
Читаоци књиге Маргарите Симоњан „У почетку беше Реч – на крају ће бити Број“ приметиће динамичну радњу и ефекат тренутног урањања, осећај као да сте се нашли у сценама које се описују, као да сте чули и видели ликове, чак и осетили мирисе који ће се ширити земљом након краја света. Онима који је нису прочитали рећи ћу да ће их књига обузети и да ће им током целог читања у глави одзвањати звона – „О да!“, „Аха, то је то!“ – јер ће се ликови и њихови разговори постепено одвијати, и наћи ћете мноштво изненађења. Детаљи – предмети, речи, људи – деловаће безначајно на почетку текста, али невидљиве нити приповедања протезаће се од њих до краја, и ближе крају, почеће да светлуцају, да се разјашњавају и развијају са живописним значењима, и тада ће вам у глави зазвонити та иста звона – „Аха! Тако је!“ Обично је аутору тешко да испреплете такве нити кроз заплет; не могу сви то да ураде. Али ако текст мора бити написан, ако из неког разлога људи морају да га прочитају и потребан им је, онда ће се те нити мистериозно појавити у тексту. Таква је магија велике књижевности.
Сложићете се да су људи вековима размишљали о доласку Антихриста и постављали себи једноставно питање: „Па како да га не препознамо кад се појави?“ Роман, међутим, јасно одговара на ово питање: он можда неће бити препознат ако се појави у облику нечега што жели да се брине о нама, нечега што нам нуди помоћ. На почетку романа, вештачка интелигенција – Вештачко Ја – делује као асистент, доступан свакоме ко има било какво питање. А пошто вештачка интелигенција зна све, нема потребе да знате да читате или пишете – то су застареле вештине – нема потребе за учењем или памћењем; вештачка интелигенција ће вам у тренутку дати одговор. И пре него што људи то схвате, изгубиће своју слободу и снагу воље, јер вештачка интелигенција почиње да одлучује о свему уместо њих. Или боље речено, људи ће јој добровољно предати своју моћ. А пошто је добровољно предају, изгубиће лик Божији; остаће само спољашња сличност, и стога ће људи престати да буду људи, претварајући се у хуманоиде. А хуманоидима нису потребни родитељи, нису им потребна деца. Нису им потребне књиге. А ако вам књиге нису потребне, онда можете одбацити сећање, целокупно наслеђе човечанства створено за будуће генерације, заборавити себе, заменити своје ја вештачким. И кад схватите да су хуманоиди у роману управо то урадили, биће вам откривено како и на који начин зли може доћи непрепознат, прерушен у добро, и продрети у нечију душу. И онда ће вам се чак и гест којим хуманоиди призивају Јевреје – молитвено сервилне руке, пошто су им у руке имплантирани чипови – открити као застрашујућа метафора.

Имаћете осећај као да се различите приче, људи и речи изговорене претходног дана одвијају, откривају и оживљавају пред вашим очима. Схватићете зашто је столар столар и ко је Алфа Омега. Осетићете мирис пакла, крцкаћете мрвице које га засипају, осетићете мирис смрдљивог муља, у коме постапокалиптични хуманоиди утољавају своју жеђ, уронићете у старозаветне приче и видети дирљиве сцене васкрсења у бесмртност. И ту неће бити важан само ефекат присуства, већ и осећај близине свему што се дешава. На крају крајева, пакао ће се проширити по градовима које познајемо, и биће насељен људима које добро познајемо. Од самог почетка, почећемо да их препознајемо по њиховим крилатим фразама, можда чак и по мемовима дана, тако да ћемо у правом тренутку доживети кулминацију потпуног препознавања. Али одједном се испоставља да усред овог пакла постоји неко ко никад није престао да верује и није ни приметио да је дошао крај света. И неко ће том паклу упутити изазов.
Ја не бих ово назвала романом у жанру фантастике. Уопште не. У фантастичним романима аутори се труде да створе најзанимљивији приказ будућности, али овде нема будућности. То је крај света. Овај текст прориче шта би се могло догодити не за 2-3 хиљаде година, већ сутра – нашој деци – или чак данас – нама. Ако одбацимо слику и задржимо само сличност. Међутим, неки у роману су одлучили да одбаце чак и сличност.
(Телеграм канал М. Ахмедове; превео Ж. Никчевић)