МАРКО ТАНАСКОВИЋ: Баук поништавања кружи Западом

Баук кружи Западом! Баук поништавања! Овом парафразом Маркса могли бисмо да сликовито опишемо стање у западној цивилизацији која се сладострасно и без задршке предала такозваној култури поништавања (cancel culture), најновијој тоталитаристичкој идеологији која прети убрзано да уништи све оне тековине и вредности (слобода мисли и изражавања, владавина права, позитивна селекција) које су том истом Западу у претходном столећу донеле економски просперитет и осећање моралне супериорности и престижа.

Покушај да се реалност (али и давно прохујала прошлост) у потпуности саобрази екстремним савременим идеолошким и идентитетским конструктима довео је до бројних трагикомичних инцидената и ситуација, од варварског рушења споменика неким од најзначајнијих историјских личности због ретроактивног неуклапања у данашње стандарде мултикултуралности преко цензурисања пола века старих, безазлених цртаћа о Пепеу ле Твору због наводног афирмисања „силоватељске културе“ до неселективног скидања из понуда стриминг платформи комплетних филмографија и дискографија глумаца и музичара који су се неким коментаром или поступком замерили прогресивном, политички коректном стаду просвећених.

Иста та Америка која је некада давно самозадовољно критиковала и исмевала Стаљина и Комунистичку партију Кине због орвеловског брисања са слика проскрибованих функционера који су пали у партијску немилост доживела је да данас дигитално уклања одређене глумце из већ снимљених филмова зато што су се некада некоме неукусно удварали или испричали неки расно или етнички контроверзан виц. Форсирањем представе о уметнику и забављачу као о безгрешном бићу које нема право на лично мишљење или најобичнију грешку, али ни могућност за покајање и опрост, либерални Холивуд је на себе преузео улогу главног промотера и егзекутора немилосрдне културе поништавања.

Лов на вештице

Поред уметничких кругова, медијског естаблишмента и индустрије забаве, култура поништавања такође је врло агресивно присутна на америчким универзитетима и колеџима. То је донекле и логично и очекивано, јер се ради о институцијама на којима се обликују и формирају умови будућих припадника западне елите, али и местима где се одавно инфилтрирао значајан број тзв. култур-марксиста и троцкиста који заговарају екстремно прогресивистичке идеје и идентитетску политику. Усред корона пандемије и расних немира у Америци, паралелно је отворена масовна академска сезона лова на вештице која је циљала непослушне и слободоумне професоре.

Национална академија наставника (National Academy of Scholars), која се бави праћењем ове појаве, закључила је у свом годишњем извештају из децембра 2020. да је „култура поништавања унутар високог образовања достигла алармантан ниво“. Ова установа бележи током прошле године чак 172 покушаја академског „поништавања“ због огрешења професора и других учесника у процесу високог образовања о нове хиперосетљиве стандарде политичке коректности који су завладали последњих неколико година. Сама процедура „академског поништавања“ иде отприлике овако: 1. професор, студент или неко из администрације јавно изговори или напише нешто што се од стране прогресивних кербера сматра за јерес; 2. изговорена или написана јерес обично изазове гнев и бесне реакције на друштвеним мрежама, где се спонтано или дириговано формира неформална група која крене с притисцима и петицијама упућеним руководећим органима високошколске установе, захтевајући од њих најоштрију реакцију; 3. администрација, у страху од медијског блаћења и претње насилних немира, обично попушта пред притиском руље за линч и суспендује или отпушта професора.

Довољно је навести неколико примера из извештаја Академије који сведоче о овој распомамљеној прогонилачкој хистерији. Професор Данијел Клајн, који предаје рачуноводство на Ју-Си-Ел-Еј факултету за менаџмент, одбио је захтеве одређених кругова из врха администрације да снизи своје критеријуме оцењивања и да селективно „прогледа кроз прсте“ тамнопутим студентима због њиховог емотивног бола након убиства Џорџа Флојда у Минеаполису. У свом пркосном одговору на допис администрације он је написао следеће редове: „Хвала на вашим сугестијама из мејла да тамнопутим студентима дам повлашћени третман, имајући у виду трагедију у Минесоти. Да ли знате имена ученика који су тамнопути? Како да их идентификујем када смо због короне само имали онлајн-наставу? Да ли можда постоје и студенти који су из мешовитих бракова, рецимо полуцрни и полу-Азијци? Шта ми сугеришете да учиним у таквој ситуацији? Да им скроз изађем у сусрет или само до пола? Исто тако, да ли знате да ли је неко од студената можда из Минеаполиса? Претпостављам да су они нарочито узнемирени због свега. Мислим чак да би неки бели студент који је одатле могао бити још више оправдано погођен свиме овиме, нарочито пошто ће многи претпоставити да је расиста иако он то није. Моја демонстраторка је из Минесоте, тако да ако ви не знате, могао бих да питам њу. И да, присетите се да је баш Мартин Лутер Кинг рекао да људе не треба процењивати и оцењивати на ’основу боје њихове коже’. Да ли сматрате да би овај ваш захтев био у складу с идеалима доктора Кинга?“

Након што је његов одговор администрацији процурио у јавност, подигла се велика прашина на друштвеним мрежама, па је професор Клајн суспендован на неодређено време из наставе због „изразито расистичког тона његовог обраћања“, а тренутно се налази под полицијском заштитом због бројних претњи смрћу које је добио. За разлику од Клајна који је ипак својевољно и свесно ушао у конфликт с двоструким стандардима и лицемерном политичком коректношћу, професор комуникације на Универзитету Јужна Калифорнија Грегори Патон искључен је из наставе потпуно случајно и без своје „кривице“ зато што је мобилним телефоном снимљен како изговара кинеску реч неи-га, коју је користио као пример честе поштапалице у кинеском језику, а која је неким његовим тамнопутим студентима превише заличила на погрдан назив за црнце на енглеском.

Зачарани круг

Ипак најзвучнији и најапсурднији покушај „поништавања“ одиграо се у Бостону, на најпрестижнијем америчком универзитету, Харварду, где је преко 500 студената и професора потписало петицију за избацивање из наставе Стивена Пинкера, чувеног когнитивног психолога и лингвисте, а све због коришћења родно и расно неосетљивог језика у тачно пет твитова и неколико реченица из књиге које су, након детаљног пречешљавања читаве његове библиографије и историјата на друштвеним мрежама, пронашли његови непријатељи на факултету. Испоставило се, након спроведене истраге, да је иза оркестриране хајке стајала повређена сујета и осветољубивост неких његових колега који су се били намерачили на његово радно место.

Чест је случај на Западу да опортунисти, каријеристи и смутљивци свих фела лукаво и цинично користе културу поништавања како би са свог пута до успеха уклонили ривале и објективно вредније колеге. Назнаке те нечасне појаве имали смо прилике да видимо и код нас када је, након медијске експлозије афере Мике Алексића и последичног покретања metoo покрета, на друштвеним мрежама кренула поплава непотписаних „исповести“ наводних студенткиња које су оптуживале веома угледне професоре Београдског универзитета за сексуалне уцене и полно злостављање. Иако је врло вероватно да је у неким од тих непроверених исповести било и истинитих елемената, јасно је да је сам начин оптуживања неприхватљив и да води у зачарани круг злоупотреба, безакоња, неоснованог блаћења свих ауторитета и бескрајних сумњи. Нарочито треба обратити пажњу на ову тенденцију у светлу актуелног усвајања Закона о родној равноправности, који ће сигурно у нашем зверињаку дневне политике бити коришћен и за лична разрачунавања и политичке прогоне неистомишљеника.

Да је култура поништавања моћно оружје идеолошке и политичке борбе против свих оних који мисле ма и за нијансу другачије од владајуће парадигме и који одбијају да се повинују диктату глобалистичких елита, у то више нема никакве сумње. Она, као пројекат, иде руку подруку с надзорним капитализмом о коме смо такође недавно писали и који својим омнипотентним технолошким и дигиталним средствима осигурава медијски линч и темељно и ефикасно брисање из готово свих сфера друштва оних који су, од стране мисаоне полиције, виралним хештеговима означени за „поништавање“. Ефекат који се при томе срачунато производи у најширој популацији јесте онемогућивање слободне и отворене дебате, табуизирање одређених осетљивих тема, перманентни страх за сопствену егзистенцију и каријеру, аутоцензура и свесно сузбијање критичке мисли, али и стављање моћних америчких корпорација и технолошких гиганата у улогу ексклузивних арбитара моралности и етичности.

Угледни амерички новинар и добитник Пулицерове награде Крис Хеџис, на пример, сматра да је прави циљ „културе поништавања“ да преусмери пажњу и да сакрије огромне размере економског раслојавања и неједнакости које малобројни чланови америчке и глобалне корпоративне плутократије спроводе над остатком планете. У свом запаженом есеју „Немојте да вас заварају културни ратови поништавања“ он истиче:

„Култура поништавања, са својим јавним срамоћењем на друштвеним мрежама, јесте ’активизам из бутика’ за либералне елите. Она омогућава лажним студентима радикалима да нападају и прогоне оне немоћне који су означени као расисти и трансфоби, након чега ће ти исти размажени ’радикали’ дипломирати и почети да раде за бездушне корпорације попут Голдман Сакса, која је само током прошле године исплатила преко девет милиона долара на име одштета и федералних казни због расних и полних дискриминација приликом исплате личних доходака запосленима. Самозвани марксисти из академских кругова истиснути су с економских катедри, након чега су се поново родили као ирелевантни културни и литерарни критичари, користећи при томе опскуран и артифицијелан жаргон који њихова дела чини потпуно нечитљивим. Ти ’радикални’ теоретичари улажу сву своју енергију у лингвистичке акробације и мултикултурализам, са гранама као што су феминистичке и родне студије, квир теорија и афроамеричка култура. Инклузија гласова који су често изостављани из традиционалног академског канона свакако обогаћује универзитете, али мултикултурализам, морални апсолутизам и јавна денунцијација апостата, сами по себи, пречесто нуде руте и путеве за елегантно избегавање критике и напада на класне структуре и системе економске репресије који искључују и гурају у беду и немаштину управо те мањине и маргиналце за које се ти борци за социјалну правду наводно залажу.“