Марина Хакимова Гацемајер: ПИТАЈ ВОЈНИКА

Политика је као љубав. Избациш је кроз врата – улетеће кроз прозор. Па чак и ако се спољни живот већине Руса готово није променио због СВО-а, унутрашњи рад је у пуном јеку. Теме о којима раније нисмо размишљали захтевају формулацију и промишљање.

Зашто су неки наши суграђани одмах подржали Русе у Донбасу и борили се оружјем, делом, речима – за своју отаџбину? А други сумњају, оклевају? А неки емитује дефетизам. Људи ломе копља у споровима, путеви најбољих пријатеља се разилазе – један иде као добровољац на фронт, други бежи као релокант у Јерменију. Зашто су људи рођени у истој породици, одрасли у истој средини, одједном подељени из политичких разлога? Или је ова подела много дубља, сложенија и не тиче се толико практичног живота и политичких преференција, колико унутрашњих квалитета човека? Његова природа?

У мирном совјетском детињству, читајући књиге о пионирским херојима, постављали смо себи питање: „Шта бих ја урадио на њиховом месту?“ Многи који су одгајани на овим књигама одговорали су: „Ја бих се борио, као пионир!“, али је било и оних који су искрено признали: „Не бих то могао“, „Сакрио бих се“, „Уплашио бих се и побегао далеко”.
Сећам се, након што сам одгледала филм „Обични фашизам“, неколико дана нисам могла да похађам часове немачког у својој школи за дубинско учење овог језика. Нисам могла да чујем тај говор, јер је био повезан са зверствима нациста. Убеђивала сам себе: „Ако буде још једног рата са Немцима, могу постати преводилац или чак обавештајац!“ Научила сам језик, дуго радила у Немачкој, али сам понекад на немачко морализирање реаговала жестоко непријатељски. Та реакција је остала дубоко у подсвести. Или у некој врсти несвесне, али страсне жеље – да се спасу вољени, обнови правда, заштити Отаџбина?

Осећај Отаџбине, њена одбрана и мржња према њеним непријатељима су својства личности. Сваке, посебно. „Русија је у мени“, писала је Марина Цветаева. – Ја сам духом, односно у ваздуху и у распону – тамо, туда, отуда. Отаџбина није конвенција територије, већ припадност сећању и крви. У коме је она унутра – тај је губи само заједно са животом“.
Чини ми се да се овај квалитет – „Русија у мени“ – обично дарује рођењем, као особина карактера. Али упоредиво и са инстинктом. Родитељским. Неко то има, а неко ипак лако напушта своју децу. Вучица ризикује себе, чувајући своје потомство. Али сви знамо за мајку кукавицу, а рибе не маре за положена јаја. Камелеон се прилагођава, ној гура главу у песак. А верни пас умире од чежње за газдом. Разноликост у животињском свету. И у људском. Неки хрле у битку за своје. Они не могу да замисле живот далеко од Русије.

А код других нема осећања сродства, оданости Отаџбини, припадности породици. Као кобасичарски емигранти или релоканти, о којима пева веома исповедно човек без домовине Б. Гребеншчиков – „Аригато, мама-сан. Нико, нигде и ничији“. Ничији – слаб, бескичмењак, равнодушан, кукавица, без унутрашњег језгра, без корена. Иако је одрастао уз јаке и читао књиге о пионирским јунацима, био је лишен унутрашње снаге – био је одвојен од рода. Дешава се. „Обични људи, иако слабо образовани, имају здраве и јаке инстинкте, али самозадовољни Макаревич или Гребеншчиков немају такве инстинкте“, објаснио је квалитет ангажовања у Отаџбини пре неколико година Едуард Лимонов, који је на својој кожи доживео ничију егзистенцију на Западу и вратио се у Русију.
А многим мојим друговима из разреда – познаваоцима немачког – ни такво искуство није било потребно. Током 1980-их и 1990-их, скоро сви су кроз школске размене посетили тадашњу просперитетну Немачку, многе од њих су Немци позивали, обећавајући им уточиште, подршку и помоћ у добијању држављанства. Али, упркос тешким временима за Русију, скоро сви момци су се вратили кући. Урадили су то не баш врло свесно, једноставно су се повиновали свом унутрашњем чулу, инстинкту. И тек сад су успели да формулишу ову своју тада тинејџерску одлуку. Рат нас је натерао да пронађемо речи: „Без Отаџбине – ја сам ништа“.

„Ја сам Рус. Ја идем до краја. Такав сам какав јесам, и не можете ме сломити“, и пре 20 и 30 година смо то осетили, али тек са почетком СВО, певач Шаман је јасно пренео наша осећања. Наше унутрашње потребе. Квалитете руског карактера. Рат је разоткрио дубоке, важне црте личности. У прочишћавајућој СВО испољила се слабост, замућеност ничијих. А јаки су дошли до изражаја. Они који су, повинујући се својој савести, истини, души, зову своје крви, устали у заштиту својих рођака и пријатеља. И слабих. Јунаштво је такође својство природе. Неки људи га имају, а неки не. Док се не суочите са опасношћу, нећете знати размере унутрашњих снага – које су, као и праг бола, код сваког различите.

Има у томе нечег биолошког. Није свако рођен као ратник. Није свако у стању да то постане. Неко је створен као индивидуалиста-егоиста, или трговац заробљен својом коришћу, или ништавни слабић, кукавица која не може да поднесе поглед на крв. Не можете га због тога осуђивати.

Демонстрирајући класичне манифестације рата, Лав Толстој је приказао и неустрашивог принца Андреја Болконског, и рефлексивног Пјера Безухова, збуњеног на бојном пољу, и кавалире високог друштва који су се, док су им рођаци проливали крв, забављали на баловима. Христос је имао 12 апостола. Један од њих је издао и обесио се, остали су се од страха разбежали. Код Крста је остао само најмлађи, Јован. Или Библијски Каин и Авељ – без једног не би било другог. Таква је дијалектика, закон у много чему тужан. Али који свима пружа прилику да упознају себе – оног истинског. И рат, као и распеће Христово, данас нам показује нашу суштину. Нашу слабост или снагу. Нашу истину. И нашу разноликост.

Важни су, наравно, васпитање, окружење, породица и школа. Али, како је писао Горки, рођен да пузи не може да лети. Не можете га научити, не можете га натерати. Таква је природа. У свакој популацији постоје слабићи, бескарактерни дефетисти. Они су природни део сваког друштва.

27 одсто светске популације, како је недавно сазнао Галуп, категорички не жели да се бори за своје народе, за разлику од 61 одсто бранилаца. У Русији оних који су спремни да дају живот за своје пријатеље – 59%. И то упркос чињеници да 91% Руса себе сматра патриотама. Овако висок ниво патриотизма, какав сад видимо међу младима, није био још од совјетских времена. Иако нису васпитани на књигама о пионирским херојима, већ на холивудској роби широке потрошње, Дизнијевим цртаним филмовима и песмама страних агената.

Дакле, заиста, не ради се толико о образовању, колико о карактеру, о снази руског духа, који, ма колико нацисти и глобалисти покушавали да га сломе, тријумфује. О осећању Отаџбине – здравом и јаком инстинкту, о чему је Лимонов писао: „Обични људи, иако слабо образовани, имају здраве и јаке инстинкте, али самозадовољни Макаревич или Гребеншчиков не“.
А ништавни слабићи сами, аутоматски, без размишљања, без питања, увек стану на страну силе, јер своју немају. Тако их је природа створила. Ништа се ту не не може урадити. Како их третирати? Питај војника. Питај нашег браниоца. Истина је у њему. У њему је сад цела Русија.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)