистичких и националних снага, а његов антологијски говор са заседања Генералне скупштине Уједињених нација из септембра прошле године у коме је недвосмислено прогласио да будућност „не припада глобалистима, већ родољубима из суверених и независних нација“ једног дана могао би се читати као програмски текст новог мултиполарног поретка у настајању. Што се тиче Срба, они за сада објективно немају разлога да буду незадовољни Трамповом администрацијом, иако су код многих претерана иницијална еуфорија и велика очекивања уступили место разочарању. Замера му се што није, у најмању руку, већ повукао признање Косова и упутио понизно извињење за НАТО агресију 1999, али сви који имају барем површну представу како велике силе и међународни односи функционишу знају да би то било потпуно нереално очекивати.

ПИТАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
У сваком случају, наслеђени проблем Косова за Трампа није спољнополитички приоритет и, после одређених покушаја почетком прошле године да дође до некаквог брзог решења, чини се да је процес преговарања остављен да иде својим током, без икаквих постављених рокова и уз приметно попуштање притиска на српску страну. Трампов изасланик за преговоре Београда и Приштине Ричард Гренел у више наврата је показao доста разумевања и уважавања за ставове српских званичника, што је многе познаваоце прилика у региону изненадило, па смо чак могли да прочитамо и мишљење бившег америчког амбасадора у Бугарској и бившег помоћника генералног секретара НАТО-а Џејмса Пердјуа који је у априлу ове године написао за портал „Хил“ текст у коме критикује Трампа и Гренела што превише фаворизују српску позицију у односу према Косову, доводећи то у везу с тајним договорима и наводним обавезама које Трамп има према руском председнику Владимиру Путину.

Приметно релаксирање односа с Москвом и идентификација Кине као главног глобалног такмаца од стране Трампове администрације такође иду наруку Србији, јер нас барем привремено склања, као перципираног традиционалног руског савезника, с оне ужарене геополитичке „линије ватре“ о којој је својевремено отворено говорио тадашњи државни секретар САД Џон Кери. Трамповим повлачењем с Блиског истока и премештањем тежишта америчке спољне политике на Пацифик и Латинску Америку, престаје и потреба за досадашњом праксом компензације и намиривања муслиманских интереса преко српских леђа. Уосталом познато је из прошлости да америчка савезништва и спонзорства (осим у случају Израела) никада нису дугорочна и нераскидива.

Није незамисливо да, као што је у највећој мери вратио америчке војника с Блиског истока, Трамп у једном тренутку повуче америчке трупе с Косова и напусти Бондстил. Ту могућност најавио је и Трампов син Доналд Трамп млађи када је на Твитеру подржао став америчког сенатора Дејвида Пердјуа да Америка треба да преиспита своје присуство на Косову, ако Приштина није „у потпуности посвећена миру“. Исто тако, треба се подсетити Трампове изјаве из 2018, која никако није била случајна, да нема намеру да због „агресивних људи из мале Црне Горе покреће Трећи светски рат“ и ставити је у контекст данашње ситуације у којој црногорски режим дискриминацијом и репресијом према СПЦ и тамошњим Србима упорно покушава да Београд (и преко њега вероватно Русију) увуче у отворени конфликт.

Користи од потенцијалне Трампове победе за Србе иду даље и захватају дубље од директних спољнополитичких одлука и потеза његове администрације. Чињеница да је Трамп у перманентном рату с већином медија главног тока у Америци, да их разобличава у њиховим неистинама и спиновима на сваком кораку и да је америчке уши навикао на дисквалификацију доскоро недодирљивог „Си-Ен-Ена“ као дисеминатора „лажних вести“ од епохалног је значаја за нас, јер релативизује пропагандну „истину“ засновану управо на извештавању тих медија током 1990-их, отварајући нам додатни простор да у наредним годинама мењамо неповољне наративе из блиске прошлости и да дестигматизујемо српску ратну улогу.

У Трамповој Америци биће и те како могући случајеви попут оног недавног из Чикага у коме је средњошколка српског порекла Катарина Ристић својом упорношћу и дипломатском вештином успела да промени школске уџбенике из историје за свој округ како би у њима могло да се прочита објективније и уравнотеженије виђење распада Југославије и грађанских ратова који су уследили. Добро би било када би наши званичници и дипломате, али и утицајни људи из српске дијаспоре у Америци заузели далеко активнији приступ и користили сваку прилику да подсете Трампа и њему блиске људе да су његови непријатељи исти они људи који су нас бомбардовали и сатанизовали, исти они који данас имају споменике захвалности и ауто-путеве с именима њихове деце по окупираном Косову.

Извесно је да с Бајденом, који је био један од главних албанских лобиста и демократских ратнохушкача током деведесетих и који је Србе називао „неписменим дегенерицима које треба ставити у логоре“, не постоји ни промил шансе да се барем неке неправде према Србији исправе. С Трампом на челу Америке, какав год да је, та шанса постоји. Било би сулудо правити се да нам је свеједно.