Марина Хакимова Гацемајер: СЛУЧАЈ АДВОКАТА БЛУМА

„Успомене“ су обновиле мој стари текст који сам написала док сам живела у Немачкој и радила као чистачица. Ево одломка:

„Недавно ме је фирма послала да радим за адвоката. У пријави је писало: „Хер академик адвокат Блум. Стан треба очистити, опрати прозоре, опрати и испеглати одећу“. Долазим код Блума. Кућа је луксузна, троспратна, са величанственом терасом окруженом ружама. Дочекује ме веома угледан власник у блиставо белој кошуљи и кравати. Он се такође заслепљујуће осмехује – са модерним керамичким зубима.

Уводи ме у кућу. Показује собе. Извињава се због „мањег нереда“. Каже да код куће има канцеларију, нема времена ни шољу да опере, толико је заузет.
Чистим код њега неколико дана, пажљиво и са интересовањем. Гледам по зидовима окачене адвокатске дипломе, сертификате и фотографије са истим таквим угледним херовима као што је адвокат Блум. Пажљиво бришем прашину са томова, са колекције кристалних старогрчких богова, са шаховског стола и тешких дрвених фигура у библиотеци. Заливам цвеће и дрвеће у застакљеној зимској башти.
Врата кабинета господина Блума стално су отворена и, повремено пролазећи, посматрајући његове активности издалека, прожета сам његовом интелигенцијом, важношћу и значајем. Телефоном разговара о неким сложеним пореским стварима, законима, чланцима, понекад га чујем како се са неким свађа, користи научне термине, шушти папирима. Оде до библиотеке, нађе неку дебелу књигу, врати се са њом у канцеларију, прекуцава одломке. Сакупља документе у фасцикле, звецка печатима.

Компјутери на његовом огромном десктопу стоје леђима окренути вратима, видим им само „задњицу“, адвокат седи за столом и куцка по тастатури. Рад је у пуном јеку.
А онда сам једног дана одлучила да очистим његов кабинет. Он седи испред компјутера на великој окретној кожној столици, пише, гледа у екран. Са крпом одлутам до његовог стола, иза његових леђа, подигнем поглед и видим преко његовог рамена: сви компјутери су црни. Они су искључени! И телефон је бежични! И компјутери – без жица! Техника уопште не ради. А он, адвокат, наводно ради.
Са врло мудрим, важним изгледом куцка по мртвој тастатури, гледа у црни екран компјутера као да се на екрану дешавају велике ствари. И врло озбиљно разговара са неким измишљеним клијентима на телефону који не ради.

Као да су ме полили леденом водом. Тихо сам оставила крпу и ишуњала се из кабинета. Застао ми је дах. И синуло ми је зашто му здравствено осигурање плаћа кућну помоћницу.
А већ неколико дана сам код њега поспремала! И нисам приметила никакво ментално одступање! Напротив, била сам сигурна – веома коректан, уредан, послован господин! Његов изглед улива огромно поштовање. Била сам сигурна да се заиста бави својим правним бизнисом. И да заиста ради. Снежнобела кошуља, кравата, испеглане панталоне, савршено избријан. Од јутра до вечери у послу. Али – клијенти постоје само у његовој глави. А компјутер је мртав. И телефон је мртав. Ето слике.

Има таквих адвоката. И не само адвоката. Милиони живе у потпуно нереалном свету.”
Данас, након поновног читања овог мог старог текста, схватила сам да, без претеривања, цео Запад, вишемилионско западно друштво, већ дуже време функционише на овај начин.
Идите на Фејсбук, испод поста о мачкама, без икаквог разлога, хиљаде коментара „Слава Украјини!“ То је оно чиме се бави Гугл. Код нас се то некако и блокира, али у једној арапској, наизглед неутралној земљи, желим да гледам руску серију на Јутјубу. Уместо тога, на целом екрану је жути блок позив „StandWithUkraine!“ Чак и на једном руском туристичком сајту читам одговор: „Слава Украјини!“ То је као да разговарате на искљученом телефону. Ви њима о знаменитостима Грчке, а они вама „Путин – ….“. Ви о укусном доручку, а они: „Москаљаку на гиљаку“. На енглеском, немачком, француском и на свим језицима. Гугл преводилац ради одлично.

„Подржите украјинске псе које уништавају агресивни Руси!“ – мој немачки познаник, активиста за заштиту животиња, приморан је да то свакодневно чита стотине пута на друштвеним мрежама. Каже да чак и у рекламирању хране постоји обавезан русофобични апел. Чак и у упутствима за узгој јежева и узгој гуштера – „Подржи Украјину“. Да бисте спасили гуштера, морате убити Руса. Такво је то лудило.
А да не говорим о ЛГБТ садржају, који је тотално усмерен на уништавање Руса.
То није чак ни надреално, то је класично, клиничко лудило.
Недавно је један други мој познаник Немац, у коментару на чланак о томе како деца сама треба да одлучују са 12 година да ли треба узимати хормоне ради сексуалног развоја, написао да је 12 година прерано. Са 12 година дете још није способно да доноси тако важне одлуке. Показао ми је лавину љутитих коментара: „Путиниста!“, „Фашиста!“, „Убица деце!“. Ниједан разуман аргумент не функционише. Људи живе у измишљеном свету маште који им је наметнут, где се лудило доживљава као идеал. То је животна норма коју сви, без изузетка, морају да прате. Разуман, трезвен разговор је незамислив, немогућ.

Адвокат Блум, код кога сам радила, није ми учинио ништа лоше. Чак ми је понудио и чоколаду. Али након што сам видела да је луд, уплашила сам се, схватила сам да је за мене смртно опасан. Доживела сам језив страх од створења потпуно несвесног реалности. Од створења које функционише у свом имагинарном свету, разговара са празнином, расправља са фантомима и уверено је да ради важан, вредан задатак.
Ти људи снимају филмове, пишу књиге, додељују награде, хушкају људе на Русију и Русе, нуклеарне актовке су у рукама лудака, адвоката Блумова, који споља изгледају прилично угледно и чак уливају поверење. Говоре одлично, изгледају сјајно, самоуверено, важно. И сама сам провела неколико дана са таквим типом под истим кровом и нисам ништа посумњала. И чак сам почела да поштујем његову заузетост. Све док нисам видела црне компјутерске екране.

Касније сам сазнала да је пацијент Блум заправо много година радио као адвокат и да је био изузетно успешан. Имао је огромну базу клијената и служио је веома важним људима, укључујући немачке политичаре и банкаре.
У том смислу, још једна аналогија. Отприлике исто се сада дешава са иноагентском русофобичном рускојезичном гомилом. Неки од нас их и даље сматрају ментално здравим, само дивље себичним и злим. Али све чешће ми се чини да је то обично лудило. А немогуће је са лудацима разговарати као са нормалним људима. Чини се да су Вован и Лексус то одавно схватили.

И што су њихова питања апсурднија, то су озбиљнији одговори њихових пацијената – Акуњина, Гребеншчикова, Макаревича и других.
Људи су једноставно испали из стварности, одведени су у антисвет, блажено лебде кроз неки фиктивни анти-универзум. И спремни су да убију оне који покушавају да их врате у стварност.
Одбила сам да радим за Блума, иако је плата била веома добра. Језив страх, не толико од чињенице да би могао да ме нападне с леђа, колико од додира тог антисвета, антиматерије, отерао ме је од његове куће, затрпане цвећем. Као од инфекције, као од куге. И није случајно што су током Великог отаџбинског рата нацизам и фашизам називани кугом. Психичка пошаст је захватила Запад. Ужасна болест која убија милионе. Могу да изгледају угледно, важно, чисто и увек миришу на хемију. Као и њихов поглед на свет. Антимир – и антивизија.

Веома дуго су многи од главних ликова, суперхероји култних вестерн филмова, бестселера, чак и цртаних филмова – психички болесници, манијаци, наркомани, алкохоличари или перверзњаци. Тако је западно друштво деценијама развило толеранцију према психо-болесницима, и они су постали узори. И шта сад хоћемо? Лечити адвоката Блума? Манијака Блинкена? Фанатика Бајдена? Русофобку Фон дер Лајен, која пати од илузије величине у комбинацији са комплексима инфериорности? Излечити Макрона од његовог Наполеоновог комплекса?
Онај Шолцов болесни осмех, тик, говори много. Гледајући већину западних политичара, искусни психотерапеут неће имати проблема да постави коначну дијагнозу. А да не помињем ове наше бикове-албаце-ларине који се гуше својом фанатичном мржњом. Господ је спасао Русе од њихове заразе, иако је Русија била покривена њоме дуги низ година.

Можда ми имамо неку врсту гена, неку врсту генетске „вакцинације“ против лудила? Протојереј Аввакум, Достојевски, Толстој, победа у Великом отаџбинском рату, руски класици и руска историја, руска вера – све је то у нашим генима и све нас спасава од пандемије западног лудила. Вероватно је у мени прорадио и инстинкт руског самоодржања кад сам бежала од Блума, у коме Немци нису видели никакву опасност. И коме фонд здравственог осигурања плаћа комфорну егзистенцију са спремачицом, куваром и баштованом (све печалбари из земаља бивше ЗНД). О њима се брину, клањају им се, поштују их.
Геј параде поноса у западном друштву доживљавају се као нешто веома корисно, здраво, лепо, привлачно, заводљиво, интригантно и узбудљиво. Русима је искрено мука од тог циркуса наказа, на пример, на Евровизији, а цео Запад се тиме одушевљава. Немачка познаница ми пише: „Гледаш ли? За кога ћеш гласати?“ Одговарам: „Као да гледаш у распадајући леш и похлепно удишеш његову арому!“ – „Ма хајде! То је једноставно лепо! Узми то као да се људи зезају!“ – оправдава Евровизију Немица, интелигентна, образована жена која се не залаже активно за земљу-грешку и чак чита РТ на руском, што значи да је храбра и покушава да трезвено размишља. Али леш који се распада већ је на њеном трпезаријском столу. Толеранција према загробном, уживање у пропадању.

Прелепа западна фасада је као башта под прозорима, као тераса са ружама, као библиотека са старинским мердевинама, као зимска башта на имању адвоката Блума. По зидовима куће дипломе, сертификати, почасне награде са печатима и аутографима. Тамо је све било чисто. И безумник те поздравља лепим речима. И чак ти даје чоколаду. Али кад једном погледаш преко његовог рамена и видиш шта ради, ужас те окива и парализује.
Адвокат Блум – то је савремено западно друштво, то је и рускојезична русофобна клика, мафија. Здрава реакција мале Рускиње је да од свега тога побегне. Реакција здравог човека је да заштити своје најмилије од овога што је пре могуће. У супротном, ваши вољени ће умрети, а ни ви сами нећете преживети.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)