Недавно је аеродрому у Волгограду враћен његов историјски назив „Стаљинград“. У московском метроу су рекреирали барељеф Стаљина. Споменици вођи појавили су се у Великим Лукама и Вологди. То је изазвало поларизоване реакције у друштву. Да ли је то због вишка контрадикторних информација или због њиховог недостатка? Зашто, без обзира на то који догађај у нашој историји погледате, наилазите на мишљења, а не на чињенице?
Ситуација са Стаљином је индикативна. У касном СССР-у, његово име је било забрањено. Ми, совјетска деца, одрастали смо у трауматичној когнитивној дисонанци. С једне стране – деда, који је са поштовањем чувао медаљу са ликом вође народа. С друге стране – часопис „Огоњок“ о репресијама. А у уџбеницима – ни речи о Стаљину. А сад му подижу споменике.
Није ствар у Стаљину. Реч је о томе да се ми не можемо договорити сами са собом – и стога не разумемо увек друге правилно.
„Како је ово могуће? Па ми смо братски народи!“ – милиони Руса су били збуњени, посматрајући пре неколико година шта се дешава у Украјини. „Толико година смо летовали на балтичкој обали, све је било дивно! Зашто Летонци забрањују руски језик? Зашто се Естонци спремају за рат са Русима?“
Ова збуњеност, ово одбацивање нове реалности објашњава се чињеницом да смо деценијама живели у настојању да игноришемо непријатну истину. Чак и кад смо се суочили са пузећим национализмом, радије смо ћутали. Само нас је нови страшни рат натерао да погледамо истини у очи. Сад плаћамо крваву цену за прошла неразумевања.
Склони смо да ћутимо, да игноришемо. Не трудимо се, не покушавамо да дођемо до суштине ствари. Надамо се да ће се све некако забашурити. А празне тачке историје, пропусти, неодговорена питања неизбежно ће се манифестовати као нове љутње и увреде.
„Не будите прошлост!“, „Ко ће се сећати прошлости…“ – ови изговори са собом доносе нове сумње. Звоно за узбуну се оглашава: „О, да смо ово раније знали! О, да деда није ћутао! О, само да нису скривали страшну истину!“ А историја не познаје кондиционал. И ми сад довршавамо рат наших дедова и прадедова, јер су они великодушно ћутали. Ћутање предака свети се њиховим потомцима. Скромно, попустљиво, лењо „нека зло мирује док је тихо“ сад пламти на нашим западним границама.
Национализам у Украјини, балтичким земљама и у другим бившим совјетским републикама, попут русофобије која толико година цвета унутар Русије, природан је резултат покушаја нашег друштва да изглади ствари и буде љубазно према свима.
Кажу да народ истину осећа утробом. Његов унутрашњи компас не лаже. Зато је аеродрому у Волгограду враћено његово историјско име – „на бројне захтеве ветерана и учесника СВО“. Али народна интуиција није довољна. Да би се изградила будућност, потребно је званично дефинисати прошлост.
Шта радити са Лењиновом мумијом у срцу земље? Коме је потребна прекомерна демонизација Стаљина? Шта нам сад сигнализира Хрушчовљево отопљавање? Како проценити Горбачова? Ко ће одговарати за милионе жртава перестројке и Јељцинових дивљих деведесетих? Хоћемо ли оставити нашим потомцима сукоб супротстављених идеја о прошлости? Хоћемо ли оставити празне тачке у историји? Као што знамо, свето место никад не остаје празно. Ако не кажемо истину нашој деци, о нама ће им лагати наши непријатељи.
Пут покајања је тежак и мукотрпан. Али без њега, као што знате, нема спасења. Ни за нас саме ни за наше потомке.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)