Марина Хакимова Гацемајер: ЗА БЕСПЛАТАН СИР – ПРАВАЦ МИШОЛОВКА

Кад гледате старе совјетске филмове или породичне фото-албуме, често се нађете у недоумици: људи се згурали у заједничким становима, скромно су обучени, на столу супа и каша, али су срећни. Раде, забављају се. И сећања наших старих су о срећи без раскоши: „Живели смо нас четворо у једној соби, а сложно!”, „На рафовима није било посластица, али какве смо укусне кнедле сами правили, све певајући!”. Живећи у релативном сиромаштву, људи су одисали унутрашњом хармонијом, у сагласју.

Ако погледате тренутну статистику, онда земље са највишим степеном благостања предњаче и по броју несрећних, њихов највећи проценат је у САД, Аустралији и Финској. Скоро половина Швеђана и Американаца пати од менталних поремећаја, а сиромашни житељи Непала, Лаоса и Филипина, према америчком истраживачком центру Statista Global Consumer Survey, имају много мање проблема.

То значи да материјално благостање није довољно за срећу. Висок доходак по глави становника не чини људе срећнијим, већ, напротив, изазива много унутрашњих проблема. Ако погледате модерно европско друштво, где влада култ потрошње, постаје тужно. Фокусирање на удобност и забаву је поражавајуће. Потрага за луксузом и страст уподобљавања „инфлуенсерима“ доводе до незадовољства собом и, као резултат, до менталних поремећаја. Концентрација на материјално лишава нас најважнијих радости, које новац не може купити. Унутрашњих ослонаца.

Као што су писали антички филозофи, дајте људима хлеба и циркуса, добићете идеалног роба. Сви видимо како сад ови ухрањени робови, којима је главна забава трговачки центар, пристају на сваку лаж, на било какав злочин, на инвалидитет сопствене деце, на фалсификовање историје, на игру сатаниста на својим улицама. Култ потрошње створио је послушно стадо са манијом величине и гомилом комплекса. Питајте Европљанина: „Зашто живиш?“ – увредиће се, јер га то једноставно питање изводи на чистац: „Да би јео и забављао се“. Такав човек се не разликује много од животиње којој је потребно исто то.

За шта се бори овај храбри украјински момак? За немачке пензије? За геј бракове и параде? За самостерилизацију тренди еко-активиста? За меки хлеб и будаласте слике? Момак чврсто верује да су то најважније ствари у животу. Или још једноставније: „Да бих имао све, а да ми због тога ништа не буде“, омиљена је здравица инфантилног потрошача. Што даље од стварности. Јер, као што знамо, све морате да платите, нема бесплатног сира у мишоловци.

И глупо је скривати се иза речи „демократија“ и „слобода“. Западни политичари их одавно користе само као параван. Не због добрих идеја, већ због економске и политичке доминације, „хумано и демократски“, стотине сиријских, ирачких и других градова претворили су у рушевине. А говорећи са становишта просте западњачке особе – због комфора.

И сад, ако боље размислите, Украјинци се са нама боре не за слободу – то јест за живот по савести, по души, већ управо супротно – за ропско потчињавање свом господару. За гламур који је он пропагирао против негламурозних Руса. Против смисла који је за нас Русе природан. Ако ми не верујете, идите на украјинске сајтове и блогове, проучите њихове медије. То је приметно чак и у њиховом говору. Вавилонска збрка језика, зачињена прљавим псовкама. На том чудном дијалекту нисам могла да нађем ни један дубоки, филозофски текст, ни један материјал о вишим значењима и вредностима. Чини се да се нови украјински језик претворио у језик ликујуће мржње, спрдње, ситничавости и хвалисања.

Слоган „Ја сам девојка, ја желим чипкане гаћице и ЕУ” – све ово савршено потврђује. Не мисли, не осећај, не ради. Буди глупа чипкана девојка. Није важно колико имаш година и ког си пола. За бесплатан сир – у мишоловку. И – у огањ руске артиљерије. „Где је твоје благо, тамо ће бити и срце твоје“, каже Јеванђеље. Данас свако сам одређује за шта му срце куца. За тоталну неслободу која сад влада Европом? За европске дотације? Немачки незапослени ће вам рећи како „срећно“ живе под даноноћном контролом социјалних служби. За немачке пензије? Погледајте немачке рентијере који се зими смрзавају у својим домовима. Златно доба Европе је одавно прошло. Европа се мења брже од наше представе о њој. А вечни закони тријумфују независно од промене времена.

„Ако желите, можете искамчити све: новац, славу, власт. Али не и домовину, господо. Поготово не такву, као што је моја. Русија не стаје у шешир!“ – ово је генерал Чарнота код Кијевљанина Михаила Булгакова. Булгаковљева „пустош у главама“ је болест ума, неспособног да разликује оно што је наметнуто од онога што је заиста неопходно. Добро ухрањено, дотерано тело није гаранција среће. Жена се продаје богатом човеку, али воли срећног човека који одише унутрашњом слободом и самопоуздањем. У том контексту, Рускиње прате конвоје са хуманитарним теретом у Донбас. Свештеникова супруга показује антидрон пиштољ и каже: „Старице у нашој цркви су за њега прикупиле 150 хиљада од својих пензија. А моја ћерка је скупила новац за матурску хаљину и одлучила да га пошаље нашим борцима. Да, за своје пријатеље…“.

СВО се такође може посматрати као сукоб између поткупљеног роба-потрошача и целовите личности која не живи по законима тржишта, већ по законима савести. Сито, безидејно стадо, обучено у модну одећу, послушно иде на клање. По наговору бившег комичара и лажљивих западних политичара, уз депресивну песму са недавне „Евровизије“, конкурса наказа, од којих се већина искрено хвали својим менталним болестима.

„Европско благостање“ имају, али не и срећу. Јер идеја увек побеђује материју. Свест је примарна. О томе говоре све религије. Сан разума рађа чудовишта, расуло у умовима води до самоуништења. Није човек за храну и циркусе. Напротив. То је оно што нас чини другачијим од животиња. То је оно што Русе разликује од њихових данашњих непријатеља.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)