МАЛА ШКОЛА ПОРТАЛА „ИСКРА“ (6)

ЛИ ПЕН: ИЗ ИСТОРИЈЕ ЛАЖНИХ МЕСИЈА

Још од Христовог времена, појављивале су се варалице које су тврдиле да су Месија. Неколико дана пре Свог распећа, Господ је упозорио Своје ученике: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити (Мт. 24; 4-5). Ово Његово пророштво се од тада обистинило више пута.

Током последњих две стотине година, појавиле су се легије лажних спаситеља, тврдећи да су месије, а затим су сишли у своје гробове – где су и остали. Ови претенденти појављивали су се на свим континентима, у оквирима свих великих религија и припадали су свим расама. Лажне месије стицале су следбенике на свим странама: ниједна епоха, ниједна раса, ниједно место и ниједна религија нису били имуни на примамљивост лажних месија. У многим религијама постоји обећање о будућем спаситељу који ће обновити земљу и успоставити правду, тако да је постојало припремљено тло за оне који у ову улогу присвајали за себе. Као људски род, човечанство жели и очекује Спаситеља. Без благодати Божије, сви смо ми изложени нападима оних што се лажно проглашавају за онога којем се (свесно или несвесно) надамо.

У овом чланку сумирају се учења и делатности лажних месија нашег времена, али и њихових претходника у протеклих преко 2000 година. (Њихова делатност води ка будућем лажном Христу и припрема пут за њега). Разумевање лажних месија (и њихових покрета) помоћи ће читаоцу да препозна и одбије ове духовне кривотворине, а можда ће им и показати како да помогну другим људима, пријемчивим за заводљивост  лажних месија.

Лажне месије које су овде описане, некадашње и садашње, имају заједнички образац антихристовског понашања, мрачни духовни синдром на који је у потпуности указано у Писму. Они долазе у своје сопствено име (Јн. 5; 43) и господаре над својим следбеницима (Мт. 20; 25). За разлику од Христа, који није величао Себе (Мт. 20: 28, Мк. 6; 43), лажне месије захтевају да им се клањају (2. Сол. 2; 4). За разлику од Христа, Који није имао где главу заклонити (Мт. 8; 20), они обично подижу велике куће и воле новац (Мт. 6; 24, Лк. 16; 14), градећи своја раскошна овоземаљска царства захваљујући донацијама сакупљеним манипулативним позивима за помоћ сиромашнима и угроженима (в. Мт. 23; 14, Мк. 12; 40). Они не творе истинска чуда (као супротност Мт. 11; 4-6); њихови “знакови“ су техничке илузије или магијски трикови или су, пак, исход окултног призивања небожанских сила. Лажни спаситељи својим ученицима обично не одобравају брак и децу – тј. нормалан породичан живот и супружничку верност (1. Тим. 4; 3, Откр. 2; 14-15, 20-21). Уместо тога, често подржавају или целибат или сексуалну разузданост својих следбеника, захтевајући велики број партнера (супротног пола) за себе.

За правоверне хришћане, у будућности би се могао крити највећи духовни изазов: појава привидно светог чудотворца, лажног Христа, који ће бити веома убедљив како би преварио, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24; 24), све док “ови дани“ не буду прекраћени (Мт. 24; 22). Он ће се појавити унутар Цркве и полагаће право на њу као на своју сопственост, кривотворећи Други Долазак (2. Сол. 2; 4). Овај “човек безакоња“ (2. Сол. 2; 3) неће доћи као непријатељ Исуса Христа. Срећом, а то ће овај чланак показати, Писмо указује на јасне показатеље, који ће вернима моћи да помогну да поузано разазнају разлику између лажног Христа и  Господа Исуса Христа, истинског (и јединог) Спаситеља.

Започнимо наше светско путовање кроз религиозни хаос, лудницу без зидова, настањену савременим лажним месијама (и њиховим следбеницима).

Неколико данашњих, најбогатијих и најутицајнијих лажних месија и вођа култова, појавили су се у Азији после Другог светског рата.

 

<>СУНГ МИУНГ МУН

<т>Он је био један од најистакнутијих савремених месијанских вођа; комбиновао је идеје преузете из хришћанства, будизма, таоизма, шаманизма и конфучијанизма, како би створио нову, ауторитативну религију, окренуту ка породици.

Сун Миунг Мун (1920-2012) рођен је у Северној Кореји, у време када је ова земља била под јапанском управом. Око Васкрса 1935. године имао је визију у којој му се јавио “Исус“, тражећи од њега “да доврши задатак установљења Царства Божијег на земљи и да човечанству донесе Његов мир“. Своју јавну делатност започео је 1945. године и након што су га локалне хришћанске цркве одлучно одбиле због “лажног учења“, одлучио је да оснује своју сопствену цркву на северу, који су до тог времена окупирали комунисти. Мун је у два наврата преживео сурове услове комунистичког хапшења, а ослободиле су га снаге Уједињених нација, када су крајем 1950. године заузеле Северну Кореју. Своју Унификациону цркву основао је 1954. године, да би 1959. године почео да шаље мисионаре у Сједињене Америчке Државе. (Мунов први мисионар упућен у Америку претходно је проучавао дела Емануела Сведенборга и тврдио да га је овај духовно посећивао). До 1975. године, његов покрет имао је мисије у 120 земаља широм света. Према недавним проценама, Мун има до 3 милиона следбеника широм света, а њих око 10.000 живе у САД. Унификациона црква сада трага за следбеницима у готово 200 земаља. Чини се, међутим, да се број њених чланова није значајно повећао у више од десет протеклих година.

На дан 24. августа 1992. године, на Светском фестивалу културе и спорта, Мун је изјавио да су он и његова жена “месије и истински родитељи целокупног човечанства. Ово означава почетак ере испуњеног завета“. Његова црква тврди да “истинска љубав сада тријумфује над злом. Све сатанске препреке су срушене… Истинска Божија љубав, која је била изгубљена у човековом грехопаду, поново се тријумфално појављује у свету“. (Поред појаве нових месија, Унификациона црква тврди да се мора догодити и Трећи светски рат, да би се добило задовољење за људске грехе, започето Првим и Другим светским ратом). У априлу 2008. године Мун је свог најмлађег сина, Хиунг Јин Муна, именовао за свог наследника на челу Унификационе цркве.

Један Мунов следбеник објашњава: “Требало је да Адам и Ева буду истински родитељи човечанства. Требало је да физички и духовно идеалан свет (Царство Небеско) потекне од њих; они су, међутим, пали због сексуалног греха. Небески Отац делао је заједно са палим човеком како би створио темељ за слање Другог Адама, Исуса. Требало је да Исус, Други Адам, испуни оно што Адам није. Требало је да Исус достигне зрелост, да се ожени Другом Евом, да има децу и да установи Царство небеско на земљи и на небу. Њега, међутим, нису прихватили они који су били припремљени да Га дочекају, што је за свој исход имало Исусов одлазак на крст. Крст је дао духовно спасење, али није био у стању да у потпуности разреши проблем греха. Будући да Исус није могао да изврши Своју целокупну мисију, небески Отац је морао да створи темељ за истинске родитеље тако што је послао Трећег Адама, Сун Миунг Муна. Велечасни Мун испунио је мисију истинских родитеља, коју су Адам и Исус пропустили да испуне. Сједињујући се са велечасним и са госпођом Мун, човечанство може да испуни своју сврху стварања и да ступи у Царство Небеско, како духовно, тако и физички“. Енциклопедија нових религиозних покрета примећује: “Теолошки посматрано, месија је брачни пар, што значи да би месијанство требало да буде подељено између Муна и његове жене Хак Ја Хан, при чему Мун ипак остаје средишња фигура. Од времена објаве о Муновом месијанству, међутим, акценат је пребачен на способност чланова да и сами постану месије… Слично томе, сви парови који припадају Унификационој цркви могли би сада да постану истински родитељи, и та улога није ограничена само на Муна и Хак Ја Хан“.

Мун је објаву о свом месијанству градио деценијама. Тако је 1973. године Мун рекао: “Међу свим свецима које је Бог до сада послао, мислим да сам, како се испоставља, ја већ сада најуспешнији. Да ли и ви мислите тако?“ (Аудиторијум одговара: “Да!“)… Јесте ли бољи од Исуса? Ви морате бити бољи од Њега… Читав свет је на мом длану, и ја ћу освојити и покорити свет. Ја ћу прећи границе САД, отворићу рампе и досегнућу до краја света. Ићи ћу напред, продирући кроз све“. Затим је 1976. рекао: “Како ствари стоје са мном, јесам ли ја син Божији, или син сатанин? (Аудиторијум одговара: “Божији!“). Са световног становишта, могло би се учинити да сам син сатанин. Шта ме онда чини сином Божијим? Чињеница да је све, што ја чиним, супротно и да се за 180 степени разликује од онога што би чинио сатана. Оно што сатана воли, ја мрзим. Због тога сам ја син Божији. Чак и после моје смрти, као дух, ја ћу се увек појављивати и водићу вас у истој традицији, истим животним путем, све док не достигнемо потпуно Царство Божије овде, на земљи“. У марту 2003. године Мун је изјавио да је његов задатак, између осталог, подразумевао и да помири сатану са Богом: “Истински родитељи су они који су прекинули борбу између Бога и сатане. Како? Тако што се сатана природно предао. Церемонија крунисања била је преломна тачка. Чак се и сатана преобразио и васпоставио у одговарајућу везу са Богом. Ако сатана више нема непријатеља, онда може да се врати на своје право место“. Два месеца доцније, Мун је рекао: “Ја могу да сањам снове које Сам Бог никада није сањао… Ја могу да верујем у ствари у које чак ни Бог не може да верује. Због тога ме Бог мрзи више, него што ме мрзео сатана“.

 

<н>Муново крунисање 2004. године – у просторијама Сената, потпомогнуто конгресменима обе партије

<т>На дан 23. марта 2004. године, на банкету у Дирксен згради Сената, у Вашингтонском округу, Мун и његова жена били су од стране својих ученика крунисани као “истински родитељи“ човечанства. Овом приликом, Мун је својим следбеницима рекао да је “данас наступила нова ера… И за вас је такође дошло време да отворите своја срца и да примите тајне које Небо у овом веку разоткрива кроз мене. У извесном смислу, ја сам људско биће које, слично као и ви, живи у физичком телу. Међутим, када је реч о Божијем промислу, ја сам Божији изасланик, послат на земљу са Његовим потпуним ауторитетом. Ја сам послат да извршим Његову заповест и спасем шест милијарди људи у свету, васпостављајући их за Небо, како би вратили првобитну доброту са којом су саздани. Петорица великих светаца и многе друге вође у духовном свету, укључујући чак и комунистичке вође као што су Маркс или Лењин, који су починили сваки вид варваризма и убиства на земљи, и диктатори као Хитлер или Стаљин, нашли су силу у мом учењу, поправили се и били препорођени као нове личности. Цареви, краљеви и председници који су на земљи уживали у изобиљу и моћи, па чак и светски познати новинари, сада су стали у прве редове колоне револуције истинске љубави. Они су заједно на земљу послали одлуку која изражава њихову решеност у светлу мог учења о истинском породичном идеалу. Они су читавом Небу и Земљи објавили да велечасни Сун Миунг Мун није нико други до спаситељ човечанства, месија, Господ који се вратио и истински родитељ. Ова одлука била је обзнањена у сваком кутку земље“.

Покровитељ овог крунисања био је Савет међурелигиозног и међународног мира, једна од многих маскирних група Унификационе цркве. Међу званицама које су присуствовале овом догађају били су и тројица демократа и тројица републиканаца: Дени К. Дејвис (демократа, Илиноис), Харолд Форд (демократа, Тенеси), Роско Бартлет (републиканац, Мериленд), Курт Велдон (републиканац, Пенсилванија), Крис Кенон (републиканац, Јута) и Сенфорд Бишоп (демократа, Џорџија). Видео-снимци, које је обезбедила Мунова црква, показују републиканца Дејвиса како доноси круну “истинским родитељима“ и републиканца Бартлета како се повија пред Корејцима и придржава њихове плаштове. Дејвис и Бартлет правдају своје учешће у обреду, док истовремено поричу да припадају Муновим религиозним следбеницима. Многе личности из политичког живота, које се помињу међу учесницима, правдају своје учешће наивним изговорима који би доликовали једном основцу.

Током месеца у којем је извршено крунисање, републиканац Чарлс Рангел (Њујорк) написао је писмо у којем поздравља Муна: “Ја, Чарлс Б. Рангел, из Њујоршког округа, члан Конгреса, снагом и ауторитетом који су ми дати, на данашњи дан, 16. априла 2004, признајем вас као “истинске родитеље“, узоре самопрегорног служења и вођства, и признајем вас као “краљеве мира“ (до почетка 2011, Рангел је и даље вршио своју државну службу).

А 24. марта 2004. године, тј. један дан након његовог крунисања, Мун је пред 400 вођа његове цркве изјавио да САД морају преузети вођство у уједињењу религија и следити његов пример: “Јучерашња церемонија крунисања представљала је велики историјски заокрет… Сада је време да жене стану у прве редове. Невидљиви Бог заузима позицију Оца, а видљиви Бог позицију Мајке. Ово је епоха жена. Жене морају иступити и донети помирење и љубав… 192 нације морају да постану једна… Хришћанство мора устати и пригрлити ислам и јудаизам… Америка је Оцу дала круну као краљу. Ви, међутим, морате бити веома озбиљни у својој жељи да то примените у пракси. У противном, круна коју сам добио у Америци неће ми ништа значити. Од овог тренутка, све жене морају устати. Бог воли и хришћанство, и ислам, и јудаизам. Америка мора устати да би објединила ово троје… Јуче су Сенат и Конгрес заједно истинским родитељима понудили круну као краљу мира… Хришћанство које је усредсређено у Америци мора се објединити и предводити посредством прихватања свих религија“.

Карен Смит, директор Међурелигиозне и међународне федерације при Уједињеним нацијама, објаснила је право значење крунисања за унификационисте: “У ствари, крунисање значи да је Америка рекла Оцу: Молим те, буди мој краљ… у извесном смислу, Америка је на тај начин започела са преузимањем своје истинске промислитељске позиције пред Богом и на тај начин ће “пронаћи“ свој прави пут напред, пут који они, који су блокирани сатанским начином размишљања, нису у стању да виде. Биће неопходно да наше делање у Америци брзо прошири своје основе, до тренутка када ће Америка имати средишњу улогу у установљењу Царства небеског на земљи до 2012. године“.

И док су Мунови крунисање приватно доживљавали као тријумф, дотле су у јавност пласирали измишљотине. Портпарол је изјавио следеће: “Као папа или далај лама, и велечасни Мун се брине о превазилажењу сукоба, насиља, неправде и неморала у нашем свету и жели да ту бригу подели са лидерима са свих страна. Догађај који се одиграо на Капитол Хилу има за циљ да усредсреди пажњу на ове забрињавајуће појаве и да учеснике у њему надахне на трагање за миром посредством међурелигијског помирења, а не за привременом моћи“.

Муново крунисање 2004. године представљало је велико финале његове кампање “рушења крста“, која се распростирала од источне до западне обале САД, чији је циљ било “уклањање хришћанских крстова на готово 300 цркава у слабо настањеним крајевима“; ова намера потиче од идеје да је крст био препрека уједињењу религија под Муновим вођством. Муна је на почетак ове кампање подстакао удар грома који је уништио крст на цркви при богословији у Беритауну, Њујорк, у јуну 2001. године.

 

<н>Мунова идеологија – ауторитативност и чудна сексуалност

<т>Мунови чудни говори, изречени током марта 2004, били су у складу са његовим примарним учењем.

Мун је 1986. саветовао да демократија буде замењена “богизмом“ (енгл. “Godism“): “Демократија је испробана, али је такође и исцрпљена. Богизам је алтернатива коју ће људи широм света сагледати и рећи: ‘Свакако, то је решење’. Људи су, међутим, само загребали површину богизма, нису продрли до његових дубина. Проћи ће још много година пре него што то учине. Људи су тек почели да обраћају пажњу на велечасног Муна. Они ће морати да проуче 120 томова мојих говора, да би схватили шта је заправо богизам!“ Више од деценије пре тога, говорио је о овом истом и 1973. рекао: “Када наступи наше време, морамо имати аутоматску теократију да завлада светом. Ми, дакле, не можемо одвојити политичку сферу од религиозне. Демократија је рођена зато што су људи управљали светом, као што то чини папа. Затим смо постали свесни да светом треба да влада Бог, и да људи који воле Бога треба да владају светом – и то је логично. Треба да уклонимо искварене политичаре, и синови Божији морају владати светом. Сатани се највише допада раздвојеност религије и политике“. Мун је 2003. предложио уједињење цркве и државе као начин да се разреши корејска безизлазна ситуација: “Да бисмо ујединили Кореју, морамо да ујединимо цркву и државу. Морамо да установимо политичку партију, а затим да ујединимо цркву и државу“.

Мун је наставио да велича краљевску власт и апсолутну послушност као алтернативе за демократију. Тако је 2003. рекао: “Шта је Богу најмрскије? Најмрскији му је индивидуализам“. У октобру 2004. Мун је изјавио: “Демократија више не делује. Да ли мислите да је Америка земља која је фокусирана на Бога? Америка не разуме Божију идеју краљевске власти… Апсолутна вера, апсолутна љубав и апсолутна послушност представљају данас оне пресудне врлине које ће довести до краљевства… Аврам је предак вере, Исус је предак љубави, а Господ Другог доласка је предак апсолутне послушности… Религија мора руководити политичке партије, јер ће у противном оне пропасти. Мене сада подржавају КГБ и ЦИА. Није увек било тако… Ми морамо да спасемо Америку. Да бисмо је спасли, ми морамо да нађемо праву религију којом ћемо спасти ову земљу. (“Господ Другог доласка“ је једна од титула коју је Мун присвојио за себе). На дан 1. јануара 2004. Мун је упозоравао: “Мора доћи до чишћења према Божијој наредби, и зло ће бити уклоњено као сенка. Хомосексуалци ће бити уклоњени и ујединиће се три Израиља. Ако се то не догоди, биће спаљени. Ми не знамо какав ће свет Бог донети, али ово се догађа. Ова чистка ће бити већа од комунистичке, и извршаваће се према Божијој наредби“. Мун је, осим тога, још 1977. рекао: “Земља која представља сатанину жетву јесте Америка“.

Мун је 2003. оптужио Јевреје за холокауст и захтевао од њих да следе његову форму “хришћанства“. “Они који су овде јеврејски чланови, нека подигну руке! Јевреји, ви се морате покајати! Посредством принципа одштете, Хитлер је побио шест милиона Јевреја. Из тог разлога Бог није могао да спречи сатану да то учини, будући да је Израиљ убио истинске родитеље. Чак и сада, ви треба да одлучите да се покајете и да следите, да постанете једно са хришћанством посредством велечасног Муна“. Пре тога, 2001. године, Мун је изјавио да су Хитлерове жртве – и Јевреји и хришћани – задобили духовну корист од овог искуства: “Истина је да је Хитлер убио многе Јевреје и хришћане. Њихов потенцијал да уђу у Царство небеско се повећао због овог њиховог искуства. Хитлер је увећао њихову шансу да уђу у Царство небеско“.

Мун је 2001. године понудио јединствен савет везано за сексуално здравље и искушење. “Вас, сестре, посматрам петнаест година… Ваш полни орган сличан је глави змије – отровнице. Уколико га злоупотребљавате, он може да уништи вашу породицу, па чак и ваш народ… Суштина људског пада садржи се у загађивању крвне лозе посредством полног односа. Услед тога, Бог је био утамничен хиљадама година…“. У наставку овог говора, Мун и мушкарцима даје сасвим конкретна упутства како да се понашају у случајевима да “полни орган надвлада свест“, и ова упутства укључују и драстичне мере самопозлеђивања, како бисмо били сигурни да су “наш дух и тело постали једно“. Он тело, а посебно полне органе, назива нашим непријатељима, тврдећи да све до оног тренутка, док не будемо у могућности да потпуно контролишемо полне органе, нећемо моћи да поправимо своју лозу. Мун се обраћа младима и каже: “Постоје бројна искушења у свету, и искушење увек потиче од полне жеље. Требало би да жене носе бритве или мале пиштоље да би заштитиле вашу лозу“.

Једна од карактеристика унификационистичке праксе јесте и масовно венчање, у којем парови – чије су бракове уредили Мун или лидери његове цркве – добијају благослов од Муна, лично или посредством сателита. Новобрачне поучавају да они “стварају нову, идеалну породицу“, и да ће њихова деца “бити рођена без првородног греха“. Као символ светости њиховог брака и његовог места у Божијем промислу, новобрачни пар очекује учешће у приватном и “посвећеном“ обреду који обухвата њихове прве три ноћи вођења љубави. Положаји које супружници притом заузимају и радње које врше символично означавају Евин преступ и победу над сатаном или, пак, обрнути процес прародитељског пада и васпостављање Божијег плана. Интегрални део унификационистичког венчања такође је и “церемонија кажњавања“, у којој муж и жена треба да очисте једно друго од греха тако што ће три пута ударити једно друго “церемонијалном палицом“. Као што можемо и да претпоставимо, муж је онај који први удара и ово кажњавање претходи првом полном чину. Мун то објашњава следећим речима: “Током историје, сви мушкарци и жене злоупотребљавали су карлицу, и због тога мушкарац осећа озлојеђеност према жени и жена према мушкарцу. Пошто се озлојеђеност појавила посредством жене, најпре мушкарац удара жену“.

 

<н>Мамон, морална поквареност и световна политика

<т>Мун и његова црква поседују глобално пословно царство, значајну имовину, трговачка предузећа, па чак и студио за снимање. Мунови послови укључују “True World Foods“ (која доминира трговином сушијем у Америци), али и дијаманте, драго камење, фабрике оружја, софтвере, хотел у Њујорку, производњу лекова, трговину жен шеном, титанијумом и војном опремом; осим тога, поседују и “United Press International“ (“Јунајтед прес интернешенел“), који је некада био достојан такмац новинској кући “Associated Press“ (“Есошиејтид прес“). Мун поседује Тонгил групу, јужнокорејски пословни конгломерат, основан 1963. године. Најзад, Мун поседује и огромна имања у Парагвају… Мун и његова црква увек су били на граници легалног и илегалног пословања. Између осталог, Мун је 1982. био оптужен за утају пореза, због чега је 13 месеци задржан у Федералном затвору. Унификациона црква у Јапану била је предмет једне од највећих истрага везаних за новчане малверзације, при чему је установљено да су многи људи били присиљавани да своју уштеђевину донирају овом покрету.

Унификационисти тврде да је Мунов брак са Хак Ја Хан, склопљен 1960, “свадба Јагњетова која је проречена у Откривењу Јовановом“ и да су њих двоје, као истински родитељи, “први пар који има потпуни благослов Божији, услед чега су способни да рађају децу без првобитног греха“. Мунов живот, као и живот његове породице, разобличују ову лаж о безгрешном животу. Пре не го што је оженио Хак Ја Хан, Мун је већ два пута био у браку – што је у супротности са правилом које налаже св. апостол Павле, а према којем хришћански старешина треба да буде једне жене муж (Тит 1; 6). Током овог, трећег брака, Мун је имао и ванбрачне везе, а једна од њих резултирала је рођењем дечака којега су одгајиле вође Унификационе цркве. “Истински родитељи“ имали су четрнаесторо деце; један од њих “пао је са хотелског балкона и по свему судећи извршио самоубиство“. Нека од њихове деце имају озбиљне брачне проблеме, док је један син зависник од хероина и кокаина, оптужен због физичког злостављања супруге. Један од Мунових синова, Хеунг Јин Мун, погинуо је 1984. у аутомобилској несрећи. Старешине Унификационе цркве тврде да се Хеунг Јин сада налази на небу, на положају који је „узвишенији од Исусовог“. Током 1987. и почетком 1988, унификационисти су говорили да је Хеунг Јинов дух запосео тело једног члана ове цркве из Зимбабвеа, “црног Хеунг Јин Муна“; њему је дата власт да слуша исповести чланова ове цркве и да батина оне који су згрешили. Насиље, укључујући и тешко повређивање и болничко лечење Муновог блиског сарадника, Бо Хи Пака, наставило се све док Мун у лето 1988. није отпустио “црног Хеунга“.

Унификациона црква  важи за десничарску организацију. Ова црква била је одлучан противник комунизма у време Хладног рата; у САД је подржавала републиканске представнике (Никсон, Реган, Буш), као што је подржавала и десничарске војне диктаторе у Боливији и Хондурасу или десничара Ле Пена у Француској. Унификационисти поседују финансијски проблематични и конзервативни Вашингтон Тајмс; Мун је 1968. сарађивао чак и са лидером јапанске мафије, а циљ њихове сарадње било је установљење “Интернационалне федерације за борбу против комунизма“. Мун је великодушно подржавао америчке конзервативце, и секуларне и религиозне. У говору одржаном 1996. у Аргентини, Џорџ Буш је рекао: “Желим да поздравим велечасног Муна“, којега је бивши председник величао као човека са визијом“. Некадашње унификационистичке вође указују да је ова црква издвојила 10 милиона долара за Буша, да би му на тај начин узвратила за помоћ Муновим следбеницима у Азији, јужној Америци и САД.

 

<н>Мунов заокрет према Северној Кореји и левичарима

<т>Мун и његови следбеници су током дужег периода били милитантни антикомунисти. Након што се 1990. године сусрео са Горбачовим, Мун је, међутим, почео да ублажава овај аспект својих убеђења, и подржао је совјетског вођу у покушају да реформише СССР. Почев од 1992. године, Мун је почео да успоставља пословне везе са Северном Корејом. Званични биограф – унификациониста на једном месту каже: “Ризикујући сопствени живот, велечасни Мун је у децембру 1991. г. отпутовао у Северну Кореју, где се сусрео са председником Ким Ил Сунгом, под чијим је режимом био мучен и упућен у радни логор. Намера му је била да пронађе начин за премошћивање провалије између две земље. Севернокорејски владар, који је више од четрдесет година прогонио религију, пожелео је добродошлицу велечасном и госпођи Мун“. Унификациона црква дала је велике новчане суме режиму у Пјонгјангу да би задобила економске позиције у овој земљи. Ове “велике новчане суме“ подразумевају поклон од “неколико десетина милиона долара“ који је дат Ким Ил Сунгу и три милиона долара који су, као рођендански поклон, предати Ким Ил Јонгу (владао Северном Корејом до своје смрти 2011. год, прим. прев.). Захваљујући томе, унификационисти у овој земљи поседују аутомобилску индустрију, хотел, итд. Унификациона црква оформила је 2007. “Светски центар мира“ у Пјонгјангу, престоници Северне Кореје. Ова црква веома је активна у промовисању међурелигијских дијалога и међународног мира, “охрабрујући људе који припадају различитим религијама да се сусретну и ускладе своја убеђења“. Осим тога, Мунови следбеници активни су и у либералној Иницијативи уједињених религија (United Religions Initiative, URI).

Својим обраћањем и левичарима и десничарима Мун је покушавао да “свима буде све“, али су његова мегаломанија, култ личности и духовне заблуде очигледни сваком иоле пажљивијем посматрачу.

 

<н>САТЈА САИ БАБА, хиндуистички “богочовек“

<т>Према традиционалном хиндуистичком пророчанству, садашња зла епоха или “кали југа“ окончаће се доласком Калкија, Десетог Аватара (или последње инкарнације) врховног бога Вишнуа.

Сатја Саи Баба (1926-2011) био је најпознатији међу савременим хиндуистичким “чудотворцима“. Следбеници су га описивали као “богочовека“. На веб – сајту који уређују његови поклоници каже се да је Саи Баба “Аватар кали југе“, дуго очекивани Калки Аватар, који означава “почетак златног доба духовног препорода света“. И сам Саи Баба истицао је своју божанственост, говорећи: “Ја сам све, ја сам свуда, свемогућ, свемоћан, свудаприсутан, и ма шта да пожелим, истог тренутка се догађа“. Крајем 60-тих година ХХ века, Саи Баба је рекао својим следбеницима: “Ја сам отелотворење истине… У тренутку кад се нађете у мојој близини, опраштају вам се сви греси… не покушавајте да моју силу поредите са безначајним моћима чаробњака… моја сила је божанска и безгранична… Ја превазилазим сваку препреку и не постоји сила, природна или натприродна, која би могла да заустави моју мисију“. Упркос свему томе, његово здравље постајало је све слабије, тако да је од 2005. године користио инвалидска колица.

Убрзо после Саи Бабиног рођења, испод његовог кревета пронађена је кобра, тако да је дете одмах посвећено Шиви, божанству чији је символ змија. “Почев од раног детињства, Саи Баба је компоновао религиозне песме и био способан да из ваздуха материјализује разне предмете. Када је имао 14 година, ујела га је шкорпија и он је пао у дубоки транс; када се коначно пробудио, рекао је да је он реинкарнација Ширди Саи Бабе, индијског гуруа који је умро 1918. године“.

Саи Баба се прославио као чудотворац и током 50-тих година ХХ века основао је “ашрам“ (хиндуистичку испосницу, прим. прев.) у јужној Индији, у једном селу недалеко од Путапартија. Од тог доба, подизао је храмове, ашраме, школе и болнице широм Индије. Једна од његових болница, недалеко од Путапартија, нуди бесплатно кардиолошко, оптометријско и нефролошко лечење свима којима је то потребно. Ова болница делимично је подигнута и захваљујући донацији коју је поклонио сувласник Хард Рок Кафеа, Исак Тигрет. Остала доброчинства укључују и бројне водене цистерне за сиромашна села и бесплатно школовање за многу сиромашну децу.

Саи Бабин ашрам посећивали су најистакнутији представници индијског друштва: премијери, одабрани политичари, богати бизнисмени, новински магнати, спортисти, академици… претпоставља се да је почетком XXI века Саи Баба имао од 10 до 50 милиона следбеника у Азији, Европи и Северној Америци. Његова организација тврди да постоји око 1200 Саи Бабиних центара у 114 земаља широм света. Тел Брук описује магнетизам који је осетио приликом свог првог сусрета са Саи Бабом у Индији: “Баба је био најпривлачнија људска појава коју сам икад видео. За разлику од свих других индијских гуруа које сам посетио, Баба није око себе ширио атмосферу смртне озбиљности или строгости. Био је зачуђујуће младолик, свеж као пролећни цвет и преиспуњен енергијом“.

Саи Бабина религија садржи врло мало изричитих учења, осим прихватања његове божанствености. Као што читамо у Салону, “осим строгог вегетаријанства, Саи Баба не прописује неке посебне поступке. Његово учење је сликовито и магловито и представља комбинацију живописне хиндуистичке митологије, будистичке усредсређености на превазилажење овоземаљских жеља, хришћанске идеје служења и јеванђелског нагласка на непосредном искуству божанственог“. У Океану љубави, књизи коју је издала његова организација, каже се да “он не проповеда нови пут, нити ствара неки нови поредак. Он не доноси нову религију нити неку нову философију… његова мисија је једноставна и јединствена: његова мисија је мисија љубави и саосећања“. Један део Саи Бабине мистике чинила је (како тврде његови следбеници) и његова способност стварања “вибутија“ (свети пепео који се користи у хиндуистичким обредима), прстења, огрлица, сатова и сл. тако што их је материјализовао из ваздуха. Његови следбеници такође тврде да је Саи Баба исцељивао болесне и васкрсавао мртве; сва ова чуда су, међутим, очигледно лажна.

Упркос великом броју следбеника, Саи Баба и његов покрет осрамотили су се скандалима који укључују и сексуална злостављања. Десетине (сада већ бивших) Саи Бабиних следбеника мушког пола иступили су са тврдњом да их је гуру сексуално злостављао. Саи Бабина додиривања и напаствовања дечака и младића трајала су деценијама, без уплитања индијског закона. Један младић, који је такође био његова жртва, каже: “Саи Баба је био мој бог – а ко би се усудио да одбије бога? Био је слободан да ми учини све што пожели, јер је имао моје поверење, моју веру, моју љубав, моје пријатељство, другим речима, поседовао ме у потпуности“. Многи од Саи Бабиних следбеника знали су за ове појаве, али су покушавали да их рационализују. Као што Салон извештава 2001. године, “изгледа да многи од Саијевих следбеника прихватају да њихов гуру, који иначе проповеда чедност, узима младиће и дечаке и одводи их у приватне одаје, захтевајући да тамо чине разне ствари… Они верују у те приче, али верују и да је он – бог“. Један од његових следбеника из Америке написао је есеј под називом “Саи Баба и секс – јасан поглед“, у којем, између осталог, каже: “Као прво, верујем да је Саи Баба Аватар, потпуна инкарнација Бога… на основу онога што сам чуо или прочитао, склон сам да мислим да су многе од оптужби, које су му упућене, уједно и тачне: чини ми се сасвим вероватним да је он повремено имао сексуалне односе са својим поштоваоцима“. На крају овог есеја, писац закључује: “Саи Баба додирује мушкарце да би пробудио њихову ‘кундалини’ енергију или да би уклонио њихову претходну лошу сексуалну карму. Сваки сексуални контакт који је Баба имао са својим следбеницима био је заправо потенцијални благослов, дат да би се пробудила духовна сила у тим душама. Ко би то могао сматрати погрешним? И само називање таквих контаката ‘злостављањем’ само по себи представља изопаченост“.

Упркос бројним оптужбама за злостављање, Саи Баба је имао заштитнике који су припадали највишим слојевима индијског друштва, међу којима су били и премијер Ваџпаји и главне судије индијског Врховног суда, Багавати и Мисра. Након једне серије таквих оптужби, упутили су и потписали писмо у којем је, између осталог, речено: “Дубоко смо погођени и озлојеђени махнитим, безобзирним и измишљеним оптужбама, упућеним против Сатја Саи Бабе… Очекујемо да одговорни медији испитају стварне чињенице пре него што објаве овакве податке, а посебно када је у питању особа која је широм света призната као отелотворење љубави и самопожртвованог служења човечанству“.

Током многих година, Саи Бабини противници извојевали су неколико победа против овог хомосексуалног “Аватара“. Тако је 2000. године УНЕСКО повукао своје спонзорство за једну образовну конференцију, образложивши то “дубоком забринутошћу због бројних изјава о сексуалном злостављању младића и дечака, упућених против поменутог вође, Сатја Саи Бабе“. Исте године, у Шведској је затворена Саи организација и школа која се налазила при њој.

На Божић 2000. године Саи Баба је говорио у своју одбрану, показавши том приликом потпуну супротност Исусовом ћутању пред Пилатом и Синедрионом (в. Мт. 26; 63, Мт. 27; 14). Гуру је, међутим, себе упоредио са Христом, а своје критичаре са Јудом и демонима: “Исус је имао дванаест ученика. Јуда је био дванаести ученик који је на крају издао Исуса. У то време, постојао је један једини Јуда, док данас постоји много таквих Јуда… Данас су многи људи љубоморни на Саија, јер су се његово име и слава проширили на све стране. Осим тога, они не чине ништа добро, нити могу да поднесу ако неко други чини добро… Саи Баба се залаже за чистоту, трпељивост и истрајност. У Саи Баби нема ни најмањег трага себичности; он се у потпуности предао несебичном служењу. Људи који покушавају да поставе препреке овим светим задацима уопште нису људска бића: они су истински демони. Чак и ако би читав свет био испуњен таквим демонима, Саијева одлука се никада неће променити. Неки људи би, због своје злонамерности, желели да упрљају Саи Бабин лик. Ја не жудим за именом и славом, и ја ништа нећу изгубити због њихове злобне пропаганде. Моја слава ће се увећавати из дана у дан. Она се ни најмање неће умањити, чак и ако би у целом свету, великим словима, објавили своју пропаганду. Чини се да су неки поклоници збуњени овим лажним изјавама. Они и нису прави поклоници. Ако су упознали Саијеву моћну силу, зашто се онда плаше грактања ових врана? Они који оптужују божанске личности и узрокују њихове патње чине најтежи од свих грехова“.

Саи Бабине тврдње о сопственом божанственом пореклу уобичајене су међу индијским гуруима. Наведимо само неколицину примера:

Мехер Баба (1894-1069) прогласио је себе за “Аватара овог доба“. У његовој биографији каже се да је Мехер Баба “као деветнаестогодишњак сусрео старицу по имену Хазрат Бабаџан, једног од пет савршених господара времена“. Она га је пољубила у чело и облак његовог незнања је ишчезао, оставивши га са уверењем да је он оваплоћени Бог.

Матаџи Нирмала Деви (1923 – 2011), утемељитељка покрета сахађа јоге, тврдила је за себе да је оваплоћење женског принципа и богиња, жена бога Вишнуа. На земаљском плану, Матаџи је била удата за једног високо рангираног службеника ОУН-а. Ни њен супруг, ни њене две кћери, не упражњавају сатаџа јогу.

Мајка Меера (1960-) учи о “јединству свих религија“, а њени следбеници верују да је она инкарнација Мајке Богиње. Према томе, мајку Мееру поштују као “укрепљујућу душу и силу универзума“ у људском обличју, која има натприродну моћ да исцељује, штити и духовно преображава.

 

<н>ЈУДЕЈСКО МЕСИЈАНСТВО: ОД БАР КОХБЕ ДО РАБИ ШНЕРСОНА

<т>Још од Христовог времена, лажне месије јављале су се и међу Јеврејима, што је имало поражавајуће социјалне и духовне последице. Пред крај Христовог јавног служења, јеврејске верске вође биле су јединствене у ставу да Исуса треба уклонити са њиховог пута. Урбани, колаборационистички садукеји и строги, сепаратистички фарисеји, дошли су до истог закључка. Господ им је одговорио страшним упозорењима о судбини Његовог изабраног, али бунтовног народа: њихов од Бога засађени виноград биће одузет од њих (в. Мт. 21; 33-44), њихова кућа биће напуштена и пуста (Мт. 23; 37-38), а храм и град биће порушени (Мт. 24; 1-2, 15-20). Због тога ће градске жене рећи: Благо нероткињама, и утробама које не родише, и дојкама које не дојише, док ће народ говорити горама: Падните на нас (Лк. 23; 27-31).

У току једног столећа, сва Исусова пророчанства су се два пута испунила, до последњег слова. Распрострањено очекивање Месије, успон национализма и нетрпељивост између Јевреја и многобожачких Јелина и Римљана довели су 66. г. до велике побуне против Рима. Током овог рата, ниједан од вођа није за себе присвојио звање месије. Ова побуна окончала се 70. г. потпуним уништењем Јерусалима и храма; смрт, прогон и ропство постали су судбина хиљада и хиљада палестинских Јевреја. Око 130. године, римски цар Хадријан планирао је да поново подигне Јерусалим, али овога пута као римски град, назван Елија Капитолина, са Јупитеровим храмом на месту где се некада налазио разорени јеврејски храм. Затим је 132. године Шимон Бар Кохба повео побуну против Римљана; рабин Акиба поздравио је побуњеничког вођу као “краља месију“. После само пар година, 135, Римљани су у крви угушили ову побуну. Римски историчар који је писао почетком 3. века тврди да је 580.000 Јевреја умрло због ове побуне. Савремени израелски историчар, Гершом Горенберг, каже да је “према неким прорачунима, девет десетина Јевреја из Јудеје или погинуло у биткама, или помрло услед глади и болести“. Дуго после тога, јеврејске верске вође биле су далеко од било какве идеје о очекивању Месије.

У мају 1665. године, месијанска идеја поново се распламсала међу Јеврејима. Пут за ову идеју припремило је ширење утопијске форме кабализма, којој је у XV веку поучавао раби Јицхак Лурија. Ратови и прогони Јевреја почетком и током прве половине XVI века узроковали су појаву страха и очајања у јеврејским заједницама средње и источне Европе. Ширење луријанске кабале уверило је Јевреје у Европи, северној Африци и на средњем Истоку да они треба да буду предводници у месијанском добу.

Шабтај Ц’ви или Цеви (1626-1676) био је кабалистички мистик из Смирне (данашњи Измир у Турској). Почео је да окупља следбенике, којима је 1648. рекао да је он Месија. Убрзо потом, 1651, локални рабин протерао је Цевија и његове следбенике из Смирне. После многих путовања и претњи изопштењем (које су, између осталих, долазиле и од солунског и од јерусалимског рабина), Цеви је отишао у Газу и тамо се, у мају 1665, прогласио за Месију. Он је био први претендент на Давидов престо који је добио међународну подршку; подржали су га Јевреји “од Марока до Пољске, од Јемена до Амстердама“. Као што је приметила Карен Армстронг, историчар религије, “током јеврејске историје, било је много оних који су тврдили да су месија, али нико од њих никада није добио тако масовну подршку. Његове присталице потицале су из свих слојева јеврејског друштва: богати и сиромашни, учени и неуки“.

Цеви се поставио изнад јеврејског закона: дане јеврејског поста променио је у дане празника; почео је да изговара свети Тетраграматон (свето име Божије од четири слова, прим. прев.), што је било допуштено једино првосвештенику непостојећег јерусалимског храма, и то само једног одређеног дана; синагоге је посећивао у краљевској одећи месије, позивајући жене да пред окупљеном заједницом читају Писмо; јео је храну која је била забрањена и често говорио: “Благословен си, Господе, који допушташ забрањено;“ наводно је подстицао другог човека да заведе његову жену… Пророк Натан из Газе говорио је о својим виђењима, у којима му је божанствени глас потврдио да је Шабтај искупитељ… Цеви је на крају био ухапшен и изведен пред султана ( неки кажу пред великог везира,нап.прир.) ). Ту му је понуђен избор: или да прихвати ислам, или да одмах буде погубљен. “Месија“ се без оклевања одрекао своје вере и прихватио ислам, тако да је до своје смрти, десет година касније, живео као муслиман и чувар турског купатила. Сахрањен је у Улцињу.

Упркос његовој издаји, историчари бележе да “покрет није замро… Осуђено од стране верских вођа, веровање у Шабтаја Цевија као месију генерацијама је живело међу Јеврејима. Неки од његових радикалнијих следбеника препуштали су се ритуалном блуду као начину да потврде да су ступили у искупљени свет. У Солуну су стотине породица следиле Шабтајев пример и прешле у ислам. Ови преобраћеници су јавно припадали исламу, док су приватно следили кабалистичку варијанту јудаизма. Почетком ХХ века, учествовали су у Младотурском покрету који је срушио Отоманско царство и у Турској успоставио секуларну републику.

Јаков Франк (1726-1791) потицао је из круга посвећеника у Цевијеве мистерије. Говорио је да поседује Цевијев дух и да “све религије морају бити уништене… како би Бог могао јасно да заблиста“. “Човек једино помоћу спуштања у дубине понижења може да се уздигне и пронађе Доброг Бога“. То не значи само одбијање свих религија, него и творење “чудних дела“ која резултирају у добровољном унижењу и крајњој бестидности.

Пољски рабини изопштили су Франка 1756. и он је током следећих неколико година прихватао ислам, римокатолицизам и руско Православље. Између осталог, он је на неки начин наговестио данашње, либерално богословље. Франк је створио ново Тројство, које су чинили Добри Бог, Велики брат и Она (нека врста сједињења Шекине и Дјеве Марије). После Франкове смрти, његови следбеници прихватили су идеје Француске револуције, сањајући о преврату који ће пресаздати свет.

Раби Менахим Мендел Шнерсон (1902-1994), седми вођа хасидског покрета, такође се појављује у низу ових јеврејских месијанских “кандидата“. Укратко речено, овај покрет залаже се за строго поштовање Торе, како би се убрзао долазак месије; сам Шнерсон је широм света водио кампању за прихватање “Нојевих закона“, одређених моралних правила дефинисаних у Талмуду, за које се верује да су, након Потопа, дата Ноју и његовим потомцима, Шнерсон се противио израелској лабуристичкој партији, али су му зато били наклоњени десничари као Менахем Бегин, Аријел Шарон и Бењамин Нетањаху.

Током последњих година Шнерсоновог живота, неки од његових следбеника почели су да верују да је он месија који је обећан Израелу. У неким хасидским синагогама рабију још увек исказују поштовање речима: “Нека вечно живи наш Господар, Учитељ и Рави, Краљ Месија!“ На неким хасидским веб – сајтовима помињу га као “најупечатљивију личност међу Јеврејима модерног доба“, али га не описују као месију. Иако Шнерсон није васкрсао, иако није оставио наследника, његов покрет и даље расте и данас има око 200.000 чланова у 35 земаља.

На овим, хасидским сајтовима, може се, међутим, пронаћи објашњење за њихову наду у долазак месије. Они кажу да ће “месија донети искупљење у свет. Биће то време истинске радости, неупоредиве са било чим што нам је познато из нашег искуства. То неће бити нови и квалитативно другачији свет; тачније речено, биће то овај наш свет, али доведен до свог савршенства“. Традиционални јудаизам недвосмислено верује у долазак великог хероја, помазаног за вођство – потомка дома Давидовог, који ће извести свет из хаоса. Он ће бити човек од крви и меса, смртник послат од Бога да донесе славу Његовом народу. Месија, дакле, неће бити божанска личност, нити ће бити способан да сам донесе искупљење. Он ће бити узвишена личност неупоредивих способности која ће помоћи рехабилитацији јеврејског народа а, посредством њега, и препороду читавог човечанства. Осим тога, традиционални Јевреји хасидски месијанизам сматрају за јеретички, а веровање у богочовечанско биће сматрају туђинским и идолопоклоничким.

<>**********

<>И друге монотеистичке религије имају своја очекивања о доласку Месије. Ове наде у овом тренутку нису везане ни за једну конкретну, живу, месијанску фигуру, али то се у будућности може променити у сваком тренутку. Ако се – или када се – појави тај нови “спаситељ“ који ће, како се чини, испунити нека од тих религиозних очекивања, могли бисмо се суочити са масовним покретом истинских верника који ће се ревносно потчинити свом вођи и успротивити се онима који остану верни Христу. Могло би се чак учинити да та нова вера поштује “Исуса“, али то би била другачија особа од Господа Исуса Христа Којега знамо из Светог Писма и сведочења Светога Духа.

Месијанска веровања постоје и међу мормонима, растафаријанцима и у покрету„Исламска нација“. Мормони, на пример, очекују да се „Христ“ врати на земљу и да успостави хиљадугодишње краљевство. Његово прво боравиште биће Јерусалим, али Христов “Нови Сион“ биће заправо град подигнут у округу Џексон у Мисурију. Током своје хиљадугодишње владавине, „Христ“ ће, наводно, наизменично владати из ова два града. Месијански кандидат, међутим, није се још појавио међу мормонима. Њихова црква има око 11 милиона чланова, и већина њих живи изван САД. Растафаријанизам: то је црначки покрет који је потекао са Јамајке током 30-тих година ХХ века, а обоготворавали су етиопског цара Хаиле Селасија Првог (последњи етиопски цар, 1892-1975) као ваплоћење Бога или “Јах“ – што је “други долазак “Христа“. Ову веру у Селасијеву божанственост сачували су и деценијама након његове смрти. Сам Селасије се никада није проглашавао за месију, нити је тражио поклонике; напротив, читавог живота остао је етиопски хришћанин. Исламска нација: покрет америчких црнаца који обухвата елементе ислама и црначког национализма; основао га је Валас Фард Мухамед (1877-1934), о којем овај покрет учи да је оваплоћење Алаха, Месија којега очекују хришћани и Махди којега очекују муслимани. Такође верују да се 6000 година дуга владавина белих ђавола окончала 1914, да је Армагедон близу и да ће се осветнички Бог спустити да избави преостале црнце и да уништи белце. Покрет има од 20.000 до 50.000 чланова и већина њих се налази у САД.

Будистичке “месије“. У традиционалном будизму, Мајтреја је будући “бодисатва“, пета и последња инкарнација Буде у овој епохи. Он ће доћи у време када “дарма“, учење Гаутаме Буде, буде заборављена. Током протеклих 2000 година, постојали су многи претенденти на ову титулу; они су обично предводили побуњенике и завршавали као будистички отпадници који су се настањивали у Кини. Као по правилу, власти су прогониле ове претенденте и њихове присталице.

Међу недавне будистичке спаситеље спадају: Шоко Асахара (1955- ), оснивач јапанског апокалиптичког култа Аум Шинрикио (основан 1984. године). Асахарина веровања и религиозна пракса првобитно потичу од будизма, са позајмицама из хиндуизма, таоизма, хришћанства и Нострадамусових пророчанстава. Асахара се 1992. године прогласио за Христа, објављујући да треба да преузме грехе и лошу карму својих следбеника. Под његовим вођством, следбеници овог култа почели су да гомилају нервни гас и да захтевају употребу ебола вируса као оружја. У једном од предграђа Токија, следбеници култа су 1995. пустили бојни отров сарин. Усмртили су дванаесторо, а повредили неколико хиљада људи. Намера им је била да подстакну коначни обрачун, који је Асахара предвидео. Асахара и многи његови следбеници су ухапшени, тако да вођа култа чека на извршење смртне казне.

Риухо Окава – (1956 – ) тврди да је “велико просветљење“ доживео 1981, у време док је радио у једној јапанској финансијској компанији у Вол стриту. Окава каже да је он Будина реинкарнација и да је „каналисао“(призвао) духове Исуса, Буде, Конфучија и Мухамеда. Основао је верски покрет “Срећна наука“ (“Happy Science“), као и политичку странку. Пред аудиторијумом који је обухватао 40.000 људи, Окава је 1990. изјавио да је он “Ел Кантаре, врховни велики дух земаљске групе“, који је претходно био инкарниран као Сакјамуни Буда и као Хермес. “Ја сам онај који има власт од почетка земље до њеног краја, јер ја нисам људско биће, него сам закон“. Према подацима с краја 90-тих година ХХ века, Окава има око 300.000 активних следбеника у Јапану.

 

<н>“Мајтреја“ Новог доба (“New Age“)

<т>Теософи – следбеници учења Хелене Блавацке (1831- 1891) дуго су наговештавали појаву “Мајтреје“, новог “Христа“ који ће бити “Учитељ света“ за све вере. Следбеници Блавацке ускоро су поверовали да су пронашли месију својих снова, али је њихов кандидат одбио ову сумњиву славу. Џиду Кришнамурти (1895-1986) одрастао је у Адиару, у Мадрасу, недалеко од просторија Теософског друштва, где је радио његов отац. Вође друштва, Ени Бесант и Чарлс Ледбетер, веровали су да би дечак могао да буде Учитељ света, Мајтреја којег су очекивали. Двоје окултиста бринули су се о његовом образовању почев од 1909; они су 1911. установили Ред звезде Истока, који је требало да припреми пут за Кришнамуртија као за месију. (Ледбетер је био хомосексуалац, али је Кришнамурти тврдио да га овај није злостављао). Од 1925. до 1929, Кришнамурти је почео да говори против месијанских очекивања његових следбеника и против теософских уверења. Кришнамурти је 1929. распустио Ред звезде и вратио новац и земљу који су били донирани овом реду, а затим прекинуо везе са теософским друштвом. Постао је популаран предавач и пропагатор идеја Новог доба,али  никада није подстицао месијанска очекивања, која су теософи полагали на њега.

Теософи су се поделили на неколико организација које постоје у САД. Најпознатије међу њима су “Lucis Trust“ и “Share International“.

Организацију “Lucis Trust“ основали су Елис Бејли (1880-1949) и њен други муж Фостер Бејли (1888-1977), масон 32. степена. Елис Бејли говорила је о “поновном јављању Христа“, Учитеља света“ за ново доба. Њен “Христ“ је очигледно другачији од Христа Новог Завета. “Он не може да се врати“, каже Бејлијева, “јер је увек и био овде на земљи. Он може само поново да се јави, да дође из свог привременог скровишта у централној Азији“. Непосредно искривљавајући Христово  учење из Светог Писма, Бејлијева наводи да је „Христ“ рекао да је Царство Божије на земљи, да најпре тражимо то царство и све остало да занемаримо. Бејлијева је веровала да „Христ“ већ делује у свету и да припрема свет за појаву нове религије крајем ХХ века. У том циљу, тврди она, „Христ“ треба да изврши три задатка: да реорганизује светске религије, да постепено укине јеврејску религију и да припреми свет за ново откривење којим ће започети нова ера и бити постављен темељ за нову светску религију. Она је на свој начин тумачила разне новозаветне стихове; између осталог, речи да ће Христа приликом Другог доласка “видети свако око“ тумачила је могућношћу да се Он јави – посредством телевизије: “За ортодоксне хришћане, ове речи могле би да звуче као богохуљење, али се истог тренутка поставља питање – зашто би за Њега било богохулно да користи модерну технологију? Будући да обитава на земљи, он је прихватио и обичаје свога доба“. Следбеници организације “Lucis Trust“, међутим, одбијају да је било који од самопрокламованих “спаситеља“ онај којега они очекују. Они верују да Његовом поновном јављању морају претходити деценије духовне припреме и да би се оне могле окончати око 2025. године. Осим тога, сигурни су да „Христ“ који ће се тада јавити неће бити исти као онај, који нас је напустио пре 2000 година: “Он долази да установи начела и вредности на којима ће се заснивати живот током ере Водолије“. “Као и ми, као и сви облици живота, и Христ је подложан законима еволуције и, самим тим, развоју и промени“. Христу ће, наводно, претходити припадници духовне хијерархије, чланови неких од 49 ашрама, који ће такође помоћи да се окончају припреме за Његово будуће делање. Ова фаза би, као што је речено, требало да се оконча око 2025. године.

 

<н>Мајтреја организације “Share International“ и случај погрешног месијанског идентитета

<т>Током последњих деценија, организација “Share International“ постала је добро позната захваљујући често понављаним објавама Бенџамина Крима (1922- ), самозваног претходника Учитеља света, који је тврдио да је поновно јављање Христа сасвим близу. Крим, британски сликар, почео је 1959. године да добија поруке од “узвишених господара“, који су му говорили да ће Буда Мајтреја ускоро доћи на земљу као старешина “Великог белог братства“. Крим је 1972. наговестио да ће та личност бити “месијанска фигура коју ишчекују све велике светске религије – он је истовремено и будистички будући Буда, и хришћански Господ Другог доласка, и јеврејски месија, и муслимански Имам Махди, и хиндуистички Кришна… на дан 8. јула 1977, каже Крим, Мајтреја је сишао са Хималаја, где је обитавао хиљадама година. Једанаест дана после тога, долетео је из Карачија у Лондон. Од тог времена живи у овом граду као обичан човек, као члан јужноазијске заједнице. Мајтреја ће своје присуство међу нама открити тек онда кад човечанство својом слободном вољом буде спремно да га прихвати“. Крим је одредио 21. јун 1982. године као датум за ово откривење, али се на тај дан ништа није догодило…

Неуспех овог пророчанства није обесхрабрио Крима. Наставио је да путује широм света говорећи свима, који су били спремни да га слушају, да ће се Мајтреја ускоро показати целом свету. Користећи Крима као медијум, Мајтреја је обећао да ће, када свет по својој слободној вољи буде спреман да учини први корак ка исправним људским односима, доћи са опипљивом групом “узвишених господара“. Тога дана, Мајтреја ће се представити на радију и телевизији, телепатски се обраћајући свакоме на његовом сопственом језику. Организација “Share International“ такође тврди да се Мајтреја већ појавио пред 6000 људи у Најробију, у Кенији, исто као што се, после 1992. године, накратко појављивао пред многим хришћанима, Јеврејима, муслиманима, хиндуистима и будистима, у главним градовима на свим континентима. Часопис ове организације, “Share International Magazine“ тврди да је до 1. марта 2011. Мајтреја дао 34 телевизијска интервјуа и да је сваки од тих интервјуа у просеку гледало око 4 милиона људи. Упркос неким застрашујућим идејама (као што је умањење светске популације за 50 процената), Крим/Мајтреја се противи редефинисању породице, хомосексуализму, легализацији наркотика и легализацији еутаназије. Крим каже да је “породица основна јединица и обезбеђује најбоље услове и кармичку ситуацију за правилну еволуцију. Она се не може некажњено укинути“. “Хијерархија не сматра да је хомосексуализам нормалан“. Према писању Њујорк Тајмса у августу 2010, Крим је подробније протумачио овај став: “Иако Мајтреја подржава истополне бракове, не одобрава да ови парови подижу децу“. Предлоге за легализацију наркотика Крим је прокоментарисао као “легализацију убиства“ и заповедио: “Не узимајте наркотике, нити халуциногене, нити било које друге“.

На Кримовом сајту могло се, не тако давно, прочитати да су и Мајтреја и Саи Баба очекивани хиндуистички спаситељ, Калки Аватар: “Неким људима би могло бити тешко да схвате или да прихвате, али тако је – ми имамо двоструку манифестацију Калки Аватара“.

Током 2010. године, Крим је почео да промовише Рај Патела, професора рођеног у Британији, као месију – Мајтреју. Од тог времена, Пател је непрестано порицао да је он месија и чак инсистирао да му се не допада та месијанска идеја. Пателово порицање није, међутим, обесхрабрило Крима који је спремно одговорио да ће Мајтреја негирати свој идентитет у време када се појави.

 

<>МЕСИЈАНСТВО У ИСЛАМУ

<>Готово сви традиционални муслимани верују да ће се у оквиру 20 година или мање до Дана суда појавити земаљски искупитељ: Махди (“онај који је вођен“). Борећи се поред Исе,сина Мерјеминог ( како муслимани зову Господа Исуса Христа, нап.прир.) и / или припремајући пут за Исину овоземаљску владавину, Махди ће свет ослободити од неправде и тираније. После тога, Исус ће поразити и погубити антихриста (код муслимана познатог као al-Dajjal, Варалица), а онда ће наступити Суд.

Муслимани су подељени на две главне деноминације, на суните и шиите: оне су се појавиле још у VII веку, услед борбе по питању правог Мухамедовог наследника. Око 10-20 % муслимана су шиити и они углавном живе у Ирану, Ираку и Пакистану. Шиити верују да је постојало 12 имама, Мухамедових наследника, који су праведне и непогрешиве вође исламског света. Дванаести имам био је скривен од погледа још као дете и он ће се, у време када Бог буде хтео, појавити као Махди. Сунити верују у ратоборног вођу последњих времена, који ће надвладати зло и припремити пут за Ису, али ово своје веровање не везују за поновну појаву скривеног имама.

Током XIX века, појавило се неколико људи који су за себе тврдили да су Махди. Тако је 1844. у Ирану муслимански трговац Мирза Али Мухамед (1819-1850) објавио да је он Баб, Махди, и претеча пророка Баха – у – Илаха. Имао је на десетине хиљада следбеника, али су га персијске власти погубиле 1850. године. Један од Мирзиних следбеника био је и Мирза Хусеин Али (1817-1892). Због својих убеђења, ухапшен је у Техерану 1853. године. Док је био у затвору, имао је визију у којој му је речено да је управо он Баха – у – Илах, пророк којега је Баб предсказао. Баб је, заправо, био утемељитељ Бахаи вере, нове, либералне монотеистичке религије, која сада подржава Уједињене нације, међуверски покрет и светску владу. Баха – у – Илах је, према њиховим веровањима, пророк којег очекују све религије: пета Будина инкарнација (Мајтреја), десета Кришнина реинкарнаија (Калки), јеврејски Месија, Христос Другог доласка и обећани Месија зороастријанаца.

Мухамед Ахмад (1844-1885), судански суфи – шеик, прогласио се 1881. за Махдија и постао предводник успешне побуне против турско-египатског режима који је владао Суданом. После смрти Мухамеда Ахмада, његов наследник био је на власти у Судану све док Британци нису 1898. поразили његове снаге током и после битке код Омдурмана.

Током британске владавине у Индији, Мирза Гулам Ахмад (1835-1908) прогласио се за Христа који је поново дошао и за Махдија. Он је 1889. основао ахмадијански покрет, чији су чланови за себе тврдили да су прави муслимани, иако их је већина традиционалних муслимана сматрала за јеретике. Ахмадијанци верују да је Исус преживео Распеће и да је отишао у Пакистан да би трагао за десет изгубљених Израиљевих племена; према њиховим тврдњама, Исус је умро у Кашмиру, где је и сахрањен под именом Јуз Асаф.

Након свргавања иранског шаха у иранској револуцији 1979, следбеницима Ајатолаха Хомеинија изгледало је као да се вратио Дванаести имам. Вође револуције су чврсто и званично тврдиле да Хомеини није скривени имам, али је у данима пред победу исламске револуције мит о повратку Дванаестог имама као Махдија радио у Хомеинијеву корист. Тиме се може објаснити због чега Хомеини – све док се није учврстио на власти – није отворено порицао да је он Дванаести имам.

Ирански режим не престаје да се користи Махдијевим ауторитетом. Према извештају из 2006. године, објављеном у Лос Анђелес Тајмсу, Ахмадинеџад је 2004. године као градоначелник Техерана “потрошио милионе да би улепшао град који ће поздравити његов (Махдијев) долазак“. Надао се да ће “поздравити Махдија у Техерану у следеће две године“ (тј. до 2008. године). Овај покушај одређивања датума завршио се, као и у свим осталим случајевима, потпуним неуспехом. У априлу 2008. године Ахмадинеџад је студентима теологије рекао да је видео како “Махдијева рука управља свим пословима државе…“ У јулу 2010. г. врховни вођа Ирана, Ајатолах Али Хамнеи издао је верски едикт у којем од народа захтева да му се потчини као земаљском “изасланику“ Мухамеда и Дванаестог имама. Овај едикт наишао је на контроверзне реакције како у Ираку, тако и међу Шиитима уопште.

 

<>ЛАЖНЕ МЕСИЈЕ У ХРИШЋАНСКОЈ ИСТОРИЈИ – ШАРОЛИКО ДРУШТВО ВАРАЛИЦА

<>Многе лажне месије појавиле су се чак и међу хришћанима. Издваја се неколико примера и они показују упорну, универзалну људску пријемчивост за овај вид обмане, почев од првих векова Цркве па све до данас.

Око 156. г, појавио се Монтан – пророк из Фригије (данашња Турска). Себе је прогласио за оваплоћење Светога Духа, говорећи да је Страшни суд веома близу и да ће се Нови Јерусалим, о којем је пророковао св. Јован, ускоро спустити у Фригију. У међувремену, требало би да хришћани упражњавају аскетизам и да се потпуно удаље од света. Монтанизам се брзо проширио Северном Африком и Малом Азијом, а овај покрет је и Тертулијана удаљио од православља и одвео у јерес.

Јохан из Лајдена (1509-1536), анабаптиста и кројач по занимању, имао је 25 година када је 1534. постао вођа побуњеника у Минстеру (Немачка), након што је првобитни вођа пао у бици. У септембру те исте године прихватио је титулу месије, коју му је дао један лутајући пророк. Јохан је том приликом рекао: “Сада ми је дата моћ над сваким народом на земљи… и право да користим мач да бих казнио зле и одбранио праведне“. Следеће, 1535. године, римокатоличка војска је опколила Минстер; током опсаде, “месија“ и њему најближи људи живели су у изобиљу, док је остали изгладнели народ јео пацове, траву, ципеле, па чак и лешеве. Пошто су га заробили римокатолици, Јохан и двојица његових најближих пратилаца били су јавно мучени до смрти у јануару 1536. године. Њихова тела су затим стављена у кавезе, који су висили на једној од кула катедрале Светог Ламберта, усред Минстера. После педесетак година кости су уклоњене из кавеза, који се и данас налазе на овој катедрали.

Кондратије Селиванов (1732-1832) био је вођа секте “шкопаца“ у царској Русији; овај култ је проповедао спасење посредством кастрације. Селиванов је за себе тврдио да је “Син Божији“, “Бог над боговима и краљ над краљевима“, а такође и реинкарнација цара Петра Трећег. Упркос прогонима и затварањима у тамнице, луднице и манастире у којима је провео већи део својих зрелих година, његов покрет имао је на хиљаде следбеника пре Октобарске револуције. Покрет се угасио током совјетске ере.

Ен Ли (1736-1784) била је оснивач Уједињеног друштва оних који верују у Христово друго јављање. Себе је сматрала Христовим женским панданом, “Мајком нове творевине“ и “невестом спремном за Женика“. Чланови њеног покрета живели су у заједници, али су мушкарци и жене били раздвојени: придржавали су се строгог целибата. У време кад је била најснажнија (40-тих година XIX века), ова организација имала је око 6000 чланова, док их је данас само троје.

Џон Николс Том (1799-1838), познат и као сер Вилијем Кортенеј, трговац вином из Корнвола, своју каријеру започео је као шарлатан, у Кентерберију 1832. године. Представљао се као гроф Мојсије Ротшилд, а затим као сер Вилијем Кортенеј, малтешки витез. Након што је током једног краћег периода боравио у лудници, почео је за себе да тврди да је јерусалимски краљ и спаситељ света. Успео је да окупи око четрдесетак земљорадника и да организује њихову побуну против локалних земљопоседника. При том их је убедио да ће их учинити нерањивима за мачеве и метке; говорио је да ће, уколико буде био погубљен, после три дана устати из мртвих. Локално племство тражило је да Том буде ухапшен, али је он убио стражара који је дошао да га ухапси. Овај месијански покрет окончао се у мају 1838. битком код Босенден Вуда, последњом битком која је вођена на тлу Енглеске.

Хонг Ксинкуан (1814-1864) предводио је побуну против кинеске владарске династије. У неким деловима јужне Кине (област Таипинг) основао је Таипинг Царство небеско, тврдећи за себе да је “небески Краљ“ и млађи брат Исуса Христа. У овој области владао је као тиранин и убијао оне у чију би оданост посумњао. Од својих следбеника захтевао је целибат и потпуну раздвојеност мушкараца и жена (иако је он сам поседовао харем са конкубинама). Пре него што су власти савладале побуњеника, умрло је 20 милиона људи.

Исаија Шембе (1870-1935) био је проповедник у Зулу племену у Јужној Африци. Започевши делатност 1910, основао је сопствену цркву – као супротност мисионарским црквама које су финансирали белци. У почетку је за себе тврдио само да је пророк, али је ускоро својим следбеницима обелоданио да је он “Обећани“, истински наследник и заменик Исуса Христа. Оно што је Исус у Своје време чинио за белце и за њихово спасење, Шембе је, како је сам говорио, чинио за Зулу племе и за њихово спасење. Тврдио је да га је Господ призвао још у време док је био у мајчиној утроби. Предсказао је да ће управо он стајати на вратима небеског Јерусалима, одакле ће враћати белце и оне црнце који су припадали мисионарским црквама: улаз ће бити допуштен једино његовим следбеницима. Шембеова црква, Назаретска баптистичка црква, у овом тренутку има око милион чланова. Старешина ове цркве, велечасни Гога, рекао је 2010. године: “Исус је био за Израел, а ми верујемо да је Исаија Шембе афрички пророк и да је на вишем нивоу него Исус“.

Отац Дивајн (“Божанствени“) (1876-1965), био је афро-амерички проповедник који је 1912. самога себе прогласио за “Бога“. Основао је покрет Мисије међународног мира. Деценијама се повлачио по судовима разних држава, где је морао да одговара за многе оптужбе. Док је својим следбеницима заповедао “целибат, једноставан начин живота и давање свег богатства оцу Дивајну“, он и његови најближи пратиоци живели су у раскоши. Његова друга супруга, С. Е. Дивајн, преузела је 1972. вођство у Мисији међународног мира, одупревши се покушајима Џима Џонса да преузме руководећи положај у овом покрету. Џим Џонс (1931-1978), који је првобитно припадао овом покрету, са своје стране је тврдио да је реинкарнација оца Дивајна. Касније је постао предводник Култа народног храма, који представља комбинацију марксизма и радикализованог хришћанства. Џонс је себи приписивао исцелитељске моћи, али су они, који су га напустили, касније описивали начин на који су му помагали да изведе ова лажна чуда. Џонс је у почетку проповедао слободну љубав за све, да би затим захтевао целибат чак и од брачних парова; то га, међутим, није спречавало да оствари полне односе са особама оба пола. Он и 913 његових следбеника извршили су самоубиство у њиховој комуни у Џонстауну, у новембру 1978. године. Некадашње просторије овог култа уништио је земљотрес који је 1989. погодио Сан Франциско.

Дејвид Кореш (1959-1993), познат и као Вернон Хоуел, одвојио се од Адвентиста седмог дана; формирао је сопствену организацију и међу младим и неудатим чланицама почео да одабира своје “духовне жене“. Једна од његових 15 жена била је и 12-годишња сестра његове супруге. Своје “Учење нове светлости“ објавио је 1989, говорећи да је он “као месија, савршен партнер за све своје следбенице“. Његова мисија је, између осталог, подразумевала и стварање нове лозе Божије деце која би потекла од његовог семена. Требало би да ова деца на крају завладају светом. Кореш је учио да је Христос умро само за оне који су живели пре Његовог распећа, а Корешова мисија била је да омогући спасење свим потоњим генерацијама. Себе је проглашавао за “Јагње Божије“, али не и за Бога. Око 1992. почео је да проповеда да ће се ускоро догодити Апокалипса, и то у Америци, а не у Израелу. Почели су да гомилају муницију, оружје и гориво, назвавши своју заједницу “Ранч Апокалипсе“. Кореш и више од 80 његових следбеника погинули су 19. априла 1993, када су федералне јединице на јуриш заузеле овај логор. Према неким подацима постоје још 24 Корешова следбеника, који очекују да се он врати и да их поведе у Обећану земљу.

 

<>ПРИПРЕМАЊЕ ПУТА ЗА ЛАЖНОГ ХРИСТА МЕЂУ РИМОКАТОЛИЦИМА

<>Међу конзервативним и традиционалним римокатолицима, многи верују да ће за светских ширењем зла и божанском казном која ће захватити читав свет, уследити доба мира и свеопштег преобраћања у римокатолицизам. У то доба, Велики краљ васпоставиће ред и правду широм света, а радиће заједно с папом који ће прочистити и васпоставити Цркву. Како каже један писац, “Велики краљ који треба да дође и свети понтифекс откриће се свету и бориће се против комунизма, предизображавајући Еноха и Илију… Васкрсење ће бити спектакуларно: Велики краљ биће владар Западне Европе, а помазаће га свети понтифекс. Многи Јевреји и хришћани – некатолици окренуће се правој вери. Мухамеданци ће пригрлити хришћанство, а такође и Кинези. Укратко, практично ће читав свет чинити римокатолици“.

Предање о Великом краљу потиче још из IV века, а заснива се на тадашњим спекулацијама о Апокалипси. У Светом Писму, међутим, ништа није речено о будућем Великом краљу и светом папи, нити се нешто слично може пронаћи у званичној доктрини Римокатоличке цркве.

Они, пак, који очекују Великог краља и светог папу, лако могу постати жртве Варалице. Католички писац Пол Тигпен упозорава: “Трагање за Великим краљем, који се не помиње у Светом Писму, може довести до тога да се превиди антихрист, који се помиње. Штавише, оваква очекивања могла би да воде прихватању антихриста као Великог краља. Уосталом, мањи антихристи, као што су Хитлер или Стаљин, већ су заводили своје следбенике визијама о славном овоземаљском царству. Сигурно је да ће антихрист последњих дана поступити на исти начин“.

За римокатолике постоје и друге духовне замке, које би могле да воде ка прихватању лажног Христа.

“Нови црквени покрети“, који подсећају на култове, проширили су се у оквирима Римокатоличке цркве након Другог светског рата. Један од таквих покрета, Легију Христову, ревносно је пропагирао и подржавао папа Јован Павле Други. Недавна открића везана за бигамију, инцест, плагијате и педерастију којима се компромитовао његов оснивач, отац Масиел (1920-2008), учинили су да Ватикан упути оштре захтеве за реформу овог покрета. И други секташки покрети унутар цркве – а посебно Опус Деи, Нови катихуменски пут и Фоколари, постају, међутим, све снажнији, а своје следбенике васпитавају у духу покорности.

Оснивач “Традиције, породице и имовине“, једног од католичких култова распрострањених по целом свету, јасно је изложио циљеве свог покрета: “Ако је револуција неред, онда је контрареволуција васпостављање реда. Под редом подразумевамо мир Христов у краљевству Христовом, односно, хришћанској цивилизацији, строгој и хијерархијској, фундаментално сакралној, антиегалистичкој и антилибералној“. Он обећава да ће у рестаурисаном хришћанству хијерархијски дух прожимати све аспекте друштва и државе, културе и живота, “насупрот егалистичкој метафизици револуције“.

Некадашњи члан организације “Фоколари“ записао је 1999. године: “Црква у којој ће доминирати покрети неће више бити превасходно препозната као римокатоличка. И у предконцилском периоду ( пре Другог ватиканског концила, нап. прир. ) је осећање припадности заједничкој вери било веома снажно. У цркви будућности, ово осећање припадности и идентитета биће распарчано на групе које практично неће имати ништа заједничко једна са другом“. “Иронично је да најпогубнија и најнехуманија идеја ХХ века, идеја обоготворења колектива, своје последње уточиште и своје најватреније заговорнике налази управо међу католицима који су се тако усрдно борили против комунизма“.

Католички култови сагласни су да би на челу прочишћене Римокатоличке цркве требало да се нађе снажан, ревностан папа. Пређашњи папа, наклоњен организацији Опус Деи, имао је снажну визију о улози коју би он могао да одигра у Римокатоличкој цркви и у целом човечанству. Непосредно после избора за папу, Рацингер је рекао: “Ако је бреме одговорности која је сада положена на моја слаба плећа претешко, божанска сила на коју могу да рачунам сигурно је неизмерна: Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву Своју. Изабравши ме за римског епископа, Господ је желео да будем Његов Викар (Заменик), желео је да будем ‘камен’ на који се свако с поверењем може ослонити“. Поред духовног вођства, Бенедикт је намеравао да задобије моћ и у секуларном свету. У својој енциклици из 2009. године, “Caritas in veritate“ (“Љубав у истини“), Бенедикт је подстицао успостављање “истински светске политичке власти“, која би поседовала довољно моћи да управља економијом, храном, наоружањем, очувањем природне средине и миграцијама широм света. “У времену неминовног пораста глобалне међузависности, осећа се, чак и усред глобалне рецесије, потреба за реформисањем Организације уједињених нација а, исто тако, и економских институција и међународних финансија, тако да идеја о породици нација добије реалну снагу“. Између осталог, ова нова власт усмеравала би међународну сарадњу у циљу солидарног развоја свих народа и управљала би светском економијом. Извесно је, међутим, да би глобални ауторитет, који би имао моћ да све ово спроведе, нужно морао бити деспотског карактера. Бенедикт сматра да је нужно да оваква власт буде “општеприхваћена“ и да поседује “ефективну силу“ да би извршила своје огромне задатке. “Такав ауторитет морао би бити регулисан законом и доследно би морао поштовати начела супсдијарности и солидарности, како би се установило опште добро и омогућио интегрални развој свих народа“. “Интегрални развој свих народа и међународне сарадње захтева да се успостави интернационални поредак вишег степена који је обележен супсидијарношћу ради управљања глобализацијом. Осим тога, неопходно је да се оствари повезаност између друштвеног и моралног поретка, да се успостави веза између моралне и друштвене сфере“. Бенедикт је маштао да ће “светску власт“ за којом трага усмеравати они који прихватају “вредности љубави у истини“, који су сагласни са хришћанским вредностима. Ови претпостављени владари створили би “друштвени поредак који одговара моралном“ и “цивилизацију љубави“. Другим речима, та власт која би управљала глобализацијом и усмеравала је била би политичка и економска сила, способна да превазиђе ограничења данашњих интернационалних организација. Призивајући “тигра“, тј. светску политичку власт, Бенедикт је претпостављао да би он (или они који деле његове вредности) могли некако да га зауздају и усмере.

 

<>ПРИПРЕМАЊЕ ПУТА ЗА ЛАЖНОГ ХРИСТА МЕЂУ ПРОТЕСТАНТИМА

<>Сан о уређеној, праведној, религиозној Утопији није ограничен само на римокатолике. Неки конзервативни протестанти такође маштају о установљењу националне или глобалне хришћанске власти пре свршетка времена.

Хришћански реконструкционисти прижељкују теократију засновану на старозаветним законима и верују да су у стању да христијанизују свет пре Другог Христовог доласка. Средиште овог малог, али утицајног калвинистичког покрета је Халкидонска фондација. Они кажу: “Верујемо да се Библија може применити на све сегменте живота, укључујући и државу… и верујемо да би хришћанска држава требало да спроводи библијски грађански закон… на хришћанима је одговорност да успоставе доминацију на земљи ради славе Божије. Библијско законодавство није у сагласности са модерним, секуларним западним демократијама, које ратују са Богом. Наш први циљ је да их христијанизујемо. У будућности нас очекује време земаљског мира и напретка пре него што наступи крај. Биће то резултат деловања Јеванђеља, али у тој ери ће још увек постојати смрт и грех. Миленијум је божанско Златно доба, али то није утопија. Други долазак дефинитивно представља коначно остварење Божијег плана за земљу и људску историју“. Према њиховим верским убеђењима, Исус се неће вратити пре него што цела земља буде потчињена Христу и док сви Његови непријатељи не буду поражени. Они објашњавају и каква је улога Цркве: “Постмиленијумизам поставља Цркву у улогу трансформатора свих друштвених структура пре Другог доласка, са тежњом да оствари Златно доба мира и просперитета, са великим напретком у образовању, уметности, науци и медицини“.

Један од истакнутих чланова овог покрета, Пат Робертсон, сматрао је да се Други долазак мора пратити посредством медија. Он верује да ће се, према библијском пророчанству, Други долазак десити на Маслиновој гори, у Јерусалиму. Због тога је закупио МЕТV (Middle East Television, Телевизију Средњег Истока), станицу која се налазила у јужном Либану и која је могла да се емитује у Израел. Запослени су чак добили детаљан план како да сниме и прате овај догађај, да га проследе до сваког народа и на сваком језику! Истина, припреме које је извршио Робертсон више би одговарале доласку лажног Христа, а не Повратку правог Цара Христа.

Међу протестантима постоје још неке групе које очекују обнављање хришћанства пре другог доласка; међу тим групама су и пентекосталци. Један од њихових вођа, Питер Вагнер, изјавио је на једној конференцији у Сан Хосеу (Калифорнија): “Друго апостолско доба започело је 2001. године“. Конзервативни протестантски сајтови, који критикују погрешна учења унутар хришћанства, помињу и тзв. “Јоиљеву армију“; њени чланови проповедају како ће се у последњим данима појавити “нова лоза“ хришћана, обдарених натприродном духовном силом, који ће потчинити земљу. Потчињавање земље значи да ће се појавити војујућа црква, која ће политички и духовно завладати светом. Заговорници овог учења такође тврде да хришћани, поседујући “божанствену природу“, постају “богови“. Кажу да Христос ступа у нас као “семе“ и да израста у “пророка“. Христос се, дакле, не враћа физички, него се враћа унутар нас.

<з>* * *

<т>Чежња за овоземаљским, политичко-религиозним царством, постоји међу многим хришћанима, ма којој конфесији да припадају, и ова њихова очекивања лако могу бити злоупотребљена од стране лажног Христа. Не постоје, међутим, никаква библијска обећања да ће Другом доласку претходити неки глобални хришћански препород, морално побољшање или укорењивање јеванђелских вредности у свету. Ако се и догоди да нека привидно “хришћанска“ сила ојача пре Другог доласка, то ће бити кривотворина. Чежња за “великим краљем“ којег ће помазати свети папа, или за библијском републиком у којој ће се грађански закони темељити на Божијим, може да буде разумљива у овим декадентним временима када бирократи, шарлатани и егоманијаци доминирају политиком и хришћанским конфесијам. Међутим, то је чежња која ће бити задовољена само са Христовим  Друговим доласком. Нико, осим Њега, не може да изврши она дела, која занесењаци приписују будућим светим краљевима, понтифексима или теократама.