МАРКО КОВАЧЕВИЋ: Пут ка небу – 800 година Српске православне цркве

Прије више од 800 година, српски удиони кнез Растко Немањић, син Немање Завидина, ходио је баш овим земљама његове управне области. Од Оногошта, који је тек доцније крштен именом његовог зета као Никшић, па до Требиња, Попова поља, гдје је жезлом архипастирским касније ударио у мјесто гдје ће се родити Свети Василије Острошки и још даље на запад. Из ове земље се напајао снагом и ову је земљу напајао снагом која до данас не посустаје. То је она снага из које је извирала вјера која му је душу и тијело пропутила ка Светој Гори.

На ову земљу је Растко послат да се припрема да буде владар, кнез, велики жупан, а она га је припремила да буде равноапостолни светитељ Божији и просветитељ народа српскога.

Пут са ове земље повео је Растка Немањића ка Светој Гори, ка монашком постригу, ка новом, монашком имену Сава којим је у вјечност уписан, ка Јерусалиму, ка Никеји, да код прогнаних и страдалих код којих је увијек бивала истина иште аутокефалност за Српску цркву и заузме јој мјесто међу помјесним црквама, ка вјенчавању његовог брата Стефана са краљевском круном, због чега је и познат као Првовјенчани, ка Небеској Србији у којој се и данас моли, пред Господом клечећи, за спас нашег народа. 

Нису то заборавили ни ова земља ни народ који на њој живи. Зато се у смутном времену османског продирања на Балкан Стефан Вукчић Косача назвао Војводом, или Херцегом од Светог Саве. Тако је настао и назив Херцеговина за области Војводства Светог Саве, који се задржао све до данашњега дана.

На овом кршу и камену изникла је вјера која је од Растка начинила Саву. Ако само покушамо да замислимо, да неко од нас овдје присутних нешто направи или оснује данас, а да то постоји и 2819. године, можемо видјети колико је дјело оснивања наше Српске цркве од стране Светог Саве велико и по мјерилима овог палог свијета. Али је Свети Сава мјерио другом мјером. Тражио је за наш народ мјесто у вјечности. И због тога што нам је то мјесто нашао увијек је нека нарочито сјајна кап вјечности знала да кане на овај херцеговачки крш и да донесе добар плод нашем народу. 

Када су Турци 1594. године на Врачару спалили мошти оснивача наше помјесне Српске цркве, мошти које су сабирале народ у Милешеви, мошти којима су ишла и наша потурчена браћа да им се моле, по Божјем допуштењу наступила је општа духовна суша и пустош међу народом српским, поколебала се вјера у Србина, поготово у земљи Херцега од Светог Саве. Међутим, после само 16 година, 1610. године, канула је из вјечности нарочито сјајна кап на земљу Херцегову и донијела плод небеског труда нашег првог архиепископа, њему јединосуштног дјечака Стојана, у Попову пољу, на мјесту гдје је жезлом ударио о камен када се као архиепископ вратио први пут у крајеве којима је као принц владао. И тај дјечак Стојан, као некада Растко, пустивши прво коријен у овој земљи, узрастао је право ка Небу, ка монашком постригу и царском имену Василије, пропутио и он ка Светој Гори, ка тешком животу на земљи али слатким плодовима на небу, од којих свако ко му се данас искрено моли може да куса. И сада ка њему иду у Острог као некада Светом Сави у Милешеву. 

На путу од родног мјеста Светог Василија па до Острога имају данас два гранична прелаза, али када у својој души и свом срцу знамо да је то пут Светога Василија и Светога Саве те границе нестају и ми знамо да смо једно у Господу нашем Исусу Христу чији су они образ и слава. Наша Светосавска црква 800. година снажи наш дух и нашу вјеру да буду изнад тих граница и међа. 

Данас, у Црној Гори, која је у највећем дијелу састављена од земаља Херцега од Светог Саве, властодршци желе да прогањају Српску православну цркву, да отимају њену имовину, да пропишу како ћемо се Богу молити. Тврде да нас они томе могу поучити боље од Светога Василија и Светога Саве. Хоће да узму Острог, да донесу закон како он није нешто што припада вама, који живите са ове стране привидне границе али ни нама у Црној Гори који смо остали Срби и дјеца Светога Василија и Светога Саве, него да припада само њима који нису остали ништа, јер су коријење почупали. Такви данас имају образа да за себе кажу да су Црногорци, а сав рад им је зло чињење против народа из ког је потекао и против Цркве у којој се посветио Свети Василије Острошки. А то је и њихов народ и њихова Црква. Они би да са Острогом ураде оно што су урадили са Његошевом капелом на Ловћену. Али увјерили су се многи да је мука са Светим Василијем ратовати. Ми их за њихово добро упозоравамо да се окану рђава наума који ни много јачи од њих нису успјели да спроведу 800. година. Ако неће, имаће ко да их сачека пред светињама и пита јесмо ли браћа и народ Светог Василија Острошког. Ако кажу да они то нису постаће нам што и некад Турци, па ће се са њима тако и поступати.

“Су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунце грије“ одјекује питањенајвећег српског пјесника сваког Видовдана и враћа нас увијек, па тако и сада, на поље Косово, у онај јуриш и галоп који води, не у битку, него у Царство небеско. То је оно питање које као одговор тражи Лазареву жртву и Милошев подвиг. Оно питање на које је гимназијалац из Обљаја код Босанског Грахова, Гаврило Принцип, одговорио за петицу. Оно питање настало из питања које је један, нама незнани а Богу знани, руски монах поставио принцу Растку можда баш на овом мјесту. Оно питање на које је одговор исклесан унутар зидина ове капеле Светог Димитрија, крај које ево деценијама захваљујемо нашим прецима што су имали чиме изаћи пред Милоша и пред друге српске витезове.

Са ове земље немамо којим другим путем поћи него оним којим је пошао Растко да постане Свети Сава, којим је пошао Стојан да постане Свети Василије, којим су пошли кнез Лазар и Милош Обилић прије 630 Видовдана, којим су пошли они којима смо подигли ову скромну капелицу. На овој земљи немамо бранити ништа до тај пут који су нам они показали. Да не зарасте у шибље и да остане видљив нашем духовном оку. Важно је да га видимо и да њиме ходимо. Да на њему остављамо трагове наших стопа, да наши потомци знају, да смо са мјеста на ком се ти трагови завршавају, душе ка Небу узнијели. Ка Небу којем нас води Свети Сава већ осам вјекова. 

КАПЕЛА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА ПОСВЕЋЕНА ПАЛИМ БОРЦИМА ЗА СЛОБОДУ И ЈЕДИНСТВО НА ПОЛОЖАЈИМА ГРАХОВА И КЛОБУКА 1914. И 1915/16 ГОДИНЕ, ПОДИГНУТА 1924. ГОДИНЕ. ФОТОГРАФИЈА ЈЕ СА ОВОГОДИШЊЕГ ОБИЉЕЖАВАЊА ВИДОВДАНА 2019. ГОДИНЕ