Марко Миљанов и ми ПАМЋЕЊЕ И НАДА

Средином марта мој пријатељ, наш пјесник, предложи ми да напишем краћи есеј о Марку Миљанову. Каже: ти то можеш, а и дужност ти је да то урадиш. Касније ћемо видјети због чега. Уплашио сам се кад сам поново стао пред чином и дјелом војводе – књижевника. Али писати о таквој појави зар не чини велику радост? Поштовање и дивљење према нашем Великом Духу извлачили су из мене низове реченица које слиједе.
О многим личностима испредале су се, испредају се легенде и надограђиваће се. Марко Миљанов је био сам легенда: легенда чојства и јунаштва и легенда „Примјера чојства и јунаштва“. Он је био необичан доживљај при крају турске империје, како јуначки тако и духовни. Увидио је Марко да ако се не сабере и запише све опно што се сабирало и гомилало, било јуначко или људско, духовно да ће се сам појам јунаштва изгубити и затурити у пастирским причама по голим кучким кршевима. Зато одложи јатаган и у педесетој поче да сриче прва слова шарајући по папиру. И што рекао народ: за дух никад није касно. Можда би требало да појасним како сам довео наслов, или повезао или наумио да спојим наслов са записима и казивањима Светог Марка Миљанова, горштака, ратника и патника, ратника и љубавника, чојка и јунака, судију и осуђеног, миљеника и прогнаника, сељака у опанцима који је на дан извођења Лабудовог језера у Петровграду, сјекао турске главе по фундинским странама, сељака у опанцима и кожуху чији записи премостише или покушавају да премосте. Дубок временски јаз, мисаони, културни, слободни, духовни између нас и Европе. Ми видимо како његов мост стоји над нама, а ми још увијек гњијемо у том јазу гдје нас је и ставио. Марко – сунце стоји над нама. У срцу и уму је владалац тама. Тама се лагано шири васколиким шаром и захвата и бројније и силније народе. Замислите они се не одупиру, предају се без борбе, упадају у утробу сипе, а мени се чини да се ми крвнички боримо „као сламка међу вихорове“, да нас та тама која се назива Нови свјетски поредак не прогута, не збрише и име нам не затре. Тај отпор то је Нада. То је и Нада и Ријеч и велика свјесност Марка Миљанова и свјетлост, који успије преко мача да укрсти перо, надајући се, да је духовни пут једини пут нашега опстанка. Ту Наду Марка Миљанова ми морамо да узносимо и славимо. Да је ни у нездравој памети на заборављамо и да је стално доводио у братски загрљај са надама Његоша и Љубише. Само тако ћемо опстати и успјети.
Нада војводе и пјесника, чојка и јунака никада није напуштала до задњих херцегновских дана. У мучном и голом кучком кршу Марко успијева да крвљу запише дивне странице наше историје, духовне историје, моје историје. Колико би кучка голет била још голија, још мучнија, још трагичнија, још удаљенија од свијета да нам не осташе кучки примјери, црногорски, српски, јевропски.

Надом сам и ја опсједнут да ћемо након свих трагичности краја вијека поново узети „Примјере чојства и јунаштва“, одбацити за свагда пушку, да ћемо згазити мржњу, ту црну владалицу над нашим свијестима и да ћемо се латити духовне просвећености. Само Дух нас, онај словенски велики Дух може нас спасити пред Западним не духом који се умјесто на књигу ослања на бомбу. Не дух који није заинтересован Светим духом већ профитом. Морамо се обратити добром старом Марксу са питањем: шта то бјеше профит.

Што се тиче памћења оно је старо колико и наша цивилизација и досеже до првих почетака свјесности, до тренутка кад смо се раздвојили од животиње. Старо је и упорно. Узалуд сви покушаји да се оно збрише, одагна, преиначи, нестане. Памћење је изнад и испред нас – у Богу и змељи, иза и испред, у уму и записима, у машти. Само онај народ који нема памћења у стању је да одузме слободу народима са историјским памћењем. Колика је снага и величина народног памћења толика је и његова слобода. Наша слобода је у бескрају нашег Духа, а то значи бескрајна, бесконачна као словенска земља.
Колико је само памћења, слободе, ширине духа, бескрајност мисли, бесконачности простора по којем се те мисли крећу у Примјерима Марка Миљанова. Амо је празан човјек заслијељен њиховим бескрајем, само човјек без историје, духа, душе, може да негира ову моју, вашу, универзалну историју људског духа и људске душе и постојања које сријећемо овдје и имамо срећу да их носимо у себи као дио нас самих, дио величанствене прошлости, смрти. У Примјерима сријећемо огромну љубав према памћењу, слободи, љубав према животу, смрти највише, јунаштву, чојству, сријећемо све оно што је заједничко свим словенским племенима. Сматрам да нема никаквог чуда што се културом, вјером, надом и словенским Богом везујемо за Русе и остале словенске народе, јер једно нам је памћење, једна историја и заједнички вјековни сан о слободи. Сан о слободи сад је изражајнији него икада до сада, трагичнија, зато одлучнији, али надам се да ће нас спасити наши велики духовни очеви – свесловенски бого.

Прије неки дан један познаник заједљиво ми добаци како од Марка Миљанова направисмо мит. Као да је хтио да каже ко је тај ваш Марко. Одговорио сам му да су Примјери чојства и јунаштва јединствена и величанствена историја, моја и мога народа. Изгледа да пред издисајем вијека у ери сјајног свјетског поретка лако одбацујемо наше митове, традицију, вјеру и безбрижно се препуштамо доларском миту, кока-коли и мекдоналдском хамбургеру. Што је најгоре умјесто књиге све више је у нашим рукама присутна дрога, а умјесто љубав водимо испразни секс чија је круна сида.

Него да се вратимо Марку Миљанову. Да се вратимо Љубиши и Његошу, да окријепимо наш изгладњели дух, наш обољели организам то захтијева, макар то биле и мрвице њихових духовних богатстава. Обогатимо наше суве ријечи њиховим крилатим ријечима. Само ћемо се тако вратити на праву стазу, стазу постојања, осјетићемо да постојимо, те нико преко такве постојаности неће моћи да прескочи макар био главом Милош Војиновић и то без бугар-кабанице.
Давно је то било, у најранијим годинама дјетињства, у малој сеоској собици, уз лампу немоћне свјетлости отац ми читаше наше народне пјесме а мајка би отварала књигу са дебелим корицама и читала Маркове „Примјере“. Мислио сам да је тамо смјештена сва људска историја. Мајка као да је пркосила оцу, јер је била рођена испод самог Медунског града, који дијели два Медуна, који дијели дан, а богме дијели и вино. Била је поносна на свога Марка, на његово причање, те сам и ја тај понос понио и на њу и на Марка што ми отворише прве видике, прву свјетлост која ће надјачати малаксало свијетло собне лампе.
Ја ћу тек много година касније схватити и разумјети зашто је мајка свако ново читање Примјера почињала причом Милована Јаничина из Брскута и онда мирно прелазила гдје би претходно стала. Ево зашто:
– Милован Јаничин Вујошевић из Брскута рекла је: „Ја сам тако ми душе, сваког човјека мога на мегдан добити!“ питали су га: „Како, стрико Миловане?“ милован: „Ласно, душе ми!“ он се наиједи па ме псује, скачући и дрхтећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од ових ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио!“
Питам ја вас, колико оваквих Милована има данас међу нама, колико би нас поступило на овај начин. Признајмо: мало, богме – ни један.
Која је то сила, који су то демони који нас нагоне, који владају нама да за једну ријеч пуцамо на брата. Само је један одговор: посрнуо је морал, стропоштали су се и чојство и јунаштво, препустили смо се нељудској стихији, мозгом нам је завладала тама.
Зато „Примјери чојства и јунаштва“ великог Марка Миљанова имају један једини смисао: духовна обавеза да будемо добри.

Слободан Милић