СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: Марадонин завет

Србија нема фудбалски завет, али има један други, завет – Косовски. Гледајући утакмицу између две репрезентације – једне која је признала независност “Косова” и друге која то није учинила – могли смо да на терену видимо и себе и оно што још јесмо, или можемо да будемо

Вече пре финала Светског првенства у фудбалу, супруга и ја посетили смо једног пријатеља. Уз одличне гибанице и неколико литара шприцера које смо попили (више ми него она) наш пријатељ је рекао да му ово Светско првенство не изгледа превише квалитетно и да нисмо видели ни једну епску утакмицу. Моја супруга му је рекла да сачека: можда ће епско бити финале.

И било је.

Пре почетка финалне утакмице, меч Француске и Аргентине чинио се као обрачун Месија и Мбапеа за најбољег играча и стрелца првенства, или пак Месија и Марадоне, за титулу најбољег играча свих времена.

Међутим, већ пре извођења химни, схватио сам да присуствујем нечему сасвим другом. У Катару се један другом нису супротставили Меси и Марадона, нити Меси и Мбапе, па чак не ни Аргентина и Француска. Уместо тога, био је то судар две половине планете и две различите државе – оне која и даље постоји и оне која више не постоји.

Макрон и пет хиљада Француза

На једној страни се налазило 50.000 Аргентинаца који су прелетели пола света да би из своје земље, у којој је месечна инфлација око 60 одсто, доспели у пребогати и прескупи Катар, на финале.

На другој страни се налазио Макрон и свега 5.000 Француза. Све што је требало да се зна о утакмици финала, стало је у ту, једну, упечатљиву слику Буенос Ајреса на арапском песку.

Тада, пред утакмицу, није било времена да се постави то једноставно питање: зашто је Француза толико мало, а Аргентинаца толико много. Сада, када је финале завршено, одговор на то питање ствара оквир за оно што смо гледали и чега ћемо се, можда и сећати.

Ако бисмо упоређивали економску снагу две земље, географски положај, па и број становника, Француза је морало да буде, ако не много више од Аргентинаца, а оно бар колико и њих. Уколико би неко приметио да је код Француза, званичних првака света, дошло до засићења од фудбала, онда би требало да покуша да замисли обрнуту слику: да на неко финале Светског првенства у фудбалу, у коме играју Бразил или Аргентина, дође 5.000 Бразилаца или Аргентинаца.

Тешко је тако нешто и замислити, а ако би се догодило, не би се радило о засићењу фудбалом, већ нечим другим – државом.

Било је нечег комичног и позоришног у енергији којом је Макрон певао француску химну у односу на изостанак те енергије на лицима већине француских играча током интонирања Марсељезе. Они су можда само били искренији од њега.

Наиме, није лако поверовати у патриотску срчаност председника Француске, који је пре неколико година изјавио како не постоји никаква француска култура, већ само (различите) културе у Француској. То се десило између два круга председничких избора. Пошто их је Макрон добио, то значи да се већина у Француској слаже са њим.

Међутим, ако нема јединствене француске културе, већ само различитих култура у Француској, како онда може да постоји једна француска химна? Зар не би требало да их постоји више?

Ако би били доследни, требало је да укину Марсељезу, па да направе нову химну, која не би била француска, већ би одражавала различите идентитете које постоје у Француској, било националне, расне или субнационалне, који настају на темељима пола, сексуалног опредељена или рода. То би била химна свих, тачније, химна у којој би свако имао свој комадић, свој стих или два, па би било занимљиво гледати како на неком будућем Светском првенству, француски фудбалери (пардон, фудбалери из Француске!) певају по тих неколико стихова заједничке химне: свако своје стихове, али не и туђе, јер са тим другим стиховима нема никакве везе.

Тест политике мултикултуралности

Финале Светског првенства у фудбалу био је својеврсни тест онога што се у Европи зову, још увек, мултикултурална држава. Мултикултуралност мали Перица замишља као свепрожимајући живот различитих а равноправних култура у једној држави које онда заједно репрезентују ту државу.

Професор компаратистике Данијел Анри Пажо каже да мултикултурална ситуација “почива на следећим претпоставкама: хронолошки и просторни суживот целине или дела културе (…) нису толико у додиру, колико су постављење једна поред друге”. Зато је било и могуће да једна таква култура у Француској, која се зове “Мароканци”, навија за Мароко, а не за земљу у којој живи.

Током интонирања химне, Макрон је глумио малог Перицу, док су фудбалери Француске више веровали професору Пажоу. Певајући химну, релаксирано, свако од њих је вероватно мислио на своју Француску, која се налази поред неке друге Француске.

Аргентински играчи су, међутим, упадљиво полетније певали химну, баш као и њихових 50.000 сународника, на трибинама, па је изгледало као да је тих 11 играча Аргентине до малопре било тамо на трибинама. И по томе се видело да је аргентинска репрезентација и даље Марадонина репрезентација.

Марадонин култ

Постоји више сегмената од којих је сачињен Марадонин култ у Аргентини: то није само титула светског првака коју је донео својој земљи и његов невероватан ниво игре на том првенству, па чак ни оно спектакуларно подударање непоновљиве симболичке тежине меча против Енглеза са непоновљивим начином на који је он одиграо тај реванш за Малвине (“Божија рука”, “Гол столећа”).

Марадона је свој култни статус заслужио тиме што је своје сународнике, Аргентинце, заступао не само национално, већ и класно.

Било је много великих фудбалера, и биће их, али мало њих су били, и биће, народни фудбалери као што је Марадона. Зато он за Аргентинце никада није био само фудбалер, а још мање статистички збир голова и асистенција, већ име једног завета, не само фудбалског, већ и људског: играти не за себе, већ за свој народ, а посебно за његове дискретне хероје.

И док се те финалне вечери светска фудбалска јавност блазирано забављала, распредајући колико је Меси бољи од Марадоне, ја сам сигуран да је тамо доле, на терену, Меси играо заједно са Марадоном, а не против њега, јер је играо за Аргентинце и Аргентину, а не за себе.

Меси је тај Марадонин завет имао пред собом, а Роналдо, не онај прави, бразилски, већ онај други, тај завет није имао. Као што га, рецимо, нема ни Хари Кејн. Зато обојица имају само фанове, док Меси, очигледно, има и сународнике.

Тај заветни, Марадонин полет, који се осећао у сваком аргентинском фудбалеру и навијачу, видео се у аргентинској игри током осамдесет минута меча. Али сви који се разумеју у фудбал, знали су да утакмица може играти у трансу, али не баш цела утакмица. Тако је било и код Пепељуге: чаролија не траје до јутра, већ само до поноћи. А поноћ је за Аргетинце дошла када је Мбапе из пенала смањио разлику на 2:1.

Мултинационална корпорација и раднички клуб

Француска и Аргентина су сада две потпуно различите репрезентације.

Прва више личи на мултинационалну компанију за коју навијају само њени намештеници (а њих никада нема пуно, јер су они трошак), а друга на раднички клуб за кога навијају понижени и увређени, који само у тој репрезентацији могу да виде и осете своју снагу.

Баш као што се снага и моћ мултинационалне компаније базира на ономе што је рационално и што се може израчунати – рецимо, кључна премда не и једина особина Мбапеа је његова брзина и прецизан шут – тако се и моћ фудбалске репрезентације оних презрених темељи на вери у подвиг, у чудо самопревазилажења када једино могу бити оно што бити не могу.

Да су Француска и Аргентина одиграли стандардно финале, такозвану чекалицу, сигуран сам да би Француска победила.

Мислим да је то било јасно и Скалонију, селектору аргентинске репрезентације. Једини начин да Аргентина победи у овом финалу био је да финале буде легендарно, дакле, ирационално. Зато је Скалони на крило од почетка ставио Анхела ди Марију, који није само креативан играч већ и фанатичан играч. И тако су Французи, уместо почетног испитивања снага, налетели на крдо побеснелих гаучоса у налету.

Дешамп, ретко интелигентан фудбалски тренер, осетио је то у 40. минуту. Извадио је Дембелеа и Жируа, да би убацио два млада играча – Коло Муанија и Маркуса Тирама. То није била замена играча, већ замена концепта: Француској није недостајало знање, већ енергија. Национални фанатизам Аргентинаца сударио се тада са младалачким фанатизмом Француза. Другим Дешамп није располагао.

Након што је Аргентина примила први гол, знао сам да ће примити и други: када чаролија нестане, нестаје у целини, а не парцијално.

Пошто су превазишли себе у смислу технике и енергије у првих 80 минута, Аргентинци су схватили да им је за титулу потребан и психолошки подвиг. Титула првака света, која им се чинила да је већ њихова, нестала је, па се поново појавила, па је поново нестала: пред пенале је изгледало као да су своје шансе већ пропустили, да су закаснили, и да је све што је велико, у фудбалу, за Аргентину, већ прошло.

А онда шок: Аргентинци су пенале пуцали као да су се само за њих припремали.

Парадоксално, иако је француска репрезентација и јача и скупља, за исход финала питали су се само слабији: Аргентинци. То је зато што за ову Француску моћ постоји само у сфери реалности. Остале сфере су им недоступне. Аргентина је имала приступ подвигу, али само уколико би сваки аргентински играч поштовао Марадонин завет и заборавио на себе.

То је моћ Завета: он даје смисао жртвовању, даје смисао ономе што је обичном, рачунском разуму, бесмислено, глупо или немогуће.

Србија нема фудбалски завет, али има један други, завет – Косовски. Гледајући утакмицу између две репрезентације – једне која је признала независност Косова и друге која то није учинила – могли смо да на терену видимо и себе и оно што још увек јесмо или можемо да будемо.

Аргентинци су нам послали поруку: сви могу да мисле да си изгубио оно што ти припада, али ипак о томе шта имаш, а шта си изгубио, на крају одлучујеш само ти. Без обзира колико ти се чини да си немоћан у односу на непријатеља. То је идеја Завета и верности Завету: све зависи од нас, јер смо ми ти који бирамо своје царство.

Тако су и Аргентинци у финалу светског првенства 1986. прокоцкали 2:0 против Немаца, који су пред крај меча брзопотезно изједначили на 2:2. Свима су тада дошле у памет чувене речи Гарија Линекера, који је фудбал дефинисао као спорт у коме 22 играча трче за лоптом, а на крају увек победе Немци.

Марадона је прекрасним пасом Буручаги показао Линекеру да нема појма шта је фудбал.

На крају је било 3:2 за Аргентинце.