МАРКО КОВАЧЕВИЋ: Јоаникије Мићовић
“На обиљежавању сам 20 година од хиротоније Епископа Јоаникија у Никшићком позоришту. Сједимо на балкону и гледам епископа како сједи на сцени у дрвеној столици. Око њега отац Бобан, архијерејски намјесник никшићки, Владика Јован Ћулибрк славонски и академик Јован Делић.
Владика Јоаникије, са ове позиције посматрајући га, док сједи на сцени, као да поприма лик Митрополита Амфилохија. Не знам да ли је то моја уобразиља али биће да се оба уподобљавају Христовом лику до мјере да почињу да личе један на другог што више наличе Сину Божијем.
Очински поглед и боја гласа владичина мирни су а стамени. Уливају сигурност. Владика је сав сведен, у свему што ради рекло би се да има мјеру. Горштак је и хајдук по традицији предака. Једна цијела личност, која своју цијелост увијек помјера за једну лучу горе како вријеме одмиче. Ово вријеме како га ми појмимо. А које не постоји у овом Владичином узрастању и обожењу. Које траје и протиче а не престаје..Од Светог Саве до данас и до вијека за нас Србе.
Један старији доктор наука, Бањанин, бивши члан КПЈ и баштиник те традиције, повјерио ми се једном приликом, како се, и поред тога што владика говори веома критички о комунистичком режиму у Југославији, никад није осјетио од њега одбаченим или окривљеним. То је примјер угаоног камена на ком се кућа гради, који је чврст до мјере да не да да се кућа сруши, а који опет свакога са љубављу очинском у ту кућу прима. Примјера има небројено за ово двадесет година. Сазнања нас мирјана о владици увијек су више осјећања него информације.“
Oво је мој прошлогодишњи запис са академије посвећене двадесетој години од хиротоније нашег Владике Јоаникија. Ево сада га први пут из својих забиљешки износим на свјетло данашњег дана, који сви дочекујемо радоснији и срећнији. И као да са разлогом нисам то објављивао раније него сачекао да још једном и на овакав начин, какав смо видјели ових дана, Владика потврди ова моја размишљања о њему. А то осјећа читав вјерни народ овога града, наше Епархије и читаве наше Цркве.
Представља ми личну част, а помало ме доводи и у опасност да се погордим, чињеница да је Владика Јоаникије небројено пута знао да ми упути похвалне ријечи и да повјерење чак и да представљам нашу Епархију на међународној сцени. Али он је такав, он у човјеку тражи зрно мудрости и зрно доброте ако их има. И кад их нађе, човјеку који је у његовој близини и мудрост и доброта нарастају. А ено колико је народа нашег из Никшића, Берана и других градова било у ова четири дана блиско Владици. Кроз инат и пркос у почетку, кроз храброст и молитву у наставку, кроз гоњење, сузавац и батине, кроз стрпљење и снагу коју смо добили и на крају кроз синоћну радост која се огромна и свесилна пролила, највише нашим Никшићем.
Изашао је синоћ Јоаникије – бањски горостас, још једном пред очи свијета, вратио се међу своју паству, још једном се на фреску враћајући. На многаја љета Владико!
