МАРКО С. МАРКОВИЋ: СУДБИНА СЛОНОВА БОЉА ОД СРПСКЕ? ( ЈЕДАН ТЕКСТ ИЗ 1990. ГОДИНЕ )

Фото: Зоран Шапоњић

Марко С. Марковић био је један од највећих српских интелектуалаца у дијаспори ( упокојио се у Орлеану 2012. године ). Овај његов текст, објављен пре тридесет шест година, јасно говори да се у положају нашег народа ништа не мења већ деценијама. Управо због тога, немамо право на илузију, а имамо право на отпор. 

( Приредио В.Д. )

Да ли сте чули најновију вест? Слоновима прети истребљење! „Ако их буду и даље таманили као данас – пише париски „Фигаро“ – они ће кроз пет година нестати“. Заиста узбудљива вест. Једна од оних које су највише потресле западну јавност у последње време. А како и не би? Замислите свет без слонова: равнотежа природе, нарочито у Африци, била би заувек и неповратно поремећена. Неподношљива је и сама помисао на такву грозну судбину слонова. Стога је, срећом, свест човечанства пробуђена и браниоци тих симпатичних животиња су по читавом свету мобилисани. Сазнајемо из истог извора да су сто и две државе потписале у Вашингтону конвенцију о регулисању међународне трговине угроженим врстама, да постоје и моћне организације за животињску заштиту, као В. В. Ф. и Међународна унија за заштиту природе. У Француској је борба за одбрану слонова узела великог маха. Чувена глумица Брижит Бардо одавно брани угрожене животиње преко француских „мас медија“. Професор Фајфер, из париског Музеја природних наука, написао је књигу „Амнестија за слонове“. А државни секретар Брис Лалонд објавио је званично да је Француска прва земља у свету која је на свом тлу забранила увоз слоноваче. Мада званични документи то не подвлаче, било је очигледно од великог значаја да се, поводом прославе двестагодишњице Француске револуције, Права човека и грађанина бар делимично прошире и на животиње. Тренутно се тиме користе слонови, али има наде да ће се та права пренети и на друге животињске врсте. Дакле, нема више разлога паници међу дебелокошцима. Њихова ствар је озбиљно узета у обзир.

Али ту сад проговара српска осетљивост. Кад неки Србин прочита све те новости, њему то постаје нелагодно, јер му се одмах учини да Срби не уживају привилегије слонова. И заиста, на први поглед, нема никакве међународне конвенције која би им обезбедила право животног опстанка на родном тлу, а специјално на Косову. Не постоје ни моћне организације за њихову заштиту, а још мање неко друштво за одбрану косовских Српкиња од силовања. Није се за Србе на Западу нашла чак ни нека позната глумица која би о њиховим недаћама држала конференције и давала изјаве преко радија и телевизије. Укратко, Срби су далеко заостали за слоновима. Из тога произлази да није по среди само некаква њихова суревњивост према слоновима већ нешто много теже и дубље.

Наравно, не треба претеривати. Будимо објективни. Ослонимо се искључиво на статистике и чињенице. Видели смо да ће афрички слонови ишчезнути са лица земље кроз пет година, уколико се њихово истребљивање настави по данашњем ритму, а познато је да се данас уништава просечно 104.000 слонова годишње. Примени ли се исто мерило на косовске Србе  – да се зна да их се од 1966. до 1988. године са Косова иселило 220.000, тј. око 10.000 годишње (по НИН-у од 25. 9. 1988) – значи да ће Косово бити потпуно и коначно очишћено од Срба између 2010. и 2020. године. Другим речима, мора се признати да слонови ипак ишчезавају брже од Срба. Тим поводом нам се може приговорити и то да ми поредимо неупоредиво, зато што се слонови тамане, док се Срби само приморавају да напусте своја огњишта и, под тим условом им се поклања живот. Међутим, постоји не само исељавање него и физичко уништавање Срба на Косову, само што те статистике до сада нису биле изнете на јавност. А затим, ако Срби и даље остану без заштите у свету, може их још пре 2010. године задесити нека нова епидемија убрзаних геноцида, по угледу на оне из 1941-1945. године, па би им се, у том случају, затро траг и на Косову и ван Косова.

Према томе, ма колико то чудно изгледало, први корак ка побољшању српске међународне ситуације састојао би се у изједначавању права српског народа са правима афричких слонова. Јер ако се Запад у својој племенитости затрчао толико да Права Човека и грађанина проширује и на животиње, било би ипак неправедно кад би се слоновима поклонила већа права него људима. Ми тражимо да нас међународне установе и стране државе поштују бар колико и угрожене животињске врсте. За сада прво то и толико. А о једнакости српских права са правима других народа спорићемо касније: „Доста је сваком дану зла свога“.

Часопис „Хиландар“, број 30, Света Гора, Васкрс 1990, стр. 27.