Марко Танасковић: „Сабља“ – серијска доза бесмисла

Одавно се није подигло више прашине око нечег тако осредњег као што је случај са серијом „Сабља“ која је, након осам епизода, прошле недеље завршила емитовање на државној телевизији.

О овом пројекту дуго се причало у медијима, припрема и реализација трајале су годинама, а у више наврата одлагано је емитовање већ снимљеног материјала, како се шушка из политичких разлога, јер је садржај оцењен као превише шкакљив и контроверзан.

Велика очекивања јавности додатно су подгрејана када је у априлу објављена вест да је серија награђена на Канском фестивалу за најбољи глумачки ансамбл што је требало да нас наведе на закључак да се ради о делу високог уметничког квалитета.

Идеја да ће српска јавност коначно добити дефинитивну драмску верзију и екранизацију случаја атентата на српског премијера Зорана Ђинђића и опсежне полицијске акције која је након тога уследила створила је грозницу ишчекивања која је трајала све до почетка новембра када је емитована прва епизода. Већ након првих четрдесетак минута било је јасно да је у питању, у најбољем случају, просечно остварење које оваплоћује ону добро познату домаћу изреку о гори која се громогласно тресла, али је на крају породила само једног малог миша.

Од самог почетка било је очигледно да је читава серија написана врло тенденциозно са жељом да се одређени актери ослободе одговорности и прикажу у позитивном светлу, а да се сва кривица свали на неке друге политичке фигуре и центре моћи. Временска дистанца од две деценије није допринела да се за милиметар одмакнемо од званичне верзије која је медијски „закуцана“ одмах након проглашења ванредног стања и да се храбрије проговори о другачијем сценарију по коме су догађаји одвијали и могућим алтернативним мотивима и разлозима за гнусан злочин који је шокирао целу планету и заувек променио српски историјски пут.

Иако аутори инсистирају да је серија апсолутно фактографски веродостојна, јер је рађена на основу судских записника и докумената из истраге, то напросто није истина, јер је измишљено и придодато неколико кључних ликова, наводно из жеље да публика лакше разуме и идентификује се са дешавањима у постпетооктобарској Србији.

Таква уметничка слобода и драматуршки захват нису проблематични, рецимо, у изврсној британској серији „Рим“, где су такође измишљени ликови двојице војника који се уплићу у преломне тренутке римске историје, јер се ради о свима познатим и већ историјски „пресуђеним“ догађајима који су се одиграли пре скоро две хиљаде година, али јесте када говоримо о релативно свежим и контроверзним дешавањима чији су актери већином још увек живи и присутни у јавности.

Посебно је проблематично ако су измишљени ликови ти који су главни преносиоци политичких и идеолошких порука, као што је случај у „Сабљи“, али и у серији „Чернобиљ“ која се на сличан начин перфидно поигравала са историјском истином кроз употребу измишљених ликова. Тада нешто што се рекламира и претендује да буде квазидокументарна, објективна рекреација једног стварног догађаја постаје плод фикције и платформа за учитавање и пласирање сопствених политичких предрасуда и крајње субјективних судова.

Јер, ако се за крунски доказ постојања полицијске дубоке државе и „мрачног удбашког и националистичког срца таме“, које наставља несметано да ведри и облачи и након атентата на Ђинђића и саме полицијске акције „Сабље“, узима измишљени покушај снајперског атентата на измишљену новинарку, онда је јасно да аргументација и порука твораца серије стоји на стакленим ногама.

Исто тако, проблематично је селективно бирање и истицање одређених стварних догађаја у изградњи наратива, уз потпуно игнорисање неких других, подједнако важних, који не иду у прилог званичној верзији. Па тако у серији можемо да видимо млаке и оправдавајуће реакције Коштунице и његовог кабинета на побуну ЈСО, као и категоричко одбијање председника СРЈ да након Петог октобра незаконито смени начелника ДБ-а Радета Марковића који увелико уништава доказе, чиме се перфидно гради узрочно-последична веза између Коштунице и самог атентата, али нема рецимо ни помена убиства Момира Гавриловића, пензионисаног обавештајца који ликвидиран само неколико сати након састанка на коме је упозорио Коштуничине саветнике на везе сурчинског и земунског клана са појединим људима у премијеровом окружењу.

Нема ни стопроцентно стварних сцена раздраганог брчкања на базену у Шилеровој одређених министара и представника власти, као ни помињања такође судски потврђене чињенице да је управо један од вођа ДОС-а обилазио Земунце у Централном затвору након што су ухапшени у Француској, као и да је приликом тих посета, по сведочењу више стражара, демонстрирао присност која превазилази оквире односа обичних познаника.

Такве тенденциозне омашке и пропусти чине да озбиљно посумњамо у намере аутора серије, јер се не ради о дивљим спекулацијама и елементима који потпадају под теорије завере, већ о свима познатим и истрагом потврђеним подацима.

Чак и ако серију прихватимо као фактографски неаутентичну и политички пристрасну, она не испуњава ни своју чисто забављачку функцију. Заправо, може се рећи да је прилично досадна и развучена, а чак су пропуштене добре прилике да се неке сцене, као што је пушкарање у Мељаку и ликвидација Спасојевића и Луковића, сниме на истински узбудљив начин, достојан првокласног политичког трилера или акционог филма. Ту је вероватно исто проблем био разилажење између званичне верзије и онога што нам приказане фотографије покојника и здрав разум налажу.

Једино што донекле вади серију јесте глума, већина глумаца коректно је одрадила поверени задатак, укључујући и Драгана Мићановића који је одлично „скинуо“ Ђинђића, али и ту није баш сасвим јасно зашто је постојала потреба да се ангажује толико бошњачких и хрватских глумаца у телевизијско остварење који је ипак превасходно српска прича.

Као што није јасно ни какав је интерес имао Национални филмски центар Бугарске да буде један од главних кофинансијера пројекта, мада је то вероватно у питању посредан начин да европски фондовски новац стигне до „храбрих“ и самокритичних српских филмаџија.

Оно што јесте сасвим јасно и разумљиво јесте огроман ветар у леђа који је серија добила у регионалним оквирима, укључујући ту и ударно место на ХБО Макс платформи која је уврстила у своју понуду, баш као и прошлогодишњу серију „Деца зла“ која такође говори о мрачној страни српског ратовања током деведесетих.

У том смислу, „Сабља“ само потврђује све оне лоше стереотипе о Србији Слободана Милошевића који су канонски део хашког наратива о распаду Југославије који се брижљиво негује у Загребу, Сарајеву и другим републичким престоницама. То је вероватно и главни смисао и разлог за постојање овог у суштини пропагандног памфлета које не само да неће допринети расветљавању истине о убиству Ђинђића, већ ће поново оживети и продубити старе српске поделе и антагонизме.