МАРКО КОВАЧЕВИЋ: СВИ СТАЈЕМО У ГОЈКОВУ СУЗУ

Пуноћа свих дешавања није ми давала повода да било каквом писанијом коментаришем и кварим оно што је потпуно јасно – народ је постао једно у својој Цркви.
Једини ко се труди да унесе нејасноће, да пољуља ову васкрслу вјеру и јединство је наравно режим Мила Ђукановића. Зато морамо бити опрезни на њихова подметања и покушаје да то ураде. И зато се и одлучује на ових неколико редова.

Видјели смо покушај да од Цетиња направе неправославни град у ком се не може одржати литија православних хришћана. И видјели смо православне хришћане на Цетињу који су јеванђелски проговорили кроз оца Гојка Перовића и низ његово лице потекле сузе које су дале нови живот сасушеном Цетињу и наду да ће као Наталијина рамонда опет бити једро и лијепо и бити цвијет ове земље.
„Нема нама молитве без вас, нити вама Црне Горе без нас“ – рече кроз сузе брат што за заблудјелом браћом вапи, показа љубав према њима из дубине свога срца. Највећа је храброст кад један Цуца заплаче са срца.

Морамо схватити ову поруку и ову љубав.

Режим је наравно одмах кренуо да покуша овај јеванђелски поступак да искористи за себе и да сузу оца Гојка искористи против српског народа у Црној Гори и диљем земљиног шара. Као да је суза оца Гојка била против некога а не за братску слогу и љубав.

Прогањају се српске тробојке, шаптачи протурају причу како не треба превише „србовати “ јер је ово Црна Гора и још што шта сличног, покушавајући да прикажу да само ако се Срби који бране Цркву поптуно утишају, ако им се нареди да ћуте и да не смију српски да проговоре, само тада има шансе да се овај закон повуче. Потпуно иста прича као и она коју грађанске струје у овдашњој политици користе – да Срби не треба да се боре за своја права и да не треба ни да помињу своју угроженост и да тек тако постоји шанса да се режим макне.

Зато неко покушава да помути јасну и чисту сузу оца Гојка и да је означи као позив да се ћути о постојању Срба јер ћемо само тако призвати ону нашу заблудјелу браћу. Само постојање Срба и њихово најобичније и ни по чему специјално саопштавање да су ту проглашава се дјеловањем против државе Црне Горе али и као нешто што квари ово јединство народа. А то није истина нити је то отац Гојко хтио и желио да каже.

Љубав српског народа према својој Цркви, па потом према Црној Гори, показала је пут и осталој нашој браћи у Црној Гори која нису Срби. И та српска љубав према нашој Цркви и Црној Гори, која је у својој основи, у свом светосавском темељу, изворно хришћанска, није дошла нити долази само од Срба из Црне Горе, већ од читавог српског народа који живи на планети Земљи. Сви они у својим литијама и шетњама носе заставе краљевине Црне Горе, барјаке са Његошевим ликом, пјевају пјесме Црној Гори у част. Љубављу свих вјерника наше Цркве васкрсла је Црна Гора.

Не треба упадати у режимску замку да се Срби дискриминишу и ућуткују на сваки начин и сваким поводом. Јер Срби нису криви што постоје, што поштују своју Цркву и што су спремни да се боре за њу. Нису криви што воле Црну Гору Петровића и што им је Његош главни симбол Црне Горе. Они воле све људе и поштују до гроба сваког човјека ма које националне и вјерске припадности био а подржао је нашу Цркву у овој тешкој ситуацији. Ваљда су ти мученици, ти патници и боници који су претпјели у ово двадесет година у Црној Гори што није нико, заслужили да их макар сада, када бране своју Цркву, нико не дира, опомиње и ућуткује, цензурише, скраћује и ускраћује. Није ваљда љубав према заблудјелој браћи условљена тиме да се витезовима, који су остали у Црној Гори, под режимом који им обесмишљава сваку вољу за животом у њој и тако показали највећу могућу љубав која се може показати према једној земљи, опет одузима право на помињање свога имена и на једноставно и без вријеђања других указивање на сопствено присуство у свему овоме. Па Свети Сава је и направио нашу Цркву прије осам вјекова да би наш народ показао своје аутентично постојање, присуство и труд у православној васељени. Није ваљда одбрана наше Цркве одузимање права народу Светог Саве да помене своје име. Оно име због кога се припадници тога народа ћуткају и са своје и са режимске стране деценијама кроз флоскуле: Немој сад, није вријеме, немој да се увриједи неко…. И слично. Је ли љубав заиста љубав ако призивајући једне жели да ограничи и унизи друге? Зар је немогуће да будемо једно и да српско постојање у Црној Гори никоме не смета.

Као што треба призвати заблудјелу браћу часном сузом оца Гојка, тако треба и поучити читаву Црну Гору да бити Србин и истаћи то није чин против ове земље, и према самим Србима показати љубав за све оно што они јесу у Црној Гори али и у другим земљама. Јер све што су Срби у Црној Гори, све то исто су и Срби ма гдје живјели. Они Срби који су устали љубављу да подрже народ у Црној Гори.

Треба ићи љубављу ка браћи али не са страхом према режиму, који у том рубикону жели увијек некога да остави изван цјелине. Нема цјелине без Срба, нити молитве без свих осталих. Сви стајемо у Гојкову сузу.

Марко Ковачевић