МАРИНА ХАКИМОВА ГАЦЕМАЈЕР: СВЕТО МЕСТО НИКАД НЕ БИВА ПРАЗНО

Пре неколико година, док сам живела у Немачкој, упознала сам усамљеног немачког старца који је живео у суседству и највише од свега волео да прегледа своје старе фото-албуме. Фотографија је била његов главни хоби. Најпре ми је показао хиљаде карата са својих путовања по свету, а онда се пребацио на породичну архиву. Испоставило се да је његов отац радио као фотограф у Трећем рајху, а на хиљаде уредно сређених фотографских докумената из Другог светског рата остало је старцу од оца. Групне фотографије фашиста, састанака, битака, празника, портрети високих званичника.

Једном је ред дошао на полицу са албумима потписаним готичким фонтом: „Украјина“ – о животу Украјинаца у земљама које су окупирали нацисти. Сељаци дочекују нацисте хлебом и сољу, мушкарци доводе коње до њих, украјинска деца у наручју војника Вермахта, раскошне гозбе са ликујућим елегантним девојкама и момцима окруженим пијаним есесовцима, свадбарски немачки генерал почасни гост поред младе и младожење. „Видите како су нас волели у Украјини!“ — узвикну старац, тресући тешким албумом. Нисам нашла објашњење за ова сведочења. Знала сам напамет филм „Само старци иду у бој“, снимљен у филмском студију по имену Довженко. Али нисам знала да је и тада земља била подељена на оне који су гинули за домовину и на оне који су је продавали за парче кобасице.

Осамдесетих година, у лето, за време распуста, често сам посећивала село Горенка код Гостомеља – у породици брата мог деде. На крају рата, он, херој, оженио се Украјинком, настанио се у њеној огромној кући, подељеној на два дела: у једном је живела породица мог деде-стрица, фронтовца, а у другој породица брата његове супруге, који је током рата био полицајац у Горенки. Увече су ове две породице вечерале у башти за истим столом. Рат се никада није помињао.

Други мој рођак упознао је своју жену у концентрационом логору и провео остатак живота у њеној домовини, Лавову. Пре перестројке дошао је код нас у Казањ са својим унуком Серјожом, мојих година. Били смо пријатељи, али кад сам му пре осам година, након што сам пронашла Серјожу на друштвеној мрежи, написала поруку, добила сам љутит одговор на украјинској мови. Тада је моја мајка позвала своје украјинске рођаке: „Заборавите наше бројеве! Ви више нисте наша породица!“ – добила је одговор.

А ишли смо једни другима у посету, писали топле разгледнице за празнике. А они сад желе нашу смрт. Како су пукле све најмоћније породичне везе? Зашто је нацистичка пропаганда тако лако уништила наше сродство, историју, традицију, пријатељство? Шта нам се догодило? Или се ништа није променило од Великог отаџбинског рата? Издајице, које смо толико година покушавали да заборавимо, које смо се трудили да не приметимо, а које смо чак и милосрдно покривали, сад ударају на наше градове?

Бандеровски мицелијум у карпатским шумама разрастао се и прекрио целу Украјину. Нацизам је као вирус продро у тело и душу, мржња их нагриза изнутра. А ми, добродушни, до краја нисмо могли да схватимо смртну опасност овог вируса. Пре неколико година сам јурила по Москви у потрази за поклоном за моју вољену кијевску колегиницу, а данас она на својој друштвеној мрежи отворено позива на „убијање Руса“.

На почетку СВО, кад сам се свађала са Немцима у Немачкој око русофобије, једна руска Немица ми је рекла: „Шта хоћеш од Немаца, ако нас сад мрзе наши рођаци из Украјине? Шта тражиш од Немаца, ако чак и неки Петербуржани и Московљани шаљу новац Оружаним снагама Украјине?“

Да бисте победили народ, морате уништити његове породице. Западна агитациона машина створила је непријатеље од домаћих људи. „Рођаци често постају крвни непријатељи“, рекао ми је још деведесетих година јеврејски пријатељ из Кишињева, који је емигрирао у Израел. „Сетите се синова Тараса Буљбе, сетите се Каина и Авеља. Палестинци и Јевреји су такође браћа по крви.“ Немогуће је сакрити чињеницу да је западна пропагандна машина погодила саму нашу срж – многе породице које живе на руском тлу. На супротним странама барикада били су домаћи људи. С једне стране они који побожно верују у правду, сродство, доброту, па су склони да друге сматрају истим таквим. С друге стране видим само мржњу, издају. И она се манифестује чак и без обзира на националност. Руси мрзе и издају Русе?

И удар по Кримском мосту, вероватно организован од стране издајника унутар земље, јесте још један ужасан доказ: брат ратује са братом. У просвећеној Европи породичне везе су дуго биле на последњем месту. А Русију је увек држала њена породица. Одрасла деца поштују оца, брину о мајци. Унуци не расту без баке и деке.

Сетите се репортажа из Донбаса. Гласајући на референдумима, људи кажу: „Прославићемо уједињење са Русијом са целом породицом, поставићемо столове, позваћемо госте!“ Хиљаду људи на Црвеном тргу радује се повратку њихових рођака – становника Донбаса – у велику руску породицу.

„Рођени!“ – дочекује харковска старица наше тенкисте. „Синчићи наши!“ – коментаришу Рускиње вести из регрутних центара на друштвеним мрежама. „Родбина“ – потписује Захар Прилепин фотографије наших бораца, а уз њихова лица објављује чудовишну информацију да се на московским сценама одвијају русофобски наступи, да су русофобске књиге свуда по књижарама.

Раздор, нејединство у нашем друштву је горе од удара по Кримском мосту. Црвена линија пламти у нашим породицама, у нашим срцима.

„Довршавамо Велики отаџбински рат“, рекла ми је (у интервјуу у мају) етничка Украјинка, Лењинграђанка, посланица Државне думе Елена Драпеко. И рекла ми је да су сви мушкарци из њене породице тада отишли ​​на фронт. И глас Олге Берголц звучао је не само широм опкољеног Лењинграда, већ и широм земље. А јуче је пред целом земљом Андреју Малахову недостајала Рената Литвинова, која је већ у фебруару побегла из домовине.

Размере Великог отаџбинског рата и Специјалне војне операције су исте. Али границе су сад замагљене: у скоро свакој породици постоји пацифиста. Шта с њим да се ради? Деценије „мир-пријатељство-жвака“, просперитет Запада, између осталог на нашим костима, деценије сабласног, лицемерног, лажљивог мира одгајиле су армију руских Макаревича и Пугачових. На крају крајева, то јесу руски људи, али мрзе Русе, називајући нас „робовима“, „стоком“. А ми? Шта, да разумемо, опростимо и поново седнемо за сто са таквим рођацима?

Разилазећи се у схватању СВО, ми губимо родбину и пријатеље. Али свето место никад не бива празно. Стичемо нову – завичајну, а не туђу културу. И проналазимо истински, искрено блиске људе!

„Заједно са мном данас је формуларе мобилисаних у војној регистратури попуњавао један Азербејџанац. Питао сам га: Шта ти то треба? А он ће емотивно, машући рукама: Зар ја нисам Рус, слушај, је ли? Ја живим овде, ја сам мушко!“ – пише на својој друштвеној мрежи човек са украјинским презименом. „Сви разумемо да нас немачка влада лаже! Једина тачка истине у свету тренутно је Русија. Руси, паметни Немци су уз вас!“ – преводим са немачког пост на фејсбуку моје немачке  пријатељице. Немачка новинарка Алина Лип у свом блогу разоткрива лажи које западна штампа избацује о Русији. „Ја се не бојим! Наставићу свој посао! Враћам се у руски Донбас!“ – пише Француз Адријан Боке после покушаја атентата на њега од стране украјинских нациста.

А колико руских, украјинских, белоруских рокера, репера, песника, глумаца сад иде у Донбас, подржавајући тамо нашу родбину! Сад се ми боримо, пре свега, за наше сродство, за наше свете родбинске везе. За породицу у којој је брат – за брата. Син – за оца. Мајка – за сина. Са таквом родбином ми ћемо победити.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)