Марко Танасковић: Клечање на глобалистичком кукурузу

Репрезентација Србије у фудбалу поново је пронашла начин да разочара читаву нацију. Овог пута незадовољство навијача није изазвано лошом и безвољном игром, јер се, што се тиче самог фудбала, репрезентација очевидно препородила под селектором Драганом Стојковићем Пиксијем, па је и против Ирске приказала доминантну, нападачку игру током већег дела утакмице, иако је у самом финишу меча неспретним аутоголом несрећно прокоцкала заслужену победу и можда тиме угрозила пласман на Светско првенство у Катару. Не, овог пута није био проблем у фудбалу и у залагању репрезентативаца. Проблем је био у ванспортским, политичким разлозима, односно у чињеници да су пре почетка утакмице српски репрезентативци клечали, заједно са ирским играчима, како би овим чином изразили солидарност са БЛМ покретом и указали на проблем расизма у фудбалу.

Многим Србима није било право да виде своје представнике и спортске јунаке како понизно клече због нечега што нема апсолутно никакве везе са нашим народом и његовом историјом, нарочито пошто смо недавно имали прилику на Европском првенству у фудбалу да видимо репрезентативце Мађарске, Пољске, Русије и неких других земаља како одбијају да учествују у овом нејасном глобалистичком ритуалу УЕФА и ФИФА организација, за који више нико није сасвим сигуран шта значи и коме је заиста упућен.

Проблем расизма у фудбалу неспорно постоји одавно, вређање тамнопутих фудбалера на расној основи један је од видова психолошког рата који домаћи навијачи широм света воде против гостујућих екипа. Против те појаве биле су организоване бројне кампање у прошлости и носиле су се различите траке и пришивени симболи на дресовима како би се скренула пажња на потребу расне толеранције, али није сасвим јасно да ли се овим актуелним падањем на колена исказује подршка тамнопутим фудбалерима или се тражи опрост за „белачке привилегије“ и ружну прошлост колонијалних, робовласничких империја. Ако је реч о овом другом, Србија и њени представници немају никаквог здраворазумског разлога, нити оправдања да се укључују у овај амбивалентни глобалистички тренд.

Обележје духа времена

Тренд клечања започео је афроамерички квотербек у америчком фудбалу Колин Каперник који је, у време честих полицијских напада на Афроамериканце, 2016. донео одлуку да више не стоји за време интонирања америчке химне, већ да, у знак протеста против полицијске бруталности и расне неједнакости, клечи. Убрзо су му се прикључили још неки рагбисти па је читава ствар од индивидуалног чина прерасла у широк друштвени покрет који је узбуркао духове и покренуо жустре расправе о патриотизму, расизму, праву на протест и професионалним обавезама спортиста.

Иако је постао херој афроамеричке заједнице и глобална икона активизма у рангу Мухамеда Алија, Колин Каперник је био прећутно најурен из Ен-Еф-Ел лиге јер ниједан клуб више није желео да му понуди уговор у страху од даље радикализације његових ставова. Клечање је, међутим, опстало као мода и својеврсно обележје духа времена, а његов трендсетер је своју популарност касније успео да наплати тиме што је постао бренд амбасадор Најки произвођача спортске опреме, који је желео да политички коректно „опере“ свој корпоративни имиџ и да се приближи афроамеричкој популацији.

Дакле, у својој инцијалној фази, клечање је било израз протеста тамнопутих спортиста против америчке химне и других симбола америчке државе која је према њима имала репресиван, маћехински однос. Након убиства Џорџа Флојда и расних нереда који су захватили читаву Америку током пролећа и лета 2020. године, клечање је попримило сасвим другачије значење и смисао. Одједном, више се није очекивало од црнаца да клече већ од свих других. Друштвене мреже биле су преплављене непријатним снимцима у којима су млади припадници беле расе, најчешће жене, били принуђени, да ли претњом јавног срамоћења или латентног насиља, да клече пред тамнопутим силеџијама и вандалима који су од њих захтевали да на тај начин симболично окају грехе својих предака робовласника.

Покрет БЛМ и његови различити огранци широм света вршили су притисак у јавном мњењу и агресивно промовисали клечање као врхунски морални чин, а поједине спортске организације и савези, попут Премијер лиге, ФИФА, Формуле 1 и МОК-а, усвојиле су га као полузванични део протокола који прати одржавање сваке спортске манифестације. Амерички Афроамерканци су, моћним медијским инжењерингом свести, канонизовани као једина дозвољена и апсолутно непогрешива жртва којој сви морају указивати поштовање и дивљење на сваком кораку. То је просто постало део универзалног, институционализованог бонтона и западне глобалистичке идеологије као ЛГБТ права, безусловна љубав према Фајзеровој вакцини и me too, феминистичка агенда. Свако ко би одбио да клечи или би, не дај Боже, изнео став да би сви људски животи требало да буду подједнако важни, а не само животи тамнопутих особа, ризиковао би да у глобалистичким либералним медијима буде проглашен за крипто-расисту и да, следствено томе, буде друштвено „поништен“.

На сву срећу, нису сви спортисти са одушевљењем прихватили овај наметнут и усиљен игроказ. Руски возач Формуле 1 Данил Квјат био је један од шесторице возача који су одбили да клече уочи старта Светског купа Формуле 1 у Аустрији. „Када су ми предложили клечање као гест борбе против расизма, све ми је било мало несхватљиво. То је, да тако кажем, против менталитета руског народа. Ми, Руси, клечимо пред отаџбином, заставом и Богом“, објаснио је он када је био суочен са злонамерно сроченим питањима западних новинара. Са друге стране, фудбалерке Аустралије одбиле су да клече током олимпијског меча са Новим Зеландом, бирајући уместо клечања да своје неслагање са расизмом искажу тако што су пре меча изнеле домородачку абориџинску заставу, јер је таква порука више у складу са историјом њихове земље и културе.

Занимљиво је да и у енглеској Премијер лиги, која је једна од првих пригрлила овај тренд, има све више фудбалера који одбијају да клече, међу којима су и тамнопути играчи попут Вилфреда Захе из Кристал Паласа и Лајла Тејлора из Нотингем Фореста. Они, по сопственим речима, подржавају борбу против расизма, али сматрају да је клечање постало испразан гест, али и да је БЛМ врло сумњива и штетна организација чије марксистичке циљеве не одобравају. Поставља се стога логично питање: какве везе српски фудбалери имају са БЛМ идеологијом, али и, шире посматрано, са проблемом расизма и неједнакости у западним друштвима?

Губитак самопоштовања

Србија никада није била колонијална сила која је експлоатисала робовску радну снагу и пљачкала природне ресурсе афричког континента. Ми немамо нечисту савест која произилази из трговине робљем и нељудског третмана према припадницима других раса. Напротив, баш су Словени, па и Срби, често током историје били у незавидној ситуацији да буду робовски плен различитих освајача, од Римљана преко арапских калифата до Османског царства. Дуго се чак међу појединим историчарима сматрало да име Словени потиче од латинског sclavus што је била именица која је означавала роба у Римском царству. Иако су такве теорије у међувремену побијене, нема никакве сумње да су Словени и те како добро упознати са трауматичним ускраћивањем слободе и људског достојанства које прати пад у робовски статус.

Исто тако, Срби могу поносно да држе главу горе јер су 1835. године, у време док су у Америци црнци и даље били угњетававни као робови који су масовно били изложени линчовањима и сакаћењу, а у Белгији држали тамнопуту децу из Африке изложену као звери у зоолошким вртовима, они усвојили један од најнапреднијих и најслободоумнијих устава у Европи, какав је био краткотрајни Сретењски устав, у коме јасно и недвосмислено пише да сваки роб који ступи на српско тло аутоматски постаје слободан човек. За своју слободу, али и слободу многих суседних народа, Срби су пролили много крви и поднели абнормално велике жртве. Треба, такође, подсетити и да је у време Покрета несврстаних велики број тамнопутих младих студената из Африке долазио у СФРЈ и Србију ради школовања и усавршавања, а немали број њих остао је да живи овде одушевљен топлом добродошлицом која им је указана, и братским, равноправним односом Срба према њима.

Захтевати да Срби понизно клече због историјских грехова америчких, британских и других западних робовласника и империјалиста подједнако је апсурдно и противприродно као када би ми очекивали да Афроамериканци током својих утакмица у НБА клече због турског „данка у крви“, геноцида над Србима у НДХ или злочиначког односа Шиптара према гетоизираној српској мањини на Косову и Метохији.

Клечање на кукурузу била је непопуларна и болна дисциплинска мера која се некада давно примењивала у школама према непослушним и несташним ђацима. Ово новодопско клечање на глобалистичком кукурузу више је израз безусловне покорности пред самозваним глобалним господарима него санкција за лоше понашање, испољавање кајања или израз солидарности са било киме. Можда некоме то све не делује превише важно, као тек још једна ефемерна и наметнута формалност из великог, белог света коју треба кетмански испоштовати, али овакво аутоматско и некритичко прихватање туђинских наратива и слепо прикључивање иницијативама које диктира глобална „дубока држава“ сведочи о губитку самопоштовања и слободарске свести који су нас некада, као пркосан и непокоран народ, красили.

Наши спортисти морају да имају на уму да су најбољи представници свог народа и да својим (не)достојанственим понашањем, а не само добром игром и изгарањем на терену, могу да подигну, али и да унизе понос читав нације. У складу са тим, морамо на крају да поручимо нашим фудбалерима за убудуће: поштовање свакоме, на колена ни пред киме!