Можда сте током последњих недеља на друштвеним мрежама приметили необичан слоган „Напред, Брендоне“ (Let’s go Brandon!) који се често, наизглед ван било каквог смисленог контекста, појављује у мимовима и хештеговима објава које су критички или иронично интониране према актуелној председничкој администрацији и Демократској странци.

Порекло слогана вуче корене с једне од аутомобилских трка Наскара, одржане почетком октобра у Алабами, током које је публика окупљена на овом ауто-мото спектаклу спонтано почела хорски да узвикује псовку упућену председнику Џозефу Бајдену. У жељи да некако, пред вишемилионским телевизијским аудиторијумом, смањи бламажу за одсутног председника, новинарка „Ен-Би-Си спортса“ Кели Ставаст покушала је прво да пређе преко бучног и непријатног скандирања, а затим и да га гледаоцима представи као израз подршке возачу Брендону Брауну који је победио на тој трци. Па је тако, у интерпретацији несрећне и очигледно наглуве новинарке, „Је**ш Џоа Бајдена“ постало „Напред, Брендоне“, што је одмах изазвало салве поспрдних реакција и саркастичног исмевања на друштвеним мрежама.

Слоган је муњевитом брзином постао виралан, као својеврсна шифрована увреда упућена Бајдену и „дубокој држави“ која се није могла цензурисати на мрежама због своје двосмислености, и која је у подједнакој мери изражавала презир и према неспособној новој администрацији, што је на власт дошла на вишеструко спорним изборима пре годину дана, али и према трагикомичним покушајима америчких мејнстрим медија да на сваки начин сакрију катастрофалне резултате Бајденових политичких потеза и његове небројене лапсусе, гафове и брљотине.

Почетак незаустављивог таласа

Овај духовити мим постао је толико видљив и свеприсутан у популарној култури да су врло брзо почеле широм Америке да се продају мајице, капе и шоље с том паролом, али и да се снимају реп песме које тобоже бодре „Брендона“, од којих је једна чак стигла до првог места АјТјунс топ-листе стримованих хитова. Одједном су сви виђенији конзервативци и традиционалисти у Америци пожелели да учествују у овој ненамерној, ироничној зезанцији, која је потврдила да се смисао за хумор и субверзију данас далеко чешће среће на десној страни политичког спектра.

Републиканци су такође пригрлили слоган од самог почетка, препознавши у овој спонтаној манифестацији народног гнева згодну прилику да поентирају против својих ривала из редова демократа, па су сенатори попут Теда Круза и Била Поузија користили слоган у својим твитовима и наступима пред Конгресом, а Лорен Боберт, републиканска представница из Колорада, носила је на хаљини током једне Трампове журке у ризорту на Флориди натпис „Напред, Брендоне“, као очигледну пародију на свечану тоалету коју је с натписом „Опорезујте богате“ током Мет Гала бала њујоршке плутократије прошетала икона радикалне левице Александрија Окасио Кортез.

Популарна водитељка „Фокс њуза“ и нескривени Трампов симпатизер Томи Лaхрен усхићено је написала, након недавне велике републиканске победе на гувернерским изборима у Вирџинији: „Ово је почетак масовног и незаустављивог црвеног таласа. Долазимо да повратимо наша права и наше слободе, следећи на реду су Конгрес и Бела кућа. Напред, Брендоне!“ Ова објава само је једна од многих сличних медијских садржаја у којима се доводе у везу недавни успеси Републиканске партије с овим антибајденовским еуфемистичким покличем.

Црвени талас, у америчком политичком вернакулару, означава велике добитке Републиканске странке на неколико везаних изборних јединица. У већ помињаној Вирџинији, традиционално „плавој“ држави коју је Бајден добио на прошлогодишњим изборима с десет процентних поена вишка, републиканци су успели да, први пут после више од десет година, поврате гувернерску фотељу. У Њу Џерзију је мало фалило да понове тај успех, и то у држави која је још „плавља“ и коју је Бајден прошле године надмоћно освојио с разликом већом од 16 одсто, док су готово сви локални избори по окрузима у Њујорку припали републиканцима, што се готово никада не дешава. Из овог прилично солидног и репрезентативног изборног узорка може се закључити да су бирачи широм САД изузетно незадовољни досадашњим Бајденовим учинком и лидерством.

Постоје тумачења у политичкој теорији да су оваква колебања бирача и прелазак на другу страну уобичајени, јер након победе једне партије на главним, председничким изборима долази до пада ентузијазма бирача те странке и већег степена њихове апстиненције, али анкете и истраживања јавног мњења показују да је код великог броја традиционалних демократских бирача превагнуло разочарање Бајденом и Камалом Харис, а не гласачки замор као разлог неизласка.

Масовно отрежњење

Као да је наступило масовно отрежњење након Трамповог одласка, слично разочаравајућој спознаји која је уследила у Србији након Петог октобра, а то је, лаконски речено, да је „све исто, само њега нема“. Након антитрамповске хистерије коју су четири године креирали и подстицали медији главног тока, створио се утисак да је довољно да се уклони зли наранџасти човек из Беле куће и да ће, као након замахивања чаробним штапићем, сви проблеми преко ноћи нестати. А то се није догодило, чак се може рећи да су се проблеми умножили и додатно усложили.

На спољнополитичком плану САД су доживеле незапамћено понижење током евакуације и неславног војног напуштања Авганистана, које је оставило горак укус у устима многих патриотски настројених Американаца, јер је оголило реалност да је време америчке необуздане самовоље и неупитне глобалне моћи извесно прошло. Унутрашње прилике у Америци оптерећене су и даље тињајућом пандемијом вируса COVID-19 и његових на вакцине отпорних мутација, привреда се не опоравља довољно брзо, инфлација је на тридесетогодишњем врхунцу, цене дивљају без икаквих граница, трговина је паралисана несташицама горива и колапсима у ланцима снабдевања, чак и најосновнијих намирница.

Очигледно је такође да је Демократска странка отишла превише улево, односно да је идентитетска питања и тзв. woke идеологију поставила на пиједестал далеко изнад економских интереса радничке класе и модерног прекаријата, због чега је наставила да губи бираче међу својом некадашњом гласачком базом.

Чак су и неки колумнисти Њујорк тајмса, попут Морин Дауд, иначе традиционално наклоњени демократама, почели да упозоравају руководство странке да морају мало да, колоквијално речено, „смање доживљај“ што се тиче прогресивистичких идеја и да се врате на позиције политичког центра, јер ће им се у супротном Доналд Трамп вратити у великом стилу за три године у Белу кућу.

Амерички парадокс

Сви ови наведени разлози за пад популарности демократа би још можда и могли да се „испеглају“, односно неутралишу медијском какофонијом различитих слаткоречивих аналитичара и коментатора, али је тешко, чак и најнаивнијем бирачу, да поверује у оптимистичне прогнозе и бајковите будуће сценарије препорода САД под демократском администрацијом, док амерички брод за (барем формалног) кормилара има очигледно сенилну особу.

Бајден је у више наврата падао и посртао у јавности, заспао неколико пута током важних састанака и нервозно гледао на сат током сахране војника погинулих у Авганистану, наводно се и унередио за време сусрета с папом Франциском у Ватикану због чега је био принуђен да промени одело током посете.

Имајући у виду како је Бајден дошао на власт, односно да готово пола Америке верује да је резултат прошлогодишњих избора последица изборне преваре и/или отворене крађе гласова, онда је сасвим логично да мучно осећање недостатка демократије и непоштовања народне воље експлодира као увредљиво и простачко скандирање на спортским стадионима. И да се, у атмосфери драконске медијске цензуре и надзора какво влада на готово свим телевизијама и друштвеним мрежама, такво осећање мора субверзивно ширити у виду двосмисленог хумористичког мима, баш као што је, током литија у Црној Гори, српска тробојка била креативно „шверцована“ на интернету у облику Великог Штрумфа, или као што млади српски мимери преводе име генерала Младића на енглески (Вoрху Јангмен) како би заобишли керберске алгоритме и неизбежне блокаде и брисања када исписују своје оде дивљења и поштовања овом, од стране глобалистичке полиције мисли, проказаном и забрањеном српском јунаку.

Другим речима, уместо да „недемократска“ и „нецивилизована“ Србија, у смислу вредности и политичке културе, постане као Америка, у шта су уложени милиони долара и године и године преваспитавања и лоботомизирајуће пропаганде, Америка је парадоксално постала више налик Србији и Црној Гори. Или можда пре позној, посттитовској Југославији, што ћемо тек видети.

Извор Печат, 19. новембар 2021.