Марина Хакимова Гацемајер: НЕ ПОТЦЕЊУЈТЕ НАОРУЖАНЕ РОБОВЕ!

О пропасти Европе писао је немачки филозоф Шпенглер још пре сто година. Сад се присећамо његових предвиђања, гледајући како се Стари свет самоуништава. Економске, енергетске, па и политичке кризе, осиромашење становништва, мизантропске нове либералне вредности и закони… Зашто обични Европљани ћуте и све то трпе?

Испирање мозга је сувише лак одговор на ова питања, површински. Други – значајнији – одговори могу се наћи само понирањем у систем западног светског поретка и у менталитет Европљанина, у његов начин живота, факторе скривене унутар друштва, неоглашене, а чешће чак и скривене – ропско потчињавање систему, рационализован, добровољан, пожртвован рад за државу. Држава има предност. Управо су ови класични квалитети стандардног Европљанина спасили Европу од пропадања пре једног века, а спасавају је и сад. Сасвим је логично да западне елите управо на њих рачунају. И за сада не греше. Менталитет побеђује тешкоће и проблеме.

„Сваки грађанин у демократском друштву мора имати најмање три роба“, – браћа Стругацки су врло јасно сажели древне грчке законе тријумфа демократије. Данас западно друштво функционише и понегде још увек напредује искључиво на рачун робовског рада и ропског менталитета. Само то и остаје ако са њега избришете рекламну навлаку.

Запад почива на два стуба. Први је – ресурси и ропски рад становништва сиромашних, како их обично називају, земаља у развоју, колонија. Други стуб је дубока ропска свест самих Европљана. Од три роба, двојица су они сами, који несебично и традиционално раде за добро своје земље. Са мајчиним млеком упијали су заповести: „Твоји проблеми су само твоји проблеми“, „Помози себи!“, „Не држава за тебе, него ти за државу!“, „Докажи да си Немачкој потребнији него Немачка теби!” – ове популарне немачке пословице, живећи у Немачкој, слушала сам на сваком кораку, као и различите верзије наше руске изјаве „Спасавање дављеника је посао самих дављеника“.

У вези са дављењем – буквалан пример. Пре две године у Немачкој се десила велика поплава. Неколико насеља је отишло под воду, десетине хиљада људи остало је без крова над главом, стотине је погинуло. Влада је била заокупљена климом, ковидом, ЛГБТ агендом и борбом против Москве. За отклањање последица поплава издвојена је смешна сума. А поплављени нису тражили помоћ, јер су навикли да сами решавају своје проблеме. Тихо и стрпљиво. И већ трећу годину хиљаде волонтера из целе земље викендом или током одмора одлази на поплављена места, доводећи их у ред. О свом трошку. Не тражећи ни цента од владе. То је за Немце апсолутно природно.

Други пример су ватрогасне добровољне чете, које су становници малих немачких градова и села сами стварали од давнина. Они сами и о свом трошку гасе пожаре, не кршећи традицију. Држава у томе практично не учествује. Да не говорим о огромном броју женских, омладинских организација, заједница пензионера и инвалида, чији смисао стаје у пар речи: „Не рачунајући на државу, помоћи ћемо сами себи!“

Још један упечатљив пример је западна медицина. Строго плаћена; чак и ако никад нисте били код лекара, у обавези сте да платите здравствено осигурање. Медицинско образовање у Европи, поред специјалистичких студија, свакако укључује изучавање пореског и финансијског система, рачуноводства, они су важнији од Хипократове заклетве. Јер посао лекара није толико третман грађана колико бизнис. Пре свега, доктор улаже у скупо образовање, затим узима кредите, стварајући сопствену „ординацију“ (клинику). Купује опрему, намештај, плаћа рад медицинских сестара и спремачица. Његов задатак је да све ово надокнади и оствари профит. Пацијенти знају за то, разумеју: свако питање, свака кап урина, свака анализа зависи од износа осигурања. А ако је осигурање јефтино, онда нема квота за лечење, које су ограничене. И нико не паничи ако су квоте за неопходну анализу ове године већ исцрпљене. Чекамо следећу годину.

Избезумљена журба је норма у западној медицини. На крају крајева, сваки минут рада лекара је новац. И ниједан Немац себи неће дозволити такву очигледну дрскост – да узнемирава доктора жалбама на банални грип, прехладу или лоше варење. Ту је само-лечење.

Једном сам провела дан у хитној помоћи болнице у Дармштату. Заједно са мном послушно су седели згрбљени грађани и стењали од бола. Многи од њих су, не дочекавши пријем, понизно отишли ​​кућама, схватајући да им је у реду само горе. Нико се није бунио и жалио. У немачким болницама, после сложене операције, људи се већ следећег јутра отпуштају – да не би заузимали скуп кревет. Након боравка у болници, пацијент добија рачун за лечење. Понекад су износи такви да морате да узимате кредите. Отуда у Немачкој постоји још једна модерна пословица: „Без адвоката, не усуђуј се да се разболиш!“. Посао лекара се не разликује, рецимо, од рада власника кафића – са конкретним ценама, профитом, порезима. Не индивидуални приступ, већ бизнис план. Не хуманост, већ време и новац. Не личност, већ зупчаник у систему који обезбеђује рад овог система. То је главна разлика између европског и нашег менталитета.

За своје здравље, као и за све друго, Европљанин је одговоран само себи и ту одговорност никад неће пребацити на лекаре, наставнике, политичаре, функционере. Држава. Стога је у Немачкој непристојно жалити се. Уосталом, само си ти крив за своје проблеме. То су закони учтивости, и образовања, и природе Европљанина. Чак и обична породица понекад личи на комерцијалну компанију. Свако је одговоран за себе. Али у исто време, он се одговорније односи према општем него према личном. Према државном – одговорније него према сопственом.

Неки Руси су се деценијама дивили спољашњем европском благостању, не схватајући да оно лежи у таквој подсвесној жртви, практичности и економичности о којој нисмо ни сањали. Ове квалитете примећујемо када угошћујемо госте из Европе. Док су код нас, журе да поправе славину која цури или се плаше да се окупају – шта ако добију огроман рачун за воду? Пате кад примете упаљена светла у улазима наших вишеспратница. Брину се кад зими примете отворен прозор у хотелској соби.

Највећи шок мојих немачких пријатеља који су за Нову годину дошли код мене у Русију био је то што зими загревамо ауто пре поласка. За Европљанина је то богохулно загађивање животне средине и расипање скупог горива. Они гасе мотор – ако није електрични – чак и у гужви, па чак и на семафорима.

Војничка дисциплина међу људима, подређеност и незахтевност према држави. Стрпљивост, без роптања. Одговорност – личне невоље (болест, сиромаштво, хладноћа и глад) нико неће пребацивати на отаџбину. Тај менталитет се развијао вековима.

Изгледајући као господа, и себе називајући господом, Европљани су интерно верне слуге својих држава, ментални чувари. У томе, чини ми се, лежи веома моћна сила, која толике године не дозвољава да се Европа потпуно сруши. Политичари је руше, разграђују, али се она одржава на рачун укорењене народне кичме. Њу гуле, замрзавају и море глађу, али ће она стајати у свом стрпљивом ћутању, што ми можемо погрешно схватити као дефетизам.

Отаџбина у главама Европљана није мајка, већ сурови господар. Ропско потчињавање и служење њој почиње чувањем сваке капи воде, са комшијама-шпијунима који пажљиво прате да ли ђубре правилно сортирате, фанатичном самоконтролом, мучењем у реду за доктора, уз беспоговорно извршавање било којих, па и најапсурднијих закона. Размишљајући о конфронтацији са Западом, све више мислим да ми то непотребно занемарујемо. Ми у том смислу потцењујемо Европу, која на још једном свом заласку поново диже оружје против нас.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)