МАРКО КОВАЧЕВИЋ: КРИВДА ЗА РАДОВАНА

Кривица Радована Караџића пред судом у Хагу је идеологизована. Суд нису занимали докази, њихово постојање или непостојање, занимало га је само да одржи на површини накнадне кострукције, направљене после рата у Босни и Херцеговини, које треба да послуже као политички аргумент против српског народа и његових државотворних стремљења. Иначе у овом процесу важила је презумпција кривице и терет доказивања да је другачије био је на Радовану и његовом адвокатском тиму. Свједочења српских војника и цивила нису вреднована једнако као свједочења војника других страна у рату и међународних мисија. Тако је било и са доказима одбране без обзира на њихову правну снагу.

Сама статистика пресуда Хашког трибунала и године затвора које су Срби добили у односу на друге стране у ратовима деведесетих јасно показује да је овај суд политички и да начело праведности и поштења није нешто чиме су се тамо руководили. Премда су у рату у Босни и Херцеговини учествовале три стране, премда је свака од страна проживјела исто – депортације, страдања цивила и војних заробљеника и све оно што је рат пратило, суд у Хагу само је српску страну у том рату санкционисао у распону од простог војника до њеног политичког и војног врха. Све остале осуђујуће пресуде, које су изречене представницима друге двије стране у томе рату, биле су инциденти, и послужиле су само као зрна соли којима се треба посолити главно јело које је трибунал припремио по налогу оних великих сила чији је то интерес. Са виљушкама и ножевима, после свега, моћи ће да кидишу на српски народ, Србију и Српску (Црна Гора је давно страдала), без икакве одговорности сви који то желе. То је циљ наметања идеологизоване кривице. Пресуда Радовану Караџићу није судски процес који је окончан и производи правне последице, већ новоуспостављени политички аргумент, карта која се даје у руке српским непријатељима, дозвола за сваки злочин над Србима у будућности. Оправдање. Питање страдања иједног цивила овим процесом није ни окрзнуто, нити је то тема до које у овим условима икада можемо стићи осим на пропагандном нивоу. Радованова кривица јесте нешто на шта ниједан Србин не треба да пристане. Радован не може бити крив што је српски народ деведесете године прошлог вијека дочекао пролазећи, између осталог и кроз искуство Јасеновца, и што је препознајући да се буди дух НДХазије у Босни био спреман да се брани. Пресуда Радовану јесте политичка порука да српски народ никада више не би смио себи да дозволи дрскост да устане у сопствену одбрану. Она је амнестија за НДХ и “хрватско цвијеће“. Исти они који су на Србе кренули 1914. и 1941. године кренули су и тих деведесетих. И имали смо грађански рат на вјерској и националној основи, који је као темељ имао постојање баштиника НДХ који су и овога пута хтјели да забране једном народу право на постојање.