Марина Хакимова-Гацемајер: ДОКЛЕ ЋЕТЕ НАС ЛАГАТИ?

Древни грчки песник Езоп има басну „Пастир шаљивџија“, коју код нас сви знају у препричавању Л.Н. Толстоја под насловом „Лажов“. То је прича о томе како је један дечак чувао овце и неколико пута узнемиравао своје сусељане повицима: „Упомоћ, вук! Вук!“. Људи су му притрчали у помоћ, али у близини нису нашли никакве грабљивице. А кад је вук заиста напао стадо, нико се није одазвао позиву пастира, сви су мислили да опет лаже.

Данас ова парабола често одјекује у размерама читавих земаља, друштвених група и у главама већине европске популације. Повици о опасности, притужбе, захтеви за помоћ, које сви већ дуго чују, одједном се доживљавају као манипулација, притисак, уцена, што на крају доводи до потпуно супротне реакције – негодовања и беса.

Упечатљив пример за то у Европи су представници различитих мањина. Годинама су се жалили на узнемиравање које се, заправо, није дешавало већ дуже време. Али њих су сажаљевали, пружана им је помоћ, дате су им привилегије. Као резултат, европска већина већ осећа да се налази у неповољном положају. Најобесправљенији човек на Западу данас је белац, хетеросексуалац, радно способан човек. За разлику од дама, представника ЛГБТ заједнице, избеглица, асоцијалних елемената и црнаца, он је социјално много мање заштићен, али много више оптерећен обавезама, порезима и одговорношћу за оне који су тобоже слабији.

Стрпљење (толеранција) белог хетеросексуалца, који је толико дуго био вођен за нос и принуђен да жртвује све зарад „мањине”, данас је на измаку. Претвара се у ратоборност. До тога доводи свако паразитирање на најбољим особинама човека. Једног дана ће се и најнесебичнији добродушан човек побунити.

Свет види како се тако промовисане европске демократске вредности претварају у геноцид појединих народа, у социјално раслојавање, а истовремено и у самом западном друштву – у огорчење према онима који су јуче били недодирљиви, који су били гласноговорници имагинарне слободе, који су викали „Вук!“, иако није било никакве опасности.

То је посебно уочљиво у Немачкој, где све више гласова добијају десничарске странке, које предводи Алтернатива за Немачку, која је критична према мањинама. И што више представници немачке владајуће коалиције покушавају да „разоткрију” Алтернативу, називајући њене представнике „нацистима”, „популистима” и „завереницима”, то више губе. Јер речи које изговоре лажови, речи којима прикривају или оправдавају своје злочине, девалвирају, губе право значење, обезвређује се. Дела су јача од речи.

Људи престају да верују не само у фронталну пропаганду, већ и у веома софистицирану меку моћ, која је на Западу увек функционисала мајсторски, милионе људи држећи у страху и психичком ропству.

Времена која се брзо мењају и лично искуство милиона указују на вешто манипулисање свешћу маса. Страх од фиктивних претњи и прикривање стварних ризика рикошетира кроз најмоћнију и наизглед вечну машину западне пропаганде. Јучерашњи ужаси – глобално загревање, еколошка катастрофа, Ковид, „Путинова Русија“ – сада у очима неких Европљана не изгледају као опасности, већ као примери манипулације, измишљени проблеми уз помоћ којих су одвучени од стварних трагедија, криза и ризика. Уз помоћ којих су их потпаљивали.

И ево, данас смо сведоци дивног и природног процеса – слома европског друштва, почетка његовог прозрења, додуше болног, али неопходног. Послушна сагласност уступа место негодовању: „Колико дуго можемо да обмањујемо људе?“ „Доста лажи!“

Чак и они који су недавно на своје домове окачили ЛГБТ дугине заставе, а онда украјинске, данас одједном излазе на маршеве у знак подршке Палестини, која се у Европи традиционално сматра „плодним тлом тероризма“. Прорадила је засићеност лажима. Сећате се како су нам се 1980-их и 1990-их отвориле очи за многе ствари? Са каквом смо похлепом читали критичке чланке о СССР-у? Сада схватамо да је тада једна пропаганда замењена другом, али смо тада много информација које су нам раније биле недоступне доживљавали као прозрење. Готово исту ствар видимо сада у западном друштву.

Као пример, навешћу нови немачки виц који ми је недавно испричала моја познаница из малог немачког града, веома далека од политике: „Јевреј је убио Арапина. Ко седи на оптуженичкој клупи? – Немац! Ко је сведок? – Турчин! Ко је жртва? – Јеврејин! А шта је са Арапином? Да, он је мртав, па су га сви заборавили.“ Сећам се сличних вицева у мом совјетском детињству, у њима је фигурирао амерички судија. Ова анегдота за нас није нова. Али са немачких усана звучи као сензација. Немци, којима је осамдесет година усађиван осећај кривице и стида за Холокауст, за које је јеврејска популација била персонификована као жртва којој је потребна помоћ и подршка, одједном се усуђују да посумњају у непогрешивост и беспорочност ове жртве. Преокрет у њиховој свести је опасан, али неизбежан.

У психологији постоји такав термин – двострука порука. То је веома јака врста психолошке манипулације кад особа прима контрадикторна упутства или сигнале. А покушај решавања противречности изазива сукоб или казну. Док говоре о миру, демократији, хуманизму и толеранцији, западне владе финансирају и подстичу ратове. Шта је ово ако не двострука порука, о којој антрополог Ана Кирјанова пише: „Мозак прима два дијаметрално супротстављена налога у исто време. Доспевши у такву ситуацију, особа брзо или постаје психички болесна, или губи вољу за отпором и урања у психичко ропство. Или покреће нереде“.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)