Преломи се нешто у људима… Као што пиле пробије љуску, тако се некада и пробије зид са натписима како треба све урадити за што бољу каријеру, како треба бити сурови професионалац, како не треба мјешати у нешто емоције, националност, политику, историју, прошлост.
„И заиста је тако“ – помисли човјек, фудбалер или фудбалски тренер свеједно. И кад се неке куглице извуку каже ма да, ја сам сурови професионалац, не треба мјешати емоције, политику, прошлост у све то. А онда дође ноћ пред такву утакмицу… И схватиш да излазећи на терен поништаваш себе, своје постојање, оца, ђеда, прађеда и све прије њих. Множиш себе, све што јеси, па и тај сурови професионализам и ту каријеру, али прије свега себе-човјека, са нулом и постајеш НУЛА. И срце каже НЕ. И срце каже КОСОВО ЈЕ СРБИЈА.
Од свих утакмица које су официјелно играли за репрезентацију Црне Горе или у којима су је водили са клупе, најбоље су је представљали и најбоље одбранили и остварили најсјајнију побједу у овој у којој нису жељели да изађу на терен. Јер једини терен је срце, на ком се бије битка чији исход одређује јесмо ли људи или нисмо. Тумба, Стојке и Иванић су доказали да јесу… и синоћ побједили. 3:0… јер сви који су на терен синоћ изашли играјући за тзв. Косово или за Монтенегро, помножили су и себе и голове са нулом. ПОБЈЕДИЛИ СУ ЉУДИ И ЦРНА ГОРА. Изгубили сепаратисти из Приштине и Монтенегро.
Црна Гора је коначно добила праве репрезентативце. По први пут је неко то заиста био. Није тешко. Ништа не боли. Боли само оне који нису кадри да у овом тешком времену буду ЉУДИ!
КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!