МАРКО ТАНАСКОВИЋ: О Нотр Даму уз шољицу Старбаксове кафе

Мазохистичка, самопонижавајућа жеља Срба да се допадну Западу манифестовала се током ове текуће недеље у два наизглед различита, а заправо дубоко повезана случаја. У првом, након разорног пожара у Богородичиној цркви у Паризу, одређен број Срба, наглашеног космополитског усмерења, осетио је неиздрживу потребу да на друштвеним мрежама нападно изрази своју дубоку погођеност и емотивни бол изазване овим трагичним догађајем.

Пљуштали су носталгични селфији из прошлости са катедралом у позадини, а у коментарима и текстовима истицана је неутешна туга и очајање због потенцијалног губитка овог чувеног бисера готске архитектуре и симбола Париза.

Неки су ишли толико далеко у својим ламентима и жалопојкама да се основано могло помислити да говоре о неком преминулом члану своје најуже породице, а не о „хрпи камења“ удаљеној скоро 2000 километара од Београда.

У реду, слажем се, не треба ствари тако банализовати, Нотр Дам је сакрална грађевина изузетне лепоте и великог историјског значаја, а свакако да се овде мора радити о продуховљеним и побожним индивидуама које осећају дубоку, мистичну повезаност са заједничком културном баштином Европе и приврженост изворним хришћанским вредностима које ова средњовековна катедрала симболизује.

Селективна осетљивост

Ако ствари посматрамо из тог угла, онда је сасвим логично и оправдано запитати се зашто су изостале сличне емотивне реакције и изливи туге када је 2004. горео Хиландар?

Или када су током мартовског погрома од стране шиптарских терориста и дивљака запаљени Манастир Свети Архангели у Призрену и црква Богородице Љевишке?

Добро, знам шта ћете рећи, то је било пре петнаест година, интернет је код нас још увек био у повоју, а друштвене мреже нису ни постојале у данашњем облику, али свеједно не памтим да је владала оваква општа утученост међу нашим хипер-осетљивим грађанством.

Манастир Хиландар је једнако стар као Нотр Дам, а, иако му Виктор Иго није посветио роман, за Србе би ипак требало да има неупоредиво већи духовни, културни и историјски значај.

Такође, када је пре три године, у сумњивом пожару, до темеља изгорела црква Светог Саве у Њујорку, која је важно саборно окупљалиште српске дијаспоре у Америци, поново су изостале масовне реакције и свеопшта забринутост.

Друштвене мреже тада су већ биле у свом зениту, а исти ти ожалошћени љубитељи сакралне архитектуре и чувари хришћанске баштине, уз част изузецима, који су пре неколико дана неутешно плакали за Нотр Дамом били су потпуно незаинтересовани и равнодушни на призоре једне друге богомоље у пламену, и то богомоље која припада, условно речено, њиховој цркви и њиховом народу.

Чини се да управо у том грму лежи зец, односно да за један део српског народа једино вредно дивљења и оплакивања јесте оно што припада другима, а пре свега западној цивилизацији.

Испоставило се да је у том сегменту популације тугу за Нотр Дамом брзо заменило узбуђење због отварања прве Старбакс кафетерије у Србији.

На дан отварања, у Кнез Михаиловој улици, испред тржног центра Рајићева, у коме се локал налази, формирали су се дугачки редови махом младих људи који су били спремни да чекају и по неколико сати како би, међу првима, дошли до своје Старбакс кафе. Наравно, како се могло и претпоставити, поново су друштвене мреже биле преплављене селфијима оних који су желели да се похвале да су узели учешћа у тзв. „старбакс искуству“, то јест да су били спремни да плате двоструко више него обично за тамни напитак само ако на амбалажи стоји лого те чувене компаније.

Кад ругачи постану чекачи

Многе старије суграђане ова необична ситуација подсетила је на 1989. и велику помаму која је пратила отварање првог Мекдоналдс ресторана у бившој Југославији, када су се непрегледни редови гладних „чекача“ простирали дуж целе Славије.

Био је то незванични почетак потрошачког друштва у Источној Европи које је, у наш део бивше државе, ипак дошло нешто касније због добро познатих околности у виду ратова и санкција.

Може се рећи да је то закашњење код неких створило већи степен фрустрације и нарочиту глад за иностраним маркама и брендовима, па и за доказано штетним „џанк фуд“ производнима, што је и довело до оваквих трагикомичних сцена у којима се људи у сиромашним земљама добровољно понижавају и гурају у редовима како би напунили џепове великих корпорација.

Многи нису одолели да истакну иронију у чињеници да многи међу онима који су чекали сатима на кафу у Старбаксу вероватно спадају у ред хумориста аматера који су на друштвеним мрежама прилично окрутно и бездушно исмевали пензионере и друге своје суграђане са нижим примањима који су се на отварању Лидла отимали за јефтину смрзнуту пилетину.

Ако се за ове друге и може рећи да су пристајањем на самопонижавање остварили барем неку конкретну корист, у случају ових првих заиста нема адекватног објашњења, осим малограђанске и провинцијалне фасцинације белосветским новотаријама.

Општу егзалтираност и свечану атмосферу на отварању Старбакса додатно је увећало присуство градских званичника и политичара који су се понашали тако славодобитно поносно као да су, у најмању руку, отворили прву линију београдског метроа, а не још једну у низу подружница гигантског корпоративног угоститељског ланца који је познат по томе да бедно плаћа своје запослене и да, на конто тога, убире огромне профите.

Истакнут је велики успех у томе што је чувена компанија пристала да свој натпис испише и на ћирилици, чиме је наводно показала колико поштује нашу земљу, наш језик и културу, али ни реч није речена о томе да Старбакс не крије да, при прављању својих напитака, користи ГМО соју и друге намирнице које су и даље званично забрањене у Србији.

Две манифестације, један тренд

Старбакс, иначе, свој имиџ прогресивне и друштвено одговорне компаније гради на тврдњи да наводно купују органски и „етички“ узгајану кафу од произвођача, по највећим могућим ценама, чиме доприносе редистрибуцији богатства на планети и чине производњу кафе првим потпуно еколошки одрживим послом у пољопривредном сектору.

Такође, пре неколико месеци Старбакс је постао један од првих угоститељских ланаца који је омогућио бесплатну употребу својих тоалета, не само за муштерије већ и за све оне који у великој или малој нужди долазе са улице, што је њихове ресторане и кафетерије учинило изузетно популарним и посећеним.

Само, будите на опрезу, Старбакс не признаје наметнуте традиционалне џендер улоге, па тако у женском тоалету можете да налетите на неког брадатог рмпалију са висуљком међу ногама који се изнутра осећа као дама, и обратно.
Када се све узме у обзир, можемо закљутити да су (претерана) туга због Нотр Дама и (претерано) узбуђење због Старбаксове прескупе кафе за понети заправо две манифестације истог помодног тренда, односно потребе да се по сваку цену и у свакој прилици демонстрира припадност и оданост западноевропском, глобализованом цивилизацијском обрасцу и пратећем вредносном коду.

Хтели ми то да признамо или не, очи многих наших национално еманципованих сународника и даље су пре свега упрте према Западу, а њихову љубав и фасцинацију свиме што има предзнак западног нимало није умањио маћехински, неправедан однос тог истог Запада према српским националним интересима.

За идентитет тих људи, који уопште нису у тако драстичној мањини како се обично мисли, Нотр Дам и Старбакс кафа имају далеко већи значај него, рецимо, српски манастири и цркве на Косову и Метохији или књижевни опус Милоша Црњанског.

Некада, између два светска рата, говорило се, помало поспрдно, да припадници српске грађанске елите отварају кишобране сваки пут када чују да пада киша у Паризу, док данас њихови самозвани потомци на вест о пљуску у граду светлости одмах егзибиционистички каче селфије у којима се јасно види да су и они покисли, док у рукама поносно држе и испијају гутљаје престижне кафе са Старбакс логом.

Извор: Нови Стандард