Марија Стајић: ПОЈАМ „РОДА“ ИЛИ ВРЕМЕ ИСПИРАЊА МОЗГА?

У уводном обраћању на научном скупу „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“ (16. јануар, НБС), Његова светост патријарх српски Порфирије између осталог је рекао: „Закон о родној равноправности на потпуно вештачки начин креира живот друштва и појединца дијаметрално супротан историјском искуству, начину живота, па и савременим стремљењима нашег друштва. Чини се, такође, да речени Закон има потенцијал да појединца, људску личност дели изнутра, диктирајући, под претњом санкцијама, људима потпуно несвојствен начин општења и на тај начин ствара могућност да млади нараштаји, форсираним притиском и манипулацијама, оним што се зове brainwashing, престану да буду оно што су Божјом вољом постали.“
Ове речи јасно указују на спорну страну Закона, наиме да он није донет с намером да унапреди положај и видљивост жена у друштву увођењем обавезног коришћења женског облика именица за занимања већ је његов прави циљ увођење неуставног појма „род“ (и с њим повезаног појма „родни идентитет“) у српско друштво. Појам „рода“ као друштвеног конструкта који нема везе с полом човека већ представља унутрашњи, субјективни доживљај себе носилац је потенцијала, који је патријарх поменуо, да изнутра подели људску личност, а потом расцепи и читаво српско друштво по линијама по којима се западна друштва увелико цепају.

УВОЂЕЊЕ ВЕРБАЛНОГ ДЕЛИКТА Стручњаци за језик који су говорили на скупу једногласно су против обавезујућих одредаба о употреби тзв. родно осетљивог језика коју закон предвиђа не само у професионалном већ и у личном животу! Проф. др Исидора Бјелаковић изјавила је: „Родно осетљив језик мораће да се користи у средствима информисања, у области образовања и васпитања, у науци, у уџбеницима и другим областима образовног и васпитног рада. Неће постојати могућност одабира, јер то повлачи и високе новчане казне – од 50.000 до два милиона динара, уколико се тај језик не примењује. Овим чином не само да је уведен вербални деликт, него је доведена у питање и сврха постојања институција чије је примарно поље проучавање српског језика и језичко планирање.“
Да бисмо схватили какав проблем родно осетљив језик ствара на пољу образовања, најбоље је да погледамо пример реченице из уџбеника написане онако како то Закон предвиђа: „Као учесник/ца у саобраћају ти можеш да будеш пешак/иња или путник/ца у превозном средству. Возач/ица бицикла можеш бити само у пешачкој зони.“ Ту је и пример „правилне“ употребе из Приручника за употребу родно осетљивог језика: „Потребно је да закажете преглед код свог изабраног/е лекара/ке тако што ћете га/је позвати на број телефона 123-456.“
Законописци не крију да желе да „утичу на свест оних који се тим језиком служе“. Према речима доц. др Катарине Беговић: „Намеће нам се како да говоримо, а како је веза језика и мишљења реципрочна и нераскидива, јер сапијенс језиком артикулише мисао, а заузврат језик у једној мери и на одговарајући начин утиче на људску свест, намеће се и ментални дискурс у оквиру којег смемо да се крећемо. Овакав преседан је увод у орвеловску визију света.“
Додала је и да је проблем што се у Закону појмови „пол“ и „род“ користе као синоними, иако родова може бити колико год се друштво договори да их има – тренутно око 60, а по неким изворима и преко 100. „Хипотетички, такозвани родно осетљив језик може укључивати и друга џендер одређења, што би у језику попут српског, довело до разарања реченичне структуре. Банализација у којој се граматички род у језику поистовећује са полом бића која именица означава јесте манипулативна замена теза. Не значи да ће женама бити боље ако више користимо речи женског рода. То је као да верујем да ћу оздравити кад изговорим бајалицу када сам болесна.“
„Нема доказане узрочно-последичне везе у родно осетљивој употреби језика и положају жена у друштву. И због нечега што није доказано треба неповратно да уништимо два века брушен језички израз вуковскога језика, а да притом постоје различите врло конкретне друштвене стратегије којима се много учинковитије може помоћи угроженим женама“, додаје Беговићева.
Кад смо код облика „Беговићева“, поменути Приручник каже да је „неопходно избегавати додавање суфикса женином презимену на начин који одређује да ли је она у браку или не“, при чему се мисли на суфиксе -ка и -ева, тј. на значењску разлику која је свакако природно замрла у језику. Лингвисти, међутим, препоручују употребу једног од та два облика, дајући предност суфиксу -ева (нпр. Јовићева је рекла), да би се омогућило слагање у роду и избегле конструкције попут „Јовић је рекла“. Комесари за уродњавање српског језика пак инсистирају на том неконгруираном облику, док истовремено налажу да кажемо „етнолошкиња“ и „гинеколошкиња“ управо да бисмо избегли исто такво неслагање у роду: „етнолог је рекла“.
Дакле, треба користити родно сензитиван језик да бисмо повећали видљивост жена, осим кад они који и нису стручни за језик, супротно језичкој струци, кажу да је боље да уз мушки облик презимена употребимо глагол у женском роду.

МРАЧНА ГРОТЕСКА Стручњакињама за „уродњавање“ смета и реч „госпођица“ јер сматрају да указује на невенчан статус женске особе, иако се у говорном језику махом користи за млађе женске особе. Смета им, разуме се, и „госпођа“, јер тврде да означава да је жена удата, иако се у стварности углавном користи приликом учтивог обраћања женама, без обзира на брачни статус. Будући да заштитник грађана путем Упутства за стандардизован недискриминаторан говор и понашање тежи да сузбије не само мизогинију већ и „ејблбодизам“ („Повлашћивање и претпоставка да су сви људи ментално и телесно потпуно способни, уз негирање егзистенције и дискриминисање оних који то нису“), у наредном издању може се ту придодати и борба против „ејџизма“ и забранити употреба речи „девојка“ и „жена“, што да не и „баба“, а нарочито „девојчура“, „женетина“, „бабетина“, „бабускара“ и слично. Сведоци смо покушаја брисања речи „мајка“ и „трудница“ на енглеском језику у циљу „џендер мејнстриминга“ – „уродњавања“ друштва и институција – уместо којих се налаже употреба накарадних синтагми „особа која рађа“, „особа која менструира“, „особа која храни грудним кошем“ (јер реч „дојење“ подразумева постојање дојки и женске особе), па чак и „ималац вагине“ или још гротескније – „неималац пениса“ (енг.: birthing person, menstruating person, chestfeeding person, vagina haver, penis non-haver).
Приморавање грађана да говоре супротно свом језичком осећању и двовековној историји савременог српског језика под претњом високих новчаних казни оправдава се племенитим циљем борбе против мизогиније у друштву. Будући да су напредне западне демократије неколико корака испред нас па гледајући к њима можемо видети где ћемо се и ми наћи за неколико година, није нам сасвим јасно како се борба против мизогиније остварује тиме што се женама негира њихова женска природа и речник везан за јединствену женску способност доношења новог живота на свет – на чему нам мушкарци само могу позавидети – и уместо њега налаже употреба речи и синтагми које жену одређују у односу на мушкарца који је постављен као норма у друштву, те жена постаје особа која не поседује мушке гениталије. Да и ми допринесемо овом галиматијасу: можда је жена заправо „особа код које је присутно одсуство мушких гениталија“?
Притом, ако из употребе избацимо „госпођицу“ и „госпођу“, реч „господин“ остаће без женског пара. Да ли ће нам џендеристи наложити да ту реч користимо и за женске особе, или ће оне постати „негоспода“, или ћемо и господу да утамничимо с другим неподобним речима? Хоћемо ли онда сви бити „другарице и другови“ (један од примера обраћања разноликом скупу људи који је наведен у Приручнику) или ћемо смети да кажемо „браћо и сестре“ (према вишевековној православној и српској традицији коју џендеристи нигде не наводе као пример равноправности чак и у неким давним „патријархалним“ временима)?
Имајући ово у виду, сасвим је јасно зашто је др Владан Јовановић на научном скупу рекао: „Осим што законодавац није уважио меродаван став струке, није чак ни прихватио чињеницу да већина жена, у чије име је Закон усвојен, не желе да свој језик и биће предају џендер идеолозима. Последице залагања против дискриминације жена су стварање изопачених речи и појмова српског језика. Екстремна намера законодавца је да сва лица женског пола у језику морају бити видљива код сваког носиоца занимања, положаја и сл. Џендер идеолози имају зацртане циљеве, а један од њих је да под плаштом заштите жена од дискриминације учини управо супротно – да уведе дискриминацију по разним основама у српско друштво.“
Др Миша Ђурковић недавно је добио притужбу од повереника за равноправност у име ЛГБТ удружења Да се зна! због чланка објављеног у Политици у ком је Ђурковић изнео „низ ставова којима се подстиче дискриминација према ЛГБТ+ популацији у земљи, а посебно према трансродним особама као посебно осетљивој групи.“ Ово је већ други покушај да се ућутка један од најугледнијих научних радника и интелектуалаца у Србији, а тим поводом је др Ђурковић на научном скупу рекао следеће:
„Ми смо предмет прогона на основу одредаба о тзв. посредној дискриминацији. Нас прогоне јер научним и другим облицима рада бранимо природну породицу, веру, идентитет наших предака и укупне огромне већине становништва, не само хришћана него и муслимана и других верујућих људи, који желе да заштите своју децу од квир насиља – пропаганде која све дубље улази у наш јавни простор, али и образовне системе.“
Затим је додао: „Последње 23 године направили смо правни, друштвени и образовни систем у коме је кривично дело постала не само борба да васпитавамо, дисциплинујемо у својој традицији и вери сопствену децу, већ да и о томе говоримо и да критикујемо нове помодне и екстремно штетне идеологије из чијег окриља долазе све лоше праксе и идеје које су потпуно овладале нашим универзитетима, а све више улазе и у школе. Забрањено нам је да говоримо и о томе да овај идеолошки систем свуда води демографском одумирању нација. Џендер идеологија и из ње проистекли закони јесу успутна станица у западним друштвима јасно препознатљиве агенде која на следећим корацима има актуелну припрему укидањем моногамног брака односно увођење законске полиаморије, затим декриминализацију, а потом легализацију педофилије, инцеста и зоофилије као последњих табуа који су опстали.“

ИЗРАЗ ТОТАЛИТАРИЗМА Са овим је сагласан и епископ Стобијски г. Јаков, који је на скупу изјавио: „Закон о родној једнакости пролази и провлачи се као правна платформа борбе за женска права, док у исто време омогућава да свако буде жена, укљућујући и мушкарце… Овде је управо присутна та морална супериорност коју обезбеђују или, боље рећи, приграбљују родни активисти, да би у случају аргументоване критике у правцу изобличења и откривања правог лица родног концепта добронамерни критичари били окривљени за мизогинију, оптужени да су протагонисти патријархата и опште друштвене атмосфере у којој је жена унижена.“
Говорећи о сличном предлогу закона у Северној Македонији, чије је усвајање једном већ заустављено, али ће он, као што је и код нас био случај, бити предложен изнова, све док не буде усвојен, владика Јаков каже да је у македонском предлогу текста закона најскандалознија дефиниција у 4. члану, која каже да појмови жене, мушкарци и лица с различитим родним идентитетима обухватају и лица до 18-годишњег узраста. Овај део реченице у законском тексту … заправо не детерминише доњу границу узраста па тако мушкарци, жене и трансродне особе могу бити и бебе и деца од 2, 3, 4 године итд. Од када то децу од две године називамо мушкарцима и женама, а камоли трансродним особама!? Не може непримећено промаћи невероватна повезаност измећу прогресирања родне идеологије и својеврсне либерализације педофилије на глобалном нивоу. Најновија међународна класификација болести СЗО педофилију не сматра патологијом до тренутка дејства. Шта означава реч дејство или деловање – није наведено, исто као што сасвим ’случајно’ нема ни доње границе узраста у овом законском тексту. Да не бисмо стигматизирали некога користећи реч педофил, политички коректно је у маниру родно-сензитивног језика рећи MAP – minor attracted person или особа коју привлаче малолетници.“
Проф. др Виктор Савић такође је приметио „да се коришћењем родно сензитивног језика задире у приватну сферу, што је израз тоталитаризма, јер присиљава све да, без обзира на убеђења, приступе одређеној идеологији.“
Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, иначе доктор правних наука, рекао је: „Како ће ко да живи, да се изражава и мисли о себи, то је његово право, не да се намеће обавеза читавом друштву. Проблем је што је после Истанбулске конвенције у српски правни поредак ушао појам ’рода’, у законском смислу потпуно супротан значењу појма ’род’ у српском језику и његовој култури. Може свако да говори како хоће, али нема право једна агресивна групица да намеће то као обавезу под претњом двомилионских казни.“
Једно је сигурно: ко подигне глас у одбрану биологије и физичке стварности света око нас, биће оптужен за трансфобију. Додуше, када се неко пожалио на увредљиву икону Пресвете Богородице показану на паради хомосексуалаца у Београду, чули смо да: ’Сама чињеница да је неко одређену поруку доживео као увредљиву није довољан основ за вођење кривичног поступка, јер у слободу изражавања спадају и поруке које могу изазвати различита осећања.’
Остаје да видимо да ли је ова реченица двосмерна улица или идеолошки ћорсокак.