Марина Хакимова-Гацемајер: МАЈЧИНО СРЦЕ ЋЕ УВЕК СТИЋИ ДО ЛИНИЈЕ ФРОНТА

фото: © РИА Новости / Алексей Куденко

У сјају, шику и блеску протеклих неколико деценија, може изгледати да је обична руска жена изгубљена из вида, заборављена, скромно ушла у сенку. Радница и сељанка, мајка и бака, у чијим рукама је увек све безбедно, на чијим плећима лежи уобичајен, наизглед неподношљив, али са поносно уздигнутом главом ношен терет. Чијим срцем је сада угрејана наша земља.

Руска жена, која је сва права и обавезе добила скоро век раније од Европљанки. Руска жена која свој велики крст носи срећно, скромно, хармонично: посао, каријера, домаћинство, породица, деца, интелект, муж и сређеност невиђена у Европи, јер ми имамо више жена него мушкараца, и у такмичарској борби морамо да издржимо.

Наше младе даме, као мачке, живе седам живота – у запаљену колибу на штиклама, одмах после радне смене. Одговорност, пожртвованост, енергија, нежност – и све то за џабе, не очекујући ни комплименте, ни попустљивост или помоћ од мушкараца или државе. Ово је о мојој генерацији жена од 50 и више година, које су на сопственој кожи осетиле сиромаштво, немоћ, безнађе.

Ми знамо како да припремимо укусан оброк за четворочлану породицу са једним пилећим бутом и оскудним залихама поврћа. Наши станови имају апотеку за све прилике, знамо да радимо два посла која се укрштају у времену, а у исто време идемо на све родитељске састанке, вршимо поправке без маникира, јувелирски мењамо резервну гуму, одржавамо примерну чистоћу чизама корачајући кроз непроходно блато. На домишљатости и опстанку може нам позавидети сваки радник Министарства за ванредне ситуације.

Песници далеке прошлости компоновали су химне о руским женама, али је временом наша магична суштина постала прозаична. Сувише независне, сувише скромне, „сувише жене“ – како за нас кажу европски мушкарци.

Лепотице, које су у младости вукле тешке секенд хенд ковчеге из Пољске и смрзавале се на пијацама, препродајући их. Које се, ступајући на посао, нису нарочито ни надале плати. Које су, као и ја, избачене из предузећа „због трудноће“. Или оне који нису смеле да изгубе радни дан ни због тешке болести, попут многих мојих пријатељица.

Ми смо губиле своје најмилије у Авганистану и Чеченији, наши момци вршњаци страдали су у ратовима банди, напијали се и трезнили, а преживели, који су се уздигли у бизнису, нису бирали нас, већ млађе и нарцисоидније. А ми, у почетку задовољне малим, биле смо срећне због чињенице да је мушкарац просто присутан у животу, ако је присутан.

Разведене жене, самохране мајке, жене које вуку целу породицу, несаломиве. Управо су оне деведесетих, кад је наталитет пао испод нивоа Великог отаџбинског рата, рађале децу. „У негрејаном одељењу, јер је тих дана било празно – многи једноставно нису смели да узму још и дете“, – овако ми је причала пријатељица новинарка, самохрана мајка чија тридесетогодишња ћерка и мали син никад нису сазнали какво је сиромаштво и беспомоћност преживела њихова мајка. Као и многи њени вршњаци, изгарала је на два, а понекад и три посла, купила најпре један стан, па други за ћерку. Својој деци је дала образовање, са њима пропутовала пола света, а данас, поред посла, волонтира. И каже ми: „Маринка, чини ми се да оно најважније пролази поред нас. Заиста желим да будем укључена. Идемо у Донбас! Договорићу се са војним комесаријатом. Ти знаш, ја могу да убедим свакога!“

Из разговора са другарицама, проучавајући женске и патриотске медије, па чак и размењујући пар фраза са парохијанима у најближој цркви, дошла сам до закључка да је баш моја генерација Рускиња веома делотворна, спремна на херојску и неодступну борбу за своју родну земљу. Зашто? Па њихова Домовина их није мазила!

Не питајте о томе. Прекаљене Горбачовљевом перестројком, Јељциновим расулом, понекад преживљавањем у нељудским условима, од којих ће свака Немица пасти у депресију са посттрауматским синдромом, оне су просто научиле да виде истину. Педесетогодишње руске тете одмах намиришу лаж, лицемерје, издају!

Ми знамо шта је понижење. Многи су морали да се продају и издају. Многи су прегазили себе да би спасли или прехранили своје породице, да би добили добар посао. Не знам ниједну у мојим годинама која се бар једном није понизила пред претпостављенима, на пример. Или је била приморана да изгледа више секси него што би желела. Која од педесетогодишњих Рускиња није била (најблаже речено) преварена? Због тога ми ценимо лојалност и поштење.

И нас неће уплашити поскупљење кобасица или нестанак модерне крпе са полица. Неће нас препасти неправда, бахатост, грубост, отимачина. Све смо то доживеле и преживеле, и одгајале децу, зарађивале и притом задржале способност уживања у малим стварима, у заљубљивању и шетњи на штиклама.

Веома смо стрпљиве, издржаћемо свако понижење, али нас неиздрживо боли кад су понижени наши мушкарци – очеви, мужеви, синови. Исто се може рећи и за Отаџбину. А пошто нам је Специјална војна операција дала наду да наши људи и наша Отаџбина више никад неће бити понижени, више никад молити и стајати са испруженом руком, ми се боримо најбоље што можемо.

Ако руски мушкарац има однос према Отаџбини као према мајци, онда Рускиња има однос према Отаџбини – као према детету. Кад је дете у опасности, руска мајка не расуђује, не штеди се, чини све да га спасе. То је још једна наша кардинална разлика од Европљанки, за које је дете само дете. А за нас је то скоро светиња.

Рускиње осећају, схватају значење Специјалне војне операције као могућност излаза, спасења своје деце од понижења, од ропства, од лажи. И оплакују сваку жртву на пољима Специјалне војне операције, као своју, најрођенију, са својим материнским осећањем кривице, одговорности, бола.

Интернет је преплављен њиховим молитвама, јер свака од њих зна да међу овим војницима може бити и њено дете. Како га заштитити? Ово су питања која себи данас поставља свака Рускиња.

„Ако затреба да жене иду на фронт, ја идем“, недавно је рекла ТВ водитељка Лера Кудрјавцева, мајка одраслог сина, која је преживела „Улице поломљених фењера“ не само на интернету. Испод њене објаве на друштвеној мрежи налазе се стотине коментара обичних Рускиња:

„Ја сам мајка сина, бака унука и свекрва. Да, под стресом сам. Али знам сигурно да сам спремна да додајем патроне“; „Смирена сам. Мој муж и ја смо већ доживели више од једног рата. Још треба заслужити мобилизацију…“; „Мој син може бити мобилисан. Али он је у вези с тим врло спокојан. Рекао је, ако ме позову – идем без речи. Ја бих као мајка чупала косу. А осећам само тихи понос…“; „Као свака мајка, ја бринем… а син ми је рекао, немој да се нервираш, зваће ме да идем, као мог прадеду. Нећу осрамотити фамилију“; „Нисмо саме, има нас много, молићемо се и чекати!“; „Отаџбини је потребна заштита и прави мушкарци то увек раде. Занима ме где ће бити распоређена производња? Можда ту могу да помогнем?“; „Страшно је за мог сина, али је још страшније живети у свету мушкараца који беже и крију се.“

Мајчино срце ће увек стићи до линије фронта. Руска мајка, која је рађала синове у безнадежним деведесетим, кад није било јасно чиме и како преживети, данас је прва у редовима. Уз молитву која је јача од НАТО бомби. Са мајчинском љубављу, која побеђује сваку мржњу.

А пошто песници сад не пишу о њој, сама сам написала.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

?>